„Емо” није супкултура, него дијагноза! – ударни је поклич нетрпељивости одраслих према претерано емотивној деци која се идентификују са овим покретом, а неразумевање и мржња према „емовцима” џикљају и у тинејџерским групацијама, попут панкера, скејтера, металаца, фенсера, хипсера, готичара, стрејтера, рокабилија, који своје емо вршњаке доживљавају као несносне плачљивце.

– Не готивим их уопште, у жестоком су трипу, само кукају и секу вене, мушкарци се шминкају и облаче као хомосексуалци, не знаш да ли је мушко или женско, девојке су одвратне вампируше, пре бих козу пољубио него њих, што је много, много је! – жести се на форуму „српских патриота” један дискутант, а други, чији је мото „за расу и нацију”, децидирано тврди:

„Треба их побити!!! То су малоумни јадници, брукају ми крај и школу! Кад их пресретнем, скидам им мајице и терам их на шишање, јер их презирем и гадим их се!”

Овакви позиви на линч емо деце нису реткост, ни домаћа специфичност. Напротив! Мноштво видео-клипова са сликама насиља на YouTube носи поруку „Како убити емовца”, или се декларише као „Објава рата емо покрету”. А да ствари могу да оду предалеко, било је јасно када је 800 панкера и скинхедса физички напало емовце у мексичкој провинцији, да би недељу дана касније талас агресије захватио и главни град, па је у акцију сузбијања насиља морала да се укључи и мексичка влада. 

Стидљивост и црни хумор

Али ко су, заправо, емовци? Да ли је реч о животном стилу, новом таласу културе младих и спонтаном клиначком интровертном бунту? Или је емо покрет закотрљала модно-музичка индустрија која се не либи трговања дечјим сузама, па продајући имиџ депресивног тинејџера заправо замагљује границу између позе и истинске туге младих људи?

За разлику од супкултура које агресију изражавају према другима (паклени анђели, скинхедси), емо деца пубертетску агресију усмеравају према себи, убеђени да су изопштени из друштва. Имиџ им је микс хипијевске хиперсензибилности и готик црнокичасте моде.

Иако јак антиемо покрет, који букти на хиљадама интернет форума, вришти да је „емо” скраћеница од Екстремно Мазохистични Оксиморони, то није истина. Емо је, просто,  скраћеница од „емотивци”.

–Да, ми отворено показујемо своја осећања и не стидимо се да плачемо. Наша музика је Fall Out Boys, Panic!, At The Disco, Funeral for a Friend, Taking Back Sunday, Dashboard Confessional, Death Cab for Cutie, Bright Eyes, My Chemical Romance, Simple Plan, Jimmy Eat World, The Get Up Kids… Ја највише волим емо-техно – каже једна београдска девојчица.

Са црним шишкама преко очију уоквирених црним креоном, пирсинзима и у обавезним „старкама”, емо клинци у крпицама на коцке и кружиће, са понеком лобањом као фазоном, језде градовима Србије и нимало се не разликују од својих вршњачких истомишљеника расутих диљем планете. У први план стављају своју хиперемотивност, насупрот распрострањеним агресивним реакцијама у окружењу. То је и главни разлог зашто социолози супкултурних модела тврде да емоси потискују свој бес, па бол наносе себи.

Родитељи су уплашени, пре свега екстремним случајевима дечјег самоповређивања и суицидним идејама младих, које медији све чешће повезују са емо феноменом. Утицајни музички часопис МНЕ директно је оптужио амерички емо бенд „My Chemical Romance” за саучесништво у самоубиству 13-годишње девојчице из Кента, која се обесила, наводно предозирана мрачном, срцепаратељском музиком.

„Као бенд, увек смо били против насиља и самоубистава. Наша мисија је да кроз музику фановима пружимо утеху, подршку и љубав” – бране се чланови My Chemical Romance на свом сајту и истичу да су поруке и тема њиховог албума „The black parade” заправо – нада и храброст.

Талас дечје суицидности погађа и земље у транзицији. У Хрватској се 14-годишњи емо дечак самоспалио, а две 13-годишњакиње су скочиле у смрт са црквеног звоника. Да ли је емо панк музика и нови супкултурни феномен који каже да је „бол лепа” само параван за дубоку кризу у којој се емотивно незрели тинејџери не сналазе, или су деца лабилна због хаотичног стања у друштву и економске несигурности родитеља који немају времена за своје клинце?

Путиновој одлуци да у Русији забрани емо и готик супкултуре, како би спречио ширење опасних трендова међу тинејџерима, једни аплаудирају, а други је виде као гурање главе у песак и замену теза, јер је реч о болесном друштву у коме су тужни клинци само аларм.

Бамби, Снупи и золофт

Овако драконску одлуку, као што је забрана културног феномена, тешко је спровести у дело. Јер, емо култура шири се попут пожара пре свега сајберспејсом. Оно што је генерацији хипика био грамофон, емо клинцима је Интернет. Портал MyPlace њихово је свето место, нешто попут модерног Вудстока.

Деца из целог света долазе на MyPlace и слична виртуелна окупљалишта и размењују информације о емо трендовима. И док је за једне то само прилика за брушење емо имиџа, а за друге иницијација у свет хиперсензибилности, црног хумора и стидљивости, радикални емовци тону у депресију, усамљеност и мржњу према себи, па ништа необично што је типична емо таблета антидепресив золофт.

У виртуелном простору на српском језику ситуација је иста. Хиљаде форума и блогова баве се емо интроспекцијом, модом и музиком, а антиемовска места се умножавају невероватном брзином и служе за окупљање бесних неистомишљеника, који јавно пропагирају агресивно преваспитавање мирољубивих плачљиваца.

– Оптужују нас да смо канта суза и кутија жилета, подсмевају нам се што гледамо цртаће као што су Бамби и Снупи, прете нам најстрашније јер мисле да смо део геј културе зато што се дечаци и девојчице слично облаче, а ми се само не стидимо да покажемо да смо емотивна бића – каже емо девојчица из Београда.