Specijalno za „Politiku” iz Provanse

Negde između primorskih Alpa i Azurne obale, u zaleđu skrivenom od sezonskih pogleda i buke nalazi se kameni zaselak, nekadašnje saracensko utvrđenje, podignut na rimskim temeljima, zazidan poput velikog scenskog dekora. U njemu su se gubili i ponovo nalazili mnogi nadrealisti, kao i prijatelji njihovih stranputanja.

U Sejanu se tako nastanio sredinom prošlog veka Patrik Valdberg, esejista i vrsni teoretičar nadrealizma, dok su mu u goste dolazili i oni koji su tu ostali zauvek. Jedan od njih je slikarsko-nadrealistički par Maks Ernst – Dorotea Taning, koji se u ovu kamenu naseobinu nalik na večne kulise nastanjivao, u etapama, od početka šezdesetih godina i ostao sve do pred Ernstovu smrt, poslednjih 15 godina njegovog života. Zauvek nepoznato i neotkriveno, tražili su Ernst i Dorotea Taning baš u ovom minijaturnom selu. A za njima su to isto, kako to slikarka fragmentarno zapisuje u knjizi istinske nadrealističke forme Između života–Umetnik i njen svet, 2001, u nekoj vrsti vijugave kolone tražili i Aragon, Dišan, Breton, Men Rej, Prever.

Loplop, kineski slavuji, golubovi

U vreme svog osamdesetog rođendana, tvorac Loplopa, ptice nad pticama, mitske ptice sna sanjanog celog života „širom zatvorenih očiju”, Ernst je živeo u Sejanu, a povodom njegovog rođendana, 1971. pisao je Marko Ristić, jugoslovenski nadrealista: „Zavoleo sam (a što sam jednom stvarno zavoleo voleću uvek), volim dakle, njegovog slona Celebesa i njegovu nimfu Eho, njegovoga Fatagaga, njegovog Loplopa strašinu ptica, njegove neveste vetra, njegove horde, njegove himere, njegove leteće šume, njegovu Evropu posle kiše, njegovog kineskog slavuja, njegov lebdeći spomenik pticama, njegova prokletstva, njegovih sto hiljada golubica, njegove zemljotrese, njegove bašte-gutače aviona, njegovu dojkinju zvezdu, njegove viseće vrtove, njegova strašila, njegovu sestru Perturbaciju, njegovu bezglavu ženu, njegovog Edipa i njegove sfinge, njegove puste gradove, njegove okamenjene pejzaže, njegova šuplja prsten sunca, i opet šume, i opet ptice, i opet sunca”.

Ristić je upoznao Ernsta u Parizu početkom 1927, a iste godine, u vreme kada je pisao prvi deo knjige Bez mere, nabasao je u Nadrealističkoj galeriji na sliku Ernstovu Golubovi u kavezu, koju kupuje kao dokaz sinhroniteta sa onim što upravo piše, sedmim poglavljem knjige koja nosi naziv Kako se nazire jedan drugi svet.„A taj drugi svet nije ništa drugo no svet Maksa Ernsta ...”.

Reprodukcija ove slike pojaviće se na čelu drugog izdanja Bez mere, 1962. Pokušavajući da objasne veoma skromno učešće jugoslovenskih slikara u nadrealističkom izrazu, jugoslovenski nadrealisti su u više navrata govorili o singularnoj pojavi slikara Živojinovića-Noe, koji prilazi nadrealističkoj grupi 1929, a koji se „odrekao slikarstva u konvencionalnom smislu reči i počeo na javi, da slika kao da sanja, a spavajući, da neumorno sanja kao da slika” (Ristić, Za svest), zapažajući da postoje istovremeno i „izvesna slikarska dela koja sadrže prividno i pomodno nadrealističke elemente (..) i spadaju u red eparhijskog pojanja, za šta je najbolji primer Milić od Mačve, Kostur Radovanov” (Ristić ista knjiga). Jugoslovenski nadrealisti su Maksa Ernsta smatrali na neki način figurom matricom onoga što bi nadrealizam, polje „nepresušne slobode i sna” trebalo da bude u slikarstvu.

O njemu je pisao i Đorđe Kostić, jedan do osnivača jugoslovenskog nadrealističkog pokreta, lingvista i osnivač Instituta za eksperimentalnu fonetiku: „Sećam se kako sam jednom pred slikom Maksa Ernsta stajao, koja je prikazivala neki kazan u obliku slona, sa gipsanim praznim čelom obezglavljene žene čija je desna ruka u rukavici bila još živa,a sama ona stajala je pored kaktusa, zahvaćena kao bezvazdušnim prostorom(...) Pojedinosti su bile organizovane tako da su svojom celinom odavale očajanje čoveka kome je bilo svejedno da li je more nebo, ili platinsko dugme, ili ljuska nekog jajeta koje je dobilo oblik žene, ili je ostatak života ostao okačen na konopcu na kome se pre bezbroj miliona godina sušio veš nekog čuvara pruge ”.

Silueta sa lišćem umesto kose

Dorotea Taning, nadrealistička slikarka koja je kao Ernstova supruga provela uz njega više od 30 godina, napunila je u Njujorku, 25. avgusta ove godine, sto godina. Poslednju zbirku pesama objavila je u 94. Pre petnaestak godina doletela je iz Njujorka u kome živi od Ernstove smrti, da kamenom zaseoku Sejan pokloni Ernstovu figuruGenij Bastije. Kao i svaki nadrealista oprobala se u različitim „poljima slobode” a njen slikarski opus, kao i „mlitava plastika” (meka skulpturalna forma od tvida) kao i kasno otkrivena sklonost ka literaturi postaju nove, još nedovoljno istražene riznice savremenog. O svom učestvovanju u nadrealističkom pokretu izjavila je povodom svog 91. rođendana: „Ostaću nadrealista zauvek. Pretpostavljam da je to kao tetovaža D. voli S.”, iako odbija „da (jedina danas) nosi nadrealističku zastavu i da se oseća kao fosil”.

U svojoj knjizi Između života – Umetnik i njen svet zapisala je: „U sedmoj godini nacrtala sam siluetu sa lišćem umesto kose. Da li sam tada već bila nadrealista trave? Sva deca su možda nadrealisti, u najmanju ruku vizuelno. Ili su slikari nadrealisti ostali deca u telima odraslih, igrajući se žmurke sa iracionalnim?”

Izložba Dorotee Taning, u kući Patrika Valdberga u malom provansalskom selu Sejan, trajaće do 30. oktobra. Negde između stotina Valdbergovih knjiga i arhiva zaveštanih seoskoj nadrealističkoj biblioteci koja se i dalje gradi, pored obilja tekstova i monografije koju je Valdberg posvetio Ernstu, pored svečane izjave Ernsta za njegov 80. rođendan: „Čovek ne žali što je bio nadrealista i kaže sebi: Da nisam to bio, šta bih imao od života” trebalo bi da se nalaze i Ristićevi redovi: „Skoro bih mogao reći da je ono šo nije bilo nadrealizam bilo izgubljeno vreme. Zašto? Zato što se može nadrealizam široko shvatiti i kao neka vrsta sinteze onoga što u životu najviše vredi, a to su poezija, sloboda i ljubav. Poezija podrazumevajući i san i humor, ljubav samo ljubav, sloboda pretpostavljajući revolt. I to je dovoljno”.

Ivana Momčilović