Видим га као клинца у Улици мајке Јевросиме коме је сваки час неко говорио: – Еј, поручио ти Пера да ће да те пребије.

На путу до школе, изналазио је околишне путеве кроз дворишта. Њега су звали Дуле, пса са којим се играо су звали Цуле, а друга су му звали Цока. Друг је био нешто старији и бранио га је. Кад је Чарлс Симић пре три године дошао у Београд, обратио му се човек на књижевној вечери:

Знаш ли ти ко сам ја? – упитао је. – Ја сам Цока! – И заплакао се.

 Добар ми је друг био– сећао се Чарли на својој тераси над шумом у Њу Хемпширу. – Добар ми је друг био.

Видим га, гладног, како гледа послератни Београд: снобове, којих је и тад било, војна лица, дошљаке из провинције са неким јадним женама и неком јадном децом, у неким сивим двориштима.

Видим како Десан који гледа у дланузима његову руку и изјављује:

– Овако нешто нисам никад видео.

У тим линијама све је било измешано, живот, срећа, љубав, судбина.

Видим га као нешто старијег клинца како лута ноћним париским булеварима, са наочарима за сунце на носу. Ноћу са наочарима за сунце! Је ли му наочаре продала фирма Роберт Деснос & Андре Бретон? Чекао је да га пусте у Америку да иде оцу. Био је лош ђак.

– Историја западне литературе је дуга свађа између песника и учитеља– написао је тај лош ђак касније. – Сан професора је да чита књижевност без имагинације. Жудња за непоштовањем ме је прво привукла поезији.

У Француској значења ствари су била закована. Знало се тачно каква будућност чека дошљака као што је он. За таквога би велики успех био да догура до аутомеханичара.

– Случај је лирична сила– написао је несуђени аутомеханичар, кад је већ постао академик.

Видим како у малом емигрантском стану у Паризу хладе шампањац тако што су га ставили у WC шољу и стално повлаче воду. Чарлију су у том стану показали човека са брковима:

– Овај је потписао тројни пакт!

Човек га није нарочито импресионирао. Нарочито га није импресионирало кад су заиграли фудбал после ручка па је Драгиша Cветковић примио гол кроз ноге.

Чарлс Симић је себе описао као кунића из лабораторије историје, над чијом су се постељом руковали Стаљин и Хитлер. И много касније, кад је кунић почео да пише поезију на енглеском, није престао да прати политику. Како би могао да је игнорише? Гвоздена завеса поделила је његову породицу. Ни он ни мајка нису видели оца десет година. Тешко ми је да замислим оморину августовског дана 1954. године кад су им сукобљене силе дозволиле да се поново виде у Њујорку. Са зебњом и усхићењем су гледали једни друге. Очи су понирале у очи желећи да завире у судбину. Мајка и отац се можда више нису допадали једно другом. Тајмс сквер у близини њиховог хотела са билборда је објављивао велике поруке, наређивао промену, плашио его и радовао их. У европским градовима је било реда. Овде је шеснаестогодишњак изашао из правила. Окруживала га је велика разобрученост – која стимулише идентитете, разобручене ратом. И он и Њујорк мењали су се са сваким кораком.

– Какве год идеје о свету да сте донели, Америка их подрива– написао је измештени младић. И додао: Њујорк је превише компликовано место за само једног бога или ђавола.

Отац и син су пропустили моменат да комуницирају као отац и син, па су цео живот разговарали као два другара. Морам опет испричати ову анегдоту: Чарли и Ђока ушли су у француски ресторан у жару препирке на неку филозофску тему. Кад су потпуно разјаснили питање слободне воље или бесмртности душе, или чиме су се већ бавили, осврнули се и упитали: а шта смо ми ово јели? Замолили су келнера да им донесе све поново од предјела до десерта. После друге вечере, келнер им је сервирао скуп коњак на рачун куће и упитао:

– Је л’ ви увек овако једете?

– Не! – одговорили су филозофски настројени отац и син. – Само кад смо гладни.

Биографија Чарлија Симића удара шамар теоријама завере. По тим теоријама нема излаза из правила.

– У теоријама завере гравитација је апсолутна – написао је иронично Симић. – Авиони не могу да лете.

Летови маште одредили су његов живот. У складу са помешаним линијама на длану, све је испало неочекивано. Замишљам га како се заљубљује у америчке библиотеке. Излази са нарамцима књига и плоча које су дотад биле безмало недоступне. Уз помоћ тог огромног богатства, јавно раздељеног, он постаје оно што јесте.

Основне преокупације Чарлија Симића су машта и ерос. Он мисли да то нису два термина: Ерос је машта.

Као и његов отац, воли храну и филозофију.

– Често се боље сећам шта сам јео него шта сам мислио– рекао ми је једном.

И себе и Америку учио је од песника.

Постоје песници који те третирају као будалу и песници који те третирају као песника – записао је.

Кунић у лабораторији историје, Чарлс Симић претворио се у урбаног песника који препознаје мистичне слике у свакодневици. Свестан је да једноставност – коју асоцирамо са природом – емитује сопствену метафизику. Способан је да се зачуди врани на крову цркве или старим ципелама. Уопште, као многи добри песници, показује ентузијазам за већину ствари на које сунце сија.

Симић је уочио занимљиву закономерност у критичарској перцепцији дела књижевника:

– Прво ти кажу да си кретен. Па ти онда кажу да си много талентован дечко. Па ти кажу да си кретен. Па ти онда кажу да си међу најважнијим представницима средње генерације. Па ти кажу да си кретен. Па ти кажу да си живи класик. Па ти онда кажу да си кретен.

Видим га како прима своје награде. Многе. Видим га како чита књиге. Многе. Видим га у ресторанима. Многим. Видим га како отвара флаше. Видим га како шета са својим псима. Видим га како држи своју унуку. Чујем га, како, као Борхес, каже:

– Од ствари сам крхке створен од загонетног времена.

Видим човека кога је све што му се десило у животу изненадило.

Мислим о његовом животу непретенциозно, несистематично, блесковито, кроз детаље и изјаве. Симић је доследно скептичан према филозофским системима који су га одувек занимали. Уместо система, верује у детаљ. Његова теорија универзума: Cелина је нема. Део вришти са болом и грохотом. Он пише: Моја жеља је да створим неку врсту нон- жанра, од фикције, аутобиографије, есеја, поезије и, наравно, шале.

Уредност асоцира са диктатуром. Изгледа му да професори још носе наочаре за сунце ноћу. Код њих нема изласка из правила. Они се понашају као да је књижевност завера а они њени теоретичари. Симић сумња да је можда баш кршење правила – дефиниција поезије. Некад верује у бога, некад не верује. Сваки мислећи човек је миритељ супротности. Симић закључује:

– Лирска песма је често скандалозна изјава да је приватно јавно, да је локално универзално и да је пролазно вечно.

Владимир Пиштало