Специјално за „Политику” из Провансе

Негде између приморских Алпа и Азурне обале, у залеђу скривеном од сезонских погледа и буке налази се камени заселак, некадашње сараценско утврђење, подигнут на римским темељима, зазидан попут великог сценског декора. У њему су се губили и поново налазили многи надреалисти, као и пријатељи њихових странпутања.

У Сејану се тако настанио средином прошлог века Патрик Валдберг, есејиста и врсни теоретичар надреализма, док су му у госте долазили и они који су ту остали заувек. Један од њих је сликарско-надреалистички пар Макс Ернст – Доротеа Танинг, који се у ову камену насеобину налик на вечне кулисе настањивао, у етапама, од почетка шездесетих година и остао све до пред Ернстову смрт, последњих 15 година његовог живота. Заувек непознато и неоткривено, тражили су Ернст и Доротеа Танинг баш у овом минијатурном селу. А за њима су то исто, како то сликарка фрагментарно записује у књизи истинске надреалистичке форме Између живота–Уметник и њен свет, 2001, у некој врсти вијугаве колоне тражили и Арагон, Дишан, Бретон, Мен Реј, Превер.

Лоплоп, кинески славуји, голубови

У време свог осамдесетог рођендана, творац Лоплопа, птице над птицама, митске птице сна сањаног целог живота „широм затворених очију”, Ернст је живео у Сејану, а поводом његовог рођендана, 1971. писао је Марко Ристић, југословенски надреалиста: „Заволео сам (а што сам једном стварно заволео волећу увек), волим дакле, његовог слона Целебеса и његову нимфу Ехо, његовога Фатагага, његовог Лоплопа страшину птица, његове невесте ветра, његове хорде, његове химере, његове летеће шуме, његову Европу после кише, његовог кинеског славуја, његов лебдећи споменик птицама, његова проклетства, његових сто хиљада голубица, његове земљотресе, његове баште-гутаче авиона, његову дојкињу звезду, његове висеће вртове, његова страшила, његову сестру Пертурбацију, његову безглаву жену, његовог Едипа и његове сфинге, његове пусте градове, његове окамењене пејзаже, његова шупља прстен сунца, и опет шуме, и опет птице, и опет сунца”.

Ристић је упознао Ернста у Паризу почетком 1927, а исте године, у време када је писао први део књиге Без мере, набасао је у Надреалистичкој галерији на слику Ернстову Голубови у кавезу, коју купује као доказ синхронитета са оним што управо пише, седмим поглављем књиге која носи назив Како се назире један други свет.„А тај други свет није ништа друго но свет Макса Ернста ...”.

Репродукција ове слике појавиће се на челу другог издања Без мере, 1962. Покушавајући да објасне веома скромно учешће југословенских сликара у надреалистичком изразу, југословенски надреалисти су у више наврата говорили о сингуларној појави сликара Живојиновића-Ное, који прилази надреалистичкој групи 1929, а који се „одрекао сликарства у конвенционалном смислу речи и почео на јави, да слика као да сања, а спавајући, да неуморно сања као да слика” (Ристић, За свест), запажајући да постоје истовремено и „извесна сликарска дела која садрже привидно и помодно надреалистичке елементе (..) и спадају у ред епархијског појања, за шта је најбољи пример Милић од Мачве, Костур Радованов” (Ристић иста књига). Југословенски надреалисти су Макса Ернста сматрали на неки начин фигуром матрицом онога што би надреализам, поље „непресушне слободе и сна” требало да буде у сликарству.

О њему је писао и Ђорђе Костић, један до оснивача југословенског надреалистичког покрета, лингвиста и оснивач Института за експерименталну фонетику: „Сећам се како сам једном пред сликом Макса Ернста стајао, која је приказивала неки казан у облику слона, са гипсаним празним челом обезглављене жене чија је десна рука у рукавици била још жива,а сама она стајала је поред кактуса, захваћена као безваздушним простором(...) Појединости су биле организоване тако да су својом целином одавале очајање човека коме је било свеједно да ли је море небо, или платинско дугме, или љуска неког јајета које је добило облик жене, или је остатак живота остао окачен на конопцу на коме се пре безброј милиона година сушио веш неког чувара пруге ”.

Силуета са лишћем уместо косе

Доротеа Танинг, надреалистичка сликарка која је као Ернстова супруга провела уз њега више од 30 година, напунила је у Њујорку, 25. августа ове године, сто година. Последњу збирку песама објавила је у 94. Пре петнаестак година долетела је из Њујорка у коме живи од Ернстове смрти, да каменом засеоку Сејан поклони Ернстову фигуруГениј Бастије. Као и сваки надреалиста опробала се у различитим „пољима слободе” а њен сликарски опус, као и „млитава пластика” (мека скулптурална форма од твида) као и касно откривена склоност ка литератури постају нове, још недовољно истражене ризнице савременог. О свом учествовању у надреалистичком покрету изјавила је поводом свог 91. рођендана: „Остаћу надреалиста заувек. Претпостављам да је то као тетоважа Д. воли С.”, иако одбија „да (једина данас) носи надреалистичку заставу и да се осећа као фосил”.

У својој књизи Између живота – Уметник и њен свет записала је: „У седмој години нацртала сам силуету са лишћем уместо косе. Да ли сам тада већ била надреалиста траве? Сва деца су можда надреалисти, у најмању руку визуелно. Или су сликари надреалисти остали деца у телима одраслих, играјући се жмурке са ирационалним?”

Изложба Доротее Танинг, у кући Патрика Валдберга у малом провансалском селу Сејан, трајаће до 30. октобра. Негде између стотина Валдбергових књига и архива завештаних сеоској надреалистичкој библиотеци која се и даље гради, поред обиља текстова и монографије коју је Валдберг посветио Ернсту, поред свечане изјаве Ернста за његов 80. рођендан: „Човек не жали што је био надреалиста и каже себи: Да нисам то био, шта бих имао од живота” требало би да се налазе и Ристићеви редови: „Скоро бих могао рећи да је оно шо није било надреализам било изгубљено време. Зашто? Зато што се може надреализам широко схватити и као нека врста синтезе онога што у животу највише вреди, а то су поезија, слобода и љубав. Поезија подразумевајући и сан и хумор, љубав само љубав, слобода претпостављајући револт. И то је довољно”.

Ивана Момчиловић