Мојсије са Криптона

Када је покретао своју чувену рубрику „Веровали или не”, иначе графички јако сличну стрипу, по сопственим речима Роберт Рипли је био најсрећнији када би невероватну чињеницу коју им је представио читаоци гневно окарактерисали као лаж. Проналазио је, како је умео да каже, задовољство у томе да докаже истинитост својих тврдњи и оспори замерке својих читалаца. Имам неки утисак да ми следује задовољство сличне врсте након (прилично политички некоректне али ато сасвим истините) изјаве да је пет Јевреја створило суперхероје…

Да, добро сте разумели. Свега пет америчких грађана јеврејске националности заслужно је за читав један жанр који је обележио амерички, и захваљујући најразгранатијој грани јенкијевског извоза, оне која извози (америчке) снове, не само амерички стрип. У питању је жанр који је у седамдесетак година свог постојања испрва лагано, а онда све брже и брже, постао синоним за девету уметност са оне стране Атлантика – жанр који је данас живљи него икад и који своју новопронађену виталност дугује успешној транзицији са новинске хартије на целулоидну траку. И летимичан поглед на листе најгледанијих филмова двехиљадитих показује да су остварења у којима су протагонисти (стрипски) суперхероји сваке године међу најгледанијима, с тим да је званично трећи најгледанији филм свих времена, одмах иза екранизација (и експлоатација, пошто то код Џејмса Камеруна никада није далеко) архетипова под називима Титаник и Аватар, Тамни витез, филмска приповест о Бетмену.

Поменутог човека шишмиша као и ликове Супермена, Спајдермена, Ексмена, Тора, Халка, Капетана Америке, Силвер Сурфера, Дердевила, Фантастичне четворке, Ајронмена, ликове који су превазишли поп-феномене и стали раме уз раме са ликовима из митова и бајки на тај начин пронашавши себи место у нашој колективној подсвести, створили су Боб Кејн, Џери Сигел, Џо Шустер, Стен Ли и Џек Кирби, сви до једног Јевреји. Зашто је битна националност оних који су створили суперхероје, зашто се упорно истиче да су они били Јевреји? Укратко, зато што су суперхероји рођени у доба које политичку коректност није познавало.

(/slika2)

Тридесетих, четрдесетих, па и педесетих година прошлог века, Јевреји су у Америци били великим делом грађани другог реда. До посла се тешко долазило чак и без жига којим су били обележени амерички Јевреји, па су они међу њима са уметничким склоностима гравитирали ка младој, још увек неразвијеној стрип индустрији. Она у то доба није била веома уносна ни високог профила, па стога у њој није било предрасуда ни према коме, па самим тим ни према Јеврејима.

Редови аутора, али и што је посебно битно, уредника, попуњавали су се америчким Јеврејима, који су пак, природно, имали разумевања за своју сабраћу. На слично саосећање, нажалост, аутори нису могли да рачунају код својих читалаца, па је креатор Бетмена од Роберта Кана постао Боб Кејн, а сценариста Супермена Џери Сигел у зависности од ситуације постајао Џо Картер, Џери Ес или чак Херберт С. Фајн. Сценариста Спајдермена, Ексмена, Тора, Сребрног летача и многих других (супер)јунака, Стен Ли, заправо се зове Стенли Либер, а његов близак сарадник, цртач Капетана Америке, Фантастичне четворке и Ајронмена, читаво своје детињство упорно се одазивао на Џејкоб Курцберг, да би потом своје стрипове потписивао као Џек Кирби.

Кога онда уопште може да чуди једна од најчувенијих вероватно најукорењенијих конвенција суперхеројског жанра, то да суперјунаци имају двоструке идентитете? Бетмен је преко дана докони милионер плејбој Брус Вејн, Супермен смотани новинар по имену Кларк Кент, Спајдермен у слободно време наизменично студира и фотографише за „Дејли бјугл” под именом Питер Паркер, кад не разваљује све око себе Халк се враћа у лик и дело научника Бруса Бенера, испод маске Капетана Америке крије се војник Стив Роџерс, и тако у недоглед…

Ама баш сваки суперхерој има свој цивилни идентитет и од њега, за јавност, по сваку цену одвојени херојски алтер его! Објашњење које се читаоцу нуди јесте жеља суперјунака да сачувају своје ближње од освете криминалаца те потреба да својим костимима тим истим криминалцима задају сујеверни страх, али и жеља да за себе сачувају макар делић нормалног, свакодневног живота. Суперхероји, дакле, по правилу воде двоструке животе – како и не би, кад су их очигледно водили и они који су их створили!

(/slika3)

Већ је наведено да су се Јевреји у Америци у великој мери осећали маргинализовани због маћехинског односа који се у Сједињеним Америчким Државама (и не само тамо) гајио према њиховој етничкој заједници. За разлику од других нација које су више или мање добровољно одабрале да се више или мање утопе у нову, америчку нацију, Јевреји су прилично упорно држали до свог порекла, својих обичаја, свог националног идентитета. Комбиновано са предрасудама које су већ владале о њима, та тврдоглавост је још више утицала на то да се Јевреји третирају, и што је још битније, осећају као странци у земљи у којој су нашли свој дом.

То се, што се жанра суперхероја тиче, генерално оцртало у основној поставци односа у коме се протагониста са супермоћима увек због својих моћи и функције коју њима у друштву обавља осећа у већој или мањој мери изоловано од тог истог друштва које, парадоксално, тим моћима штити. Што се тиче конкретних суперхероја, многи од њих ту изолованост додатно потцртавају додајући још очигледнији ниво изопштености јунака, па је, рецимо, Супермен тако ванземаљац са планете Криптон, Тор – нордијски бог у изгнанству на Земљи, Сребрни летач – странац из удаљене галаксије, Ексмени – од стране људске популације омражени мутанти… Вечити странци сви до једног, управо попут својих твораца, и управо попут њих неспособни (невољни?) да то суштински промене.

Наравно, на најочигледнијем нивоу уочава се и најдиректнија веза коју су јеврејски аутори успоставили између свог националног идентитета и свог стваралаштва. Верност својој етничкој скупини подразумевала је и верност језику и култури, па је најочигледнији, најкарактеристичнији и свакако најпрепознатљивији пример управо први међу суперхеројима, Супермен. Прича о његовом доласку на земљу директно (п)одражава причу из детињства једне од централне личности јеврејске вере, пророка Мојсија. Након фараонове наредбе да се у Египту имају погубити сва мушка јеврејска деца, Мојсијева мајка ставља бебу на импровизовани сплав који пушта низ Нил да би га спасла од сигурне смрти. Њега потом проналази фараонова ћерка Бајија која и не слути ко је он и одгаја га као своје дете, Египћанина. 

Невероватно али истинито, новорођенче Кал-Ела, који ће израсти у Супермена, његови родитељи стављају у свемирски брод који ће га однети што даље од Криптона, планете осуђене на смрт. Кал-Ела проналазе Џонатан и Марта Кент и одгајају га као Американца. Уколико постоји још који Неверни Тома, Суперменово име Кал-Ел на хебрејском значи „Глас Божји”, што сваког ко је мало боље упознат са Старим заветом неизбежно асоцира на изврсног пророка који је са Синајске горе донео Десет Божијих заповести…

Зашто је, дакле, битно истаћи да је неколицина америчких Јевреја у свега неколико десетина година створила велику већину суперхероја који данас суверено владају благајнама светских биоскопа и продавница стрипова? Укратко, зато што деца сасвим очигледно личе на своје родитеље…