На фестивалу „Слободна зона“, у понедељак у Дому омладине  Београда, одржано је више трибина. У разговору на тему „Јасан став: моћ културе да инспирише, ангажује и оснажи“. Учествовали су: Дарка Радосављевић, директорка „Ремонта“, Дејан Илић, директор издавачке куће „Фабрика књига“, Јован Чекић, филозоф, дизајнер и професор, Зоран Пантелић, директор „Куда.орг“,и Сретен Угричић, директор Народне библиотеке Србије.

 У Србији су култура филантропије и

                                   солидарност скоро заборављени

Милена Драгићевић-Шешић, теоретичар културе и професор, која је водила ову трибину, у уводу  је подсетила у којим је условима деловао Фонд за отворено друштво током деведесетих као и колико је значајна била улога медија и културе у променама до којих је дошло 2000. 

 „Мали џепови“ незадовољника у згради БИГЗ-а

                                  и Инексу

Дарка Радосављевић такође је истакла колико је битан критички став према друштву у којем се живи. Они који нису задовољни како живе и који имају потребу да то изразе морају имати простор за то. Данас се то назива „мали џепови“,а ја сам то увек називала оазама. А то се налази свуда око нас – на пример у старој згради БИГЗ-а или у Инексу. Раштркани, ми смо, међутим слаби и не можемо да направимо крупније кораке. Потребна је синтеза и укрупњавање да би се ствари покренуле.

 Мрежа културних политика,тест за локалне

                                  структуре

Зоран Пантелић из Новог Сада говорио је о покушајима да се направи мрежа културних политика, што је представљало тест за градску власт. Још увек постоји став да не треба разговарати са градским структурама,што је одраз одређене инфериорности. Ипак, потреба да се ширимо веома је присутна, каже Пантелић. Оно што недостаје то је артикулисани критички став. То је истовремено показатељ и озбиљне друштвене кризе.

 Народна библиотека је „баг“ у систему

Сретен Угричић је говорио веома отворено о мешању културе и политике. По Угричићу немогуће је да дође до било каквог преокрета у вредносном смислу без културе. Политичка сфера се, међутим, уплела у културни домен тиме што је усвојила појам „немогуће“. „Када се у сфери политичког каже да је „Косово у Србији“ онда то значи да је политика ушла у сферу имагинарног јер се бави немогућим. Кључни задатак културе је да то раскринка и да се појам „немогуће“ врати у културу јер ће се само на тај начин овај појам користити на прави начин.

 Проблем је у недостатку критичког мишљења

За Јована Чекића основни проблем је у недостатку апстрактног критичког мишљења. По њему је све превише конкретно и лично да би се изашло из проблема. Метафорички, Чекић каже да се „превише везујемо за хардвер а не за софтвер који све више багује“.  Није у питању новац већ паланачки дух који овде „багује“мисао и мишљење. Повукавши паралелу између 1991. и данас Чекић је рекао да је све исто што се тиче елита – оне су и даље анемичне и безначајне.

 Критично мишљење постоји, али је проблем колико

                                  средстава троши Пароброд док Рекс има проблем са новцем

Дејан Илић не сматра да је ситуација безизлазна, за њега је проблем престанак деловања са аспекта критичке свести. Али то се може решити на  крајње једноставан начин. Култура није низ појединачних дела већ потреба да радите сваки дан и да имате место где ћете то радити. Без тога нема културе. Ту је добар пример Народна библиотека Србије, јер људи мењају садржаје, па тиме и институције, а негативан  – оно што се десило са Б92, или пример Дома омладине („нека се врати књижара Беополиса у Дом омладине уместо ових контејнера и одмах ће ствари изгледати боље“). Колико средстава троши Пароброд док Рексима проблем са новцем, запитао се, а какав је садржај онога што се ради у Пароброду,а какав онога што се ради у Рексу?

При томе се Дејан Илић супротставио тврдњи да не постоји критичка свест. Постоје и књиге и аутори који то демантују. (На пример књига Ненада Димитријевића „Дужност да се одговори“.) Као пример је навео емисију Пешчаник коју слуша око 400.000 људи. Проблем је у томе што кад причамо о улози Фонда и другим донаторима не говоримо о томе да би стратегија требало да буде иста као и деведесетих – да поново почнемо да правимо паралелне институције одакле ћемо моћи да се обраћамо људима. Ако за неколико година буде потребно да се побунимо за тако нешто нећемо имати инфраструктуру. Колико је само година било потребно да би се створили Б92, Рекс, ЦЗКД...?

Сретен Угричић је илустровао положај Народне библиотеке Србије речима да је НБС „баг“ у систему и дијагностиковао транзицију као прелаз из система антифашизма у систем антикомунизма. „Није проблем у томе што је нестао комунизам већ у томе што је са њим нестао и антифашизам. Из једнопартијске диктатуре прешли смо у вишепартијску.“

Јован Чекић је реплицирајући Дејану Илићу приметио да је проблем у томе што немамо ни идеја ни модела како да конституишемо ово друштво. Дарка Радосављевић, пак, сматра да је потребна синергија различитих људи и идеја.

Око једне ствари су се сви, међутим, сложили. Реч је о редукцији и сиромаштву медија, о њиховом неразумевању феномена културе и очигледној незаитересованости. У том је смислу јавни сектор добрим делом изван контроле и тешко би се могло рећи да ради у општем интересу. Милена Драгићевић-Шешић је подсетила да су у Србији култура филантропије и солидарност скоро заборављени па ћемо се и даље морати ослањати на стране фондове. Жаришта отпора још увек нису сва уништена. Ако се самоорганизујемо, ако препознамо нове просторе, који и нису финансирани од стране државе можда ћемо успети да кренемо даље. Стварање простора и интереса за јавну дебату о овим проблемима представља прави изазов за све критички оријентисане интелектуалце.

Овакво суочавање, као на скупу посвећеном раду Фонда за отворено друштво у Србији, нуди и јаснепоуке.

Реч  је о потреби концентрисања институција, људи и идеја, одбрани и отварању нових јавних простора који ће подстицати и бити отворени за разне облике критичког мишљења. Реч је, такође, о удруживању и повезивању интелектуалаца и уметника у њихова еснафска удружења. У погледу медија, који су у последње време приметно незаинтересовани за сферу културе, било би нормално да се одређени стандарди траже пре свега од јавног сервиса.

Такође, нови медији све више нуде решења изван великих медијских система омогућавајући тако много богатију и живљу комуникацију између огромног броја људи. Улога Фонда, као и других донатора који нису само из иностранства, тиме добија једну потпуно нову димензију. Више није реч о борби против „омраженог“  непријатеља оличеног у једној личности, фамилији или странкама већ о плану суштинских промена српског друштва. Критичка и отворена мисао која је доступна свим грађанима предуслов је сваке промене.

-------------------------------------------------------------------------- 

Поглед кроз одшкринути  прозор

Истог дана кад и ова трибина, у београдском Дому омладине, у оквиру фестивала „Слободна зона“, одржана је ретроспектива филмова чију је реализацију помогао Фонд за отворено друштво. Реч је о разноврсној и узбудљивој продукцији која представља аутентично сведочанство о времену у којем су настали.

И разговори који су се том приликом водили ишли су том линијом: каква је разлика између културе и друштвеног ангажмана деведесетих и двехиљадитих, шта значи бити ангажован пре двадесетак година и данас? Приказани су филмови: „Видимо се у читуљи“ Јанка Баљка, „Полудели људи“ Горана Марковића, „Кућа“ Андријане Стојковић, „Београдски звук“ Стефана Арсенијевића, Андријане Стојковић, Јелене Станковић и Ивана Панића, „После рата“ Срђана Кеча и „Marble Ass“ Желимира Жилника.

Први разговор вођен је међу филмским ствараоцима. Тема „Некад и сад: могућности промена“ била је замишљена као својеврсни генерацијски дијалог. Визуре су, нужно, биле различите.На примедбу водитеља разговора новинарке Тамаре Skrozze, да су филмови из деведесетих истовремено „бојили“ време и будили људе, Горан Марковић је навео сопствени пример:

– Осетио сам изненадну потребу да се ангажујем, и то уз помоћ документарног филма. То су, несумњиво, били филмови за моју душу. Увек сам имао скепсу према ставу да филмови могу да мењају свет. Али, свакако могу да утичу и да мењају неке људе. Све ме је то веома узбуђивало.

Јанко Баљак одлучио је, каже, да тих година ипак остане у Србији, за разлику од многих колега који су тада отишли у свет да би поново почели:

– А ја сам тада осећао да је довољно одшкринути прозор и добити сцену за филм. То је била атмосфера као створена за документарни филм. Истовремено, ми смо својим филмовима износили своје политичке ставове. А тога, нажалост, данас нема. И то је она највећа разлика у временима од пре двадесетак година и овога сада. Једноставно, променио се поглед кроз прозор. Као прво, ми смо кренули са огромном енергијом и страшћу, такође и храброшћу, да бисмо 2000. изгубили омиљеног непријатеља. И све оно што се после тога дешавало представљало је суптилну пацификацију аутора. Аутори се више не баве темама које су такође тешке и узбудљиве – попут приватизација, сиромаштва, пљачке. То се види и у најави следећих избора где се очекује највећа апстиненција као последица тога што је тако много људи напросто „изгорело“ у својим друштвеним ангажманима. Тако исто осећају и многи аутори.

Срђан Кеча допунио је ову „дијагнозу“ Баљка.Изгледа ми да постоји велики вакум –каже. За мене је прекретница била 2003. година. Када данас видим те старе филмове мислим да је разлика у томе што је ангажовани филм сада у простору затворених прозора и врата. Мора се сазнати шта се налази у овој соби. То је сада тешко јер не знамо ко је непријатељ. За мене је откривање те тајне био дуг процес. Синоћ смо били на Филозофском и приказали филм о протестима у Великој Британији. Овде је, међутим, и даље другачије. Овде се стално прескачу одређени кораци. Дошло је до померања а да промене нису ни почеле. Ништа се није решило, није било никакве катарзе.

Према речима Горана Марковића, није Слободан Милошевић био једини предмет пажње. Цело друштво је било предмет интересовања. А друштво је, само по себи, субверзивно, сматра овај редитељ, подсећајући на црни талас, Живојина Павловића и Макавејева: „Увек постоје мрачне силе – и непријатељи.“

Андријана Стојковић сећа се да је тих година студирала врло несрећно и нередовно. „Одласком непријатеља, мислила сам да је потребно да се да место људима који ће да поправе друштво. Па смо се због тога склонили у страну да видимо шта ће бити. Али времена су се променила. Сада су побуне и субверзије поново започели“, каже она.

Јанко Баљак, у истом контексту ангажованог филма, истакао је да сада постоји видљив тренд интимних филмова – преиспитивање сопствених породица и породичних историја. Људе привлаче такве приче, каже, те и сам осећа сличну  потребу, јер му је део интимног света једноставно промакао.„Желим да правим интимније филмове.“ И додаје да је деведесете обележио необичан феномен. Већина студената је покушавала да побегне из стварности, а данас влада потпуна супротност: студенти се окрећу стварним, правим темама. „Деведесетих смо имали своју кућу, свој покрет – Б92 и малу помоћ од Фонда која нам је омогућила да толико тога урадимо. Ствари се, међутим, развијају у другом смеру. То можемо најбоље да видимо на примеру Б92.

Осим Горана Марковића, који се изјаснио као скептик, пре свега зато што је „матор“, остали учесници у разговору су оптимисти. Верују да ће нове теме и нове друштвене потребе наметнуте изазовима разноврсних криза успети да покрену нове, позитивне промене. Интересовање за другачије филмове, који нису холивудски блокбастери, полако се буди. Питање је само колико ће држава имати слуха да препозна ове потребе. И како ће се сами ствараоци организовати.