После подужег избивања из српске књижевности – о којој је, у међувремену, као министар спољних послова бринуо регрутујући у дипломатски кор бројне писце којима, пак, није сметало што су од његових политичких ставова на знатној идеолошкој раздаљини – Вук Драшковић је објавио роман „Доктор Арон”, у првом издању од 10.000 примерака, који је убрзо избио на друго место листе најпродаванијих домаћих књига, одмах иза „Воде из камена” Љиљане Хабјановић-Ђуровић. Колика је то добит и за књижевност?

Арона Тодорића, нежењу, без деце, одскора и без вучјака, затичемо на почетку романа управо пензионисаног. Сазнајемо да је он неуропсихијатар, да „бежи од самоће” и да у својој кући свакодневно прима „свакојаке пацијенте”. Међутим, ово није роман о учмалости „трећег доба”, него о полетном трагању, на крају живота, за одговорима на крајња питања: о Богу, бесмртности, души и њеном блаженству. Мотор овог боготражитељског ентузијазма налази се у убеђењу времешног лекара душе, у „његовој теорији”, да је блаженство душе, „изазвано лековитим космичким наркотицима”. Ова се песничка слика о опијату душе разбокорава потом у метафору о квалитету загробног живота. Ту, о доктору Арону, Драшковић вели: „Кад умре, а осећа, рече, да ће умрети ускоро, енергију његове мисли, која неће умрети, окрепиће најздравија и вечна наркоманија васионе. Зато су мртви здравији од живих...”

 Уступајући му овакав увид у вечност са терминологијом о здравој наркоманији, непресушној дроги космоса, здрављу мртваца и бесмртности мисли под космичким опијатима, Драшковић метафизичко предузеће свог јунака срозава на ниво шарлатанства.

Арон Тодорић, најпозванији српски неуропсихијатар у време реалсоцијализма, усавршавао се на Универзитету у Москви у дисциплинама неуропсихијатрије и парапсихологије (стр. 21). С обзиром на ову другу „научну” област његове специјализације, постаје јасна и његова дијагноза наркоманије васионе.

Кад шесторица сталних Аронових посетилаца – углавном академици и професори универзитета, међу којима и један доктор квантне механике (бискуп Јурај и владика Герасим, овом згодом нису присутни) – поседају за сто и почну да призивају духове, па им се ту појави дух Стефана Дечанског („Вечерас код Арона, ови умни људи, сви заљубљеници у златни средњи век српске царевине, трагали су за именом и пореклом мајстора мађионичара. Чаша је дуго подрхтавала...”), Драшковић, а с њим и његов главни јунак, у неколико наврата, њихову активност називају спиритуалистичком, уместо спиритистичком сеансом. Ни учени доктор ни писац, заинтересован за његова научна достигнућа, не знају, дакле, за разлику између спиритизма као сујеверног веровања у духове и спиритуализма као идеалистичке филозофије.

Опремивши га велеученошћу, наднаравним моћима („погледом слика душу”) и господским манирима (готово ниједну реченицу не изговара без псовке, а омиљене су му: „Ј.... те блесавог/блесаву” и „Набијем те на к....”), Драшковић Арона отпрема у заплет типичан за „сапунску оперу”.

У Србију из Америке стиже Ник Виспер, ту одмила прозван Ниџо Суфлер. Доноси једну слику коју је, иако без цртачког дара, нацртао у бунилу, као под хипнозом, а на њој, као на фотографији, представљена је девојка с младићем у загрљају. Тај младић није нико други до Суфлер, и то у униформи српског војника. Све се то догодило давно пре Ниџовог рођења, после повлачења српске војске преко Албаније. Али, мистерија никад не иде сама! Цртајући ову слику у трансу, Ниџо је проговорио и српски. Остаје, међутим, тајновито зашто, у директном контакту са наркоманијом васионе, Ниџо српским језиком није обдарен ваљано, него посве траљаво. Ову омашку неба, писац штедро користи за израду низа лексичких скечева у којима, на пример, млади Американац уместо глагола бркати употребљава глагол дркати и томе слично.

Треба, дакле, разрешити мистерију Ниџа Суфлера. Али, шта је то за оног ко смело поставља не само питање о постојању Бога, него и „питање свих питања”, о ономе што је створило Бога, и ко успева да реши загонетку Великог праска („свемирска кокошка” загревала је до тачке пуцања „свемирско јаје”, у којем су биле сабијене све познате и непознате енергије света). Доктор Арон решава ствар. Пронађена је девојка са Суфлеровог цртежа! И све се завршава весело, веридбом, при којој вереница „није ни осетила своје прстеновање”.

Ето, то је, на самом врху листе најпродаванијих и најчитанијих романа домаћих писаца, још једно дело паралитературе.

У „Времену”, 1930, Растко Петровић је објавио текст „Између Истока и Запада”, с поднасловом „Идејни хашишизам у књижевности”, који изврсно дијагностикује проблем квазидијагностиковања мистерије постојања, што и данас предњачи у српској књижевности. „Мистицизам који сад натапа нашу мисаоност”, пише Растко Петровић, јесте „идејни хашишизам у нашој мисаоности, који успављује и доноси кошмаре!”

Post scriptum  

За Вука Драшковића који је, чак два пута, игром случаја, једини избегао покушај убиства од стране режима Слободана Милошевића, с правом би се могло рећи да је и једини интелектуалац у Србији који је од ватреног националисте еволуирао у демократу. На известан начин, Драшковић је персонификација политичке транзиције у Србији. Нажалост, у његовом последњем роману, налази се и неколико идеолошких наплавина из његовог старог периода. Два примера:

Арон каже да Бога није осетио ни у једној западноевропској богомољи, већ само у Израелу и у Србији, у једној минијатурној цркви, такозваној Чобановој капели (стр. 200). „Већина Хрвата била (је) уз усташе или у домобранима, а већина хрватских Срба у партизанима и за комунисте” (210).