Naš kulturni kod je, u stvari, diskontinuitet koji je nastajao u istoriji i uništavao ono što je nastajalo dotle, kaže Slobodan Gavrilović, direktor Službenog glasnika, kuće koja je upravo obeležila jubilej, 197 godina od izlaska prvog broja Novina serbskih. U poslednje dve i po godine, od njegovog dolaska, Glasnik je objavio stotine naslova iz domaće i strane naučnofilozofske, teorijske literature, uz stručnopravnu i postao najveći srpski izdavač, sa ambicijom da kroz kapitalne i leksikografske projekte neguje srpsku kulturnu baštinu:

– Zato je kod nas još uvek pod tepihom jedan Boža Grujović, koji je napravio prva načela Ustava Srbije a Karađorđe ga zabranio. Ja bih Božu birao, a treba nam i Karađorđe, jer Boža nas ne bi oslobodio od Turaka. A Karađorđe ne bi mogao da nas uvede u pravnu državu. Nama treba jedno i drugo. Nema ozbiljnog kulturnog koda dok to ne shvatimo. Prvu srpsku železnicu su ondašnji radikali osporavali. Oni koji su, ujedno, bili tvorci ustava: dobri pravnici, a slabi modernizatori. Nama treba i nešto što je institucionalizam, i nešto što je modernizam. I kandilo, i kompjuter. Zato je ta vertikala kulturnog koda bitna. Ona se prekidala i u 19. veku. Kad god kažete „evropsko”, vi kažete, imamo Obrenoviće, recimo, Mihaila. Niko ne pominje Aleksandra Karađorđevića Prvog, kneza, koji je uveo prve knjige rođenih, venčanih, umrlih, žandarmeriju, poštu...

Ali, kažu istoričari, Srbija tek krajem 19. veka doživljava najjači zamah modernizma i evropeizacije....

Nema modernizma bez institucija, ni institucija bez modernizma. Treba da spojimo ono što je najčešće u Srbiji nespojivo. Nisu svi Nemci institucionalisti, niti su svi modernisti. Ali su te dve komponente, nekad davno, u 19. veku spojili i viziju razvili. Stalno se govori o američkom snu. A šta je srpski san?

Ako slušamo starog Frojda, sve je jasno. Napredak u materijalnoj kulturi plaćamo duhovnom neslobodom. Mi i te dve stvari moramo da spojimo, u njihovoj interakciji. Time dobijamo drugu vertikalu. To je razvoj. Treća vertikala, to su muškarac i žena. Imamo tek nekoliko žena koje se spominju u 19. veku, Čučuk Stana, i poneka carica, princeza. Slavimo Klaru Cetkin, a ne znamo ko je Čučuk Stana! Ne možeš poznati tuđe, ako svoje ne znaš. Kao što, recimo, ne znamo da je Aristotel preveden na srpski tri veka pre nego na francuski! Ne znamo ni šta se sve prevodilo u Srbiji između 12. i 15. veka, jer se to radilo u manastiru, u jednom primerku, posle dođu ratovi, pa se to raznosi u Carigrad, Rim...

Kakva je veza između Glasnika i Novina serbskih koje ćete do 2013. objaviti u elektronskom izdanju?

Mi u Glasniku smatramo se pravnim sledbenikom Novina serbskih, prvih novina koje su izlazile na našem jeziku, u Beču, i u prvom broju tih novina, 13. avgusta 1813, prvi put se spominje vožd Karađorđe. Važna vest o čoveku koji vodi Prvi srpski ustanak. Od tih novina tridesetih godina devetnaestog veka postaju prve srpske službene novine u Kragujevcu, kasnije Srpske novine. Ove službene novine su 19. veku bile drugačije, bile su – ogledalo kulture. U njima su objavljivane pesme, pripovetke, prikazi... Malo ljudi zna da je Bojićeva „Plava grobnica” prvo štampana u Srpskim novinama, kao i „Ave Serbija” Dučićeva, da je Vinaver pisao za njih i stotine drugih. Tri godine, u vreme krfske golgote, izlazi Politikin zabavnik u Srpskim novinama. Za jednu državu, njene naučnike, lingviste, kulturologe, ta je građa bitna, to je pravna istorija stara dva veka.

Koji su još kapitalni projekti u izradi ili u planu?

Frekvencijski rečnik srpskog jezika, koji je davno napisao naš poznati nadrealista Đorđe Kostić, drugi je kapitalni poduhvat. Od šest tomova, objavljena su tri. On daje precizne podatke o učestalosti svake reči u određenom vremenu, koje se sve metafore koriste, koje reči obično idu uz one u odrednici. Zato je on dragocen i za lingviste i za nauku o književnosti. Ima ga tek deset nacija u svetu, a po kvalitetu spada u sam svetski vrh. Tim projektom doprinosimo očuvanju blaga srpskog jezika, koje je temelj nacionalne kulture.

Kapitalno delo je Leksikon prosvetiteljstva, pa Leksikon gradova kojim želimo da pokažemo šta je moderna Srbija danas, njene institucije – a svaka knjiga imaće preko 4.000 obrađenih pojmova.

Tu je i edicija Koreni, koju radimo sa SANU, po uzoru na ono što je nekad radio Jovan Cvijić. I najzad, Veliki bukvar Srbije, koji je prvi štampala Politika 1951. To je bio prvi udžbenik Srbije, napisan 1597. godine, najmodernijom tadašnjom evropskom ortografijom.
Kapitalna je i Lična istorija jednog doba Dobrice Ćosića u sedam knjiga, koju zaključujemo bibliografijom ovog autora, najvažnijeg čoveka u kulturi 20. veka, u etičkom smislu, jedinog „konkretnog humaniste”, to tvrdim, imajući u vidu sve kontroverze s njim u vezi.

Kako je moguće u vremenu krize objavljivati toliko neprofitnih izdanja, imate li dotacije, sponzore?

Kažu, često, da Glasnik troši pare poreskih obveznika, pa nema problema s novcem. Mi ni jednog jedinog dinara nemamo iz budžeta. Nismo na teretu poreskih obveznika. A 2007. i 2008. Ministarstvo kulture nije nam dodelilo ni dinar za kapitalna izdanja. Od Ministarstva nauke dobili smo 280.000 dinara. To je ukupna pomoć države. Finansiramo se od uštede, iz sopstvenih prihoda i tržišta. Čak se i dela kao što je Teorija književnosti Zdenka Lešića dobro prodaju. Imamo prenumerante, njih četrdesetak, i trudimo se da taj broj uvišestručimo.

Očekujete li i od države finansijsku potporu?

Apsolutno. Lično sam odneo ministru kulture tri toma Frekvencijskog rečnika srpskog jezika, jer mislim da ministarstvo nema predstavu šta je taj rečnik, i informisao ih da je ovo najkapitalnije delo koje je Glasnik objavio u svojoj izdavačkoj istoriji, za poslednjih pedeset godina. Videćemo šta će biti.

Projekat romansiranih srpskih biografija najavljen je pre godinu dana, pa povučen? Da li će se nastaviti rad na njemu?

Nisu to srpske biografije, već srpske vertikale. Bilo je predviđeno da u tom modelu vertikala pretposlednji par budu Koštunica i Đinđić, ali pošto je to još sveža tema, koja pripada 21. veku, istoričari s kojima sam se konsultovao savetovali su mi da njih dvojicu ostavim za neki drugi put. I nastala je povika na ceo projekat samo zbog toga. Iako sam povukao projekat, verujem da će on jednom biti ostvaren, radio ga ja ili neko drugi. Jer, to je Srbija. Ona jeste despotska, ali ne samo to. Imala je i svoje liberalne predstavnike, i socijalističke, koji su takođe zaboravljeni. Nama je apsolutizam u krvi, pa imamo u glavi samo jednu stranu, zvala se ona prva ili druga Srbija. A ja hoću obe zajedno! Mondijaliste i nacionaliste, republikance i monarhiste. Samo je takva Srbija dobra, u kojoj za istim stolom sede ljudi koji sasvim drugačije misle.

Ali, što reče Basara, to je nemoguće, jer jedino kod nas za isti sto nikad neće sesti intelektualci koji suprotno misle...

Pa sam Basara je najnesposobniji za to. On je čovek monologa, mogu to da kažem jer ga znam toliko godina. Kakav dijalog i Basara! Kao kad bismo rekli da možemo da letimo u vasionu. To je, nažalost, apsolutizam.....koji upravo Basara u svojim esejima žestoko kritikuje, kao obrazac orijentalne „despotije” koji se primio i u Srbiji...

...A ponaša se kao despot! (smeh). Znate, potrebni su nam filozofi koji se ponašaju onako kako misle i pišu. To je poznato pravilo iz istorije filozofije. Doslednost. Ako Basara kaže, ne valja Vuk, zašto onda on ne piše na staroslovenskom? To je despotizam!

Vidite, kada sam 1989. upoznao Basaru sa Sretenom Marićem, ovaj mu je lepo rekao: vi ćete žaliti za komunizmom. I objasnio: „U Francuskoj”, kaže, „ima mnogo pesnika, a samo nekoliko njih živi od poezije. A u Srbiji ima samo nekoliko pesnika, a stotine žive od poezije!” I zaista, mnogi danas žale za tim vremenom. E, sad je štošta drugačije. Pa ćemo i mi možda moći da kažemo, imamo dva pesnika, a ne dve stotine.

Kada ste došli u „Glasnik“ najavili ste, kao prvo, osnivanje Srpskog leksikografskog zavoda...

Ali ne, nikako, kao projekat Glasnika, to nikad nije trebalo da bude naš projekat, već projekat države. Ja sam sve uradio, a dalje neka rade oni koji su odgovorni. Tako nešto ne može sam da vuče ni Zavod za udžbenike, ni Matica srpska, ni Glasnik, već jedna naučna ustanova koja je osposobljena za to. Mi smo jedina zemlja koja ima tri zakona o knjizi, a nemamo nijednu od te tri knjige koje svaka država treba da ima! Nemamo leksikon, nemamo enciklopediju, nemamo atlas i nemamo svoj rečnik. Država će proceniti da li joj to treba. Ako treba, imaće, ako ne, zdravo. Da li će to raditi Pera, Mika, Žika, nije važno. Da bi se neka stvar zidala, potreban je ne samo dobar majstor, zidar, nego i vodonoša. E, mi nemamo ni vodonošu, a kamoli zidara za tako nešto!

Neko mora to da uradi. Sami kažete, šta je država bez enciklopedije?

To je kao čovek bez matičnog lista! Ozbiljna država tome posvećuje ozbiljnu pažnju. Ja se još uvek nadam da će naša država to da uradi. Kao što je uradila Hrvatska, koja je uložila pet miliona evra u svoju enciklopediju.

Ko onda treba da kaže, hajde, dogovorite se ko će to da uradi, pa da za pet–deset godina izađe prvi, kakav-takav, tom enciklopedije?

Pa, ne može kakav-takav! Ozbiljan naučni projekat mora da bude kako treba, a ne „kakav-takav”.

Zavod za udžbenike je, po zakonu, imenovan za nosioca posla?

On je „protočni bojler”. Ali ne bih o tome. Imate redakciju od trideset ljudi, pa pitajte njih. Koliko je naša država odobrila u dva projekta za enciklopediju? I istražite kako je to Stanojević uradio, deset tomova, za četiri godine. Bez kompjutera, laptopa... O njemu treba da govorimo, na njegovom primeru da se učimo.

Da je Mitrinović bio Nemac, podigli bi mu spomenik

Pored biblioteke o evropskim integracijama, najbolje te vrste u regionu, pripremamo i druga izdanja koja svedoče da Evropa i Srbija imaju dodirne tačke, kao što je knjiga Naši intelektualci i Evropa. Videćemo da je u Srbiji između dva svetska rata postojalo desetine ljudi koji su o Evropi pisali sa više pijeteta i više želeli da delimo evropske vrednosti, kulturu i institucije, nego što je danas slučaj među intelektualcima koji se formalno pozivaju na Evropu. Od Mitrinovića, koji je bio i pripadnik Mlade Bosne, kao i Princip. Ali dok Gavrilo puca, ovaj Srbin iz Bosne piše, i to na srpskom, gotovo u isto vreme, o ujedinjenoj Evropi. Da je to napisao neki Nemac ili Francuz, sigurno bi mu podigli spomenik. Što to ne znaju Englezi i Nemci, manje-više, ali žao mi je što to Srbi ne znaju.

Vesna Roganović