„Emo” nije supkultura, nego dijagnoza! – udarni je poklič netrpeljivosti odraslih prema preterano emotivnoj deci koja se identifikuju sa ovim pokretom, a nerazumevanje i mržnja prema „emovcima” džikljaju i u tinejdžerskim grupacijama, poput pankera, skejtera, metalaca, fensera, hipsera, gotičara, strejtera, rokabilija, koji svoje emo vršnjake doživljavaju kao nesnosne plačljivce.

– Ne gotivim ih uopšte, u žestokom su tripu, samo kukaju i seku vene, muškarci se šminkaju i oblače kao homoseksualci, ne znaš da li je muško ili žensko, devojke su odvratne vampiruše, pre bih kozu poljubio nego njih, što je mnogo, mnogo je! – žesti se na forumu „srpskih patriota” jedan diskutant, a drugi, čiji je moto „za rasu i naciju”, decidirano tvrdi:

„Treba ih pobiti!!! To su maloumni jadnici, brukaju mi kraj i školu! Kad ih presretnem, skidam im majice i teram ih na šišanje, jer ih prezirem i gadim ih se!”

Ovakvi pozivi na linč emo dece nisu retkost, ni domaća specifičnost. Naprotiv! Mnoštvo video-klipova sa slikama nasilja na YouTube nosi poruku „Kako ubiti emovca”, ili se deklariše kao „Objava rata emo pokretu”. A da stvari mogu da odu predaleko, bilo je jasno kada je 800 pankera i skinhedsa fizički napalo emovce u meksičkoj provinciji, da bi nedelju dana kasnije talas agresije zahvatio i glavni grad, pa je u akciju suzbijanja nasilja morala da se uključi i meksička vlada. 

Stidljivost i crni humor

Ali ko su, zapravo, emovci? Da li je reč o životnom stilu, novom talasu kulture mladih i spontanom klinačkom introvertnom buntu? Ili je emo pokret zakotrljala modno-muzička industrija koja se ne libi trgovanja dečjim suzama, pa prodajući imidž depresivnog tinejdžera zapravo zamagljuje granicu između poze i istinske tuge mladih ljudi?

Za razliku od supkultura koje agresiju izražavaju prema drugima (pakleni anđeli, skinhedsi), emo deca pubertetsku agresiju usmeravaju prema sebi, ubeđeni da su izopšteni iz društva. Imidž im je miks hipijevske hipersenzibilnosti i gotik crnokičaste mode.

Iako jak antiemo pokret, koji bukti na hiljadama internet foruma, vrišti da je „emo” skraćenica od Ekstremno Mazohistični Oksimoroni, to nije istina. Emo je, prosto,  skraćenica od „emotivci”.

–Da, mi otvoreno pokazujemo svoja osećanja i ne stidimo se da plačemo. Naša muzika je Fall Out Boys, Panic!, At The Disco, Funeral for a Friend, Taking Back Sunday, Dashboard Confessional, Death Cab for Cutie, Bright Eyes, My Chemical Romance, Simple Plan, Jimmy Eat World, The Get Up Kids… Ja najviše volim emo-tehno – kaže jedna beogradska devojčica.

Sa crnim šiškama preko očiju uokvirenih crnim kreonom, pirsinzima i u obaveznim „starkama”, emo klinci u krpicama na kocke i kružiće, sa ponekom lobanjom kao fazonom, jezde gradovima Srbije i nimalo se ne razlikuju od svojih vršnjačkih istomišljenika rasutih diljem planete. U prvi plan stavljaju svoju hiperemotivnost, nasuprot rasprostranjenim agresivnim reakcijama u okruženju. To je i glavni razlog zašto sociolozi supkulturnih modela tvrde da emosi potiskuju svoj bes, pa bol nanose sebi.

Roditelji su uplašeni, pre svega ekstremnim slučajevima dečjeg samopovređivanja i suicidnim idejama mladih, koje mediji sve češće povezuju sa emo fenomenom. Uticajni muzički časopis MNE direktno je optužio američki emo bend „My Chemical Romance” za saučesništvo u samoubistvu 13-godišnje devojčice iz Kenta, koja se obesila, navodno predozirana mračnom, srceparateljskom muzikom.

„Kao bend, uvek smo bili protiv nasilja i samoubistava. Naša misija je da kroz muziku fanovima pružimo utehu, podršku i ljubav” – brane se članovi My Chemical Romance na svom sajtu i ističu da su poruke i tema njihovog albuma „The black parade” zapravo – nada i hrabrost.

Talas dečje suicidnosti pogađa i zemlje u tranziciji. U Hrvatskoj se 14-godišnji emo dečak samospalio, a dve 13-godišnjakinje su skočile u smrt sa crkvenog zvonika. Da li je emo pank muzika i novi supkulturni fenomen koji kaže da je „bol lepa” samo paravan za duboku krizu u kojoj se emotivno nezreli tinejdžeri ne snalaze, ili su deca labilna zbog haotičnog stanja u društvu i ekonomske nesigurnosti roditelja koji nemaju vremena za svoje klince?

Putinovoj odluci da u Rusiji zabrani emo i gotik supkulture, kako bi sprečio širenje opasnih trendova među tinejdžerima, jedni aplaudiraju, a drugi je vide kao guranje glave u pesak i zamenu teza, jer je reč o bolesnom društvu u kome su tužni klinci samo alarm.

Bambi, Snupi i zoloft

Ovako drakonsku odluku, kao što je zabrana kulturnog fenomena, teško je sprovesti u delo. Jer, emo kultura širi se poput požara pre svega sajberspejsom. Ono što je generaciji hipika bio gramofon, emo klincima je Internet. Portal MyPlace njihovo je sveto mesto, nešto poput modernog Vudstoka.

Deca iz celog sveta dolaze na MyPlace i slična virtuelna okupljališta i razmenjuju informacije o emo trendovima. I dok je za jedne to samo prilika za brušenje emo imidža, a za druge inicijacija u svet hipersenzibilnosti, crnog humora i stidljivosti, radikalni emovci tonu u depresiju, usamljenost i mržnju prema sebi, pa ništa neobično što je tipična emo tableta antidepresiv zoloft.

U virtuelnom prostoru na srpskom jeziku situacija je ista. Hiljade foruma i blogova bave se emo introspekcijom, modom i muzikom, a antiemovska mesta se umnožavaju neverovatnom brzinom i služe za okupljanje besnih neistomišljenika, koji javno propagiraju agresivno prevaspitavanje miroljubivih plačljivaca.

– Optužuju nas da smo kanta suza i kutija žileta, podsmevaju nam se što gledamo crtaće kao što su Bambi i Snupi, prete nam najstrašnije jer misle da smo deo gej kulture zato što se dečaci i devojčice slično oblače, a mi se samo ne stidimo da pokažemo da smo emotivna bića – kaže emo devojčica iz Beograda.