У Лексикону страних речи и израза Милана Вујаклије појам полемика означава вештину препирања. Она се не огледа у што већем коришћењу погрда, клевета и увреда којима се дисквалификује друга страна већ у аргументованом и чињеницама поткрепљеном изношењу сопствених ставова. Стога је битно разјаснити због чега се језик и поставке у текстовима Милоша Шобајића, објављених у претходним бројевима Културног додатка Политике (поводом, према речима аутора, овогодишњег Октобарског салона), не могу сматрати полемичким. У кривичном праву, особа која клеветањем и увредама наноси штету другом лицу, дужна је да у процесу изнесе материјалне доказе о својим тврдњама. Значи – доказивање у поступку је на ономе ко нешто тврди а не на ономе ко је тим тврдњама погођен.

У првом тексту објављеном под називом “Октобарски вилајет”, Шобајић се представља као особа која реагује са позиције председника Управног одбора Културног центра Београда, институције која је традиционални организатор салона. Шобајић износи тврдње без иједног материјалног доказа: да је салон доказ да живимо у тамном вилајету,  да је реч о “државној авангарди” на светском нивоу(sic!), да уметници припадници “државне авангардe”и кустоси заједно ударном песницом спроводе директиву по којој уметници треба да мисле и раде, да салон одише дилетантизмом и левичарским кичем  и да ова појава датира већ неколико деценија, наметнута административним путем уз свемоћну подршку државе и да држава то све подржава јер уметник – мислилац више није потребан.

Обзиром да се председник УО Културног центра поставља административним путем, тачније извршном одлуком Скупштине града на предлог градског Секретаријата за културу, Шобајић самог себе денунцира и демисионира са положаја слободног уметника – мислиоца. Децом која се играју у песку назива излагаче Пеђу Нешковића (71), Желимира Жилника (67), Рашу Тодосијевића (64), Миљенка Дерету (59), Живка Грозданића (52), Бранимира Стојановића (51), Зорана Насковског (49), Зорана Тодоровића (44), укључујући и селектора Браниславу Анђелковић (42). 

Упутимо се стога у нешто ближу прошлост.

За потребе изложбе “О нормалности – уметност у Србији 1989 – 2001”, одржане у Музеју савремене уметности 2005., у оквиру сегмента “Уметност и јавна ствар”, обрађени су сви тв прилози о ликовној уметности из Другог дневника РТС-а који су емитовани у овом периоду. Укупно је пронађено око 80 прилога. Милош Шобајић се појављује у више од 10, што као промотер својих самосталних изложби, што као учесник групних изложби и колонија, што га појединачно чини убедљиво најзаступљенијим уметником у најударнијем информативном термину на државној телевизији деведесетих.

Да је напад на овогодишњи Октобарски салон срачунат да би се преко њега остварили неки други циљеви, постало је нешто очигледније већ у првој реченици другог Шобајићевог оглашавања на странама Културног додатка А шта ћу јадан, кад сам Европљанин. Реченица гласи: “Коментаришемо у Лондону Едвард Луси-Смит, водећи теоретичар савремене уметности (аутор најновије монографије о мени), и ја текст у Политици  под насловом ‘Али, авај, левичари нам све отеше’.”

Пошто нас обавештава о новој књизи Едварда Луси Смита (издање Филип Вилсон паблишерс, Лондон), Шобајић у тексту истиче и да је Луси Смит његов пријатељ.

Едвард Луси Смит је познати енглески публициста, песник и фотограф, историчар по формалном образовању, писац и уредник многобројних популарних публикација широког дијапазона. Луси Смит нигде у оквиру струке није перципиран (па ни на сопственој веб страници) као водећи теоретичар савремене уметности, са чим његов пријатељ Шобајић очито није упознат.

Ко је лондонска издавачка кућа звучног имена Филип Вилсон паблишерс? У њеној понуди постоје још три монографије о овдашњим уметницама чија су дела значајно заступљена на нашем тржишту уметничких дела: Оље Ивањицки, Миће Поповића и Воје Станића. Имајући у виду ефикасност протестантског пословног модела, поставља се питање зашто би лондонски издавач публиковао скупоцена монографска издања о нашим ауторима који су слабо заступљни на њиховом и ширем светском тржишту савремене уметности, а не рецимо Ивана Грубанова и Ђорђа Ожболта који се одлично котирају на том подручју. Можда одговор лежи у томе да је Филип Вилсон паблишерс, како стоји на вебсајту фирме, отворен за све жеље потенцијалних клијената, а да је директор, наше горе лист – Слободан Прохаска. Према биографији објављеној на сајту консултантске групације Адизес, Прохаска је у својој досадашњој каријери био заменик премијера Србије Драгутина Зеленовића и министар за економске односе са иностранством, заменик председавајућег Генекса, директор Аерофлот лизинга и ревизорске куће Дилоит и Туш за Југославију, извршни директор и члан одбора Федералне банке за Средњи исток, итд. И ту се негде склапа потенцијални мозаик Шобајићеве реакције.

Циљ овогодишњег салона био је представљање широј публици неких од аутора који су трајније присутни и укључени у водеће токове на међународној сцени. Такво доказиво позиционирање овдашњих аутора вероватно уноси немир у област трговине савременом уметношћу на нашем простору јер за ауторе који су на овдашњем тржишту најприсутнији и најскупљи, такви докази или не постоје или  не одговарају репутацији најчешће стеченој  учесталом медијском промоцијом.

У то се лако може уверити  простим укуцавањем било ког имена излагача на салону и Шобајића у интернет претраживачима. Лондонско-берлински Артфектс.нет, референтан и специјализован за савремену уметност, на основу релевантних података добијених од водећих музеја, галерија, културних центара, сајмова прати фреквентност и потражњу за чак 223000 уметника (и живих и мртвих) из целог света које рангира према заступљености и репутацији институција у којима излажу.

Од уметника родом с овог подручја, Марина Абрамовић на овој листи тренутно заузима 38. место, Милица Томић 608, Бојан Шарчевић 665, Тања Остојић 1172, Раша Тодосијевић 2333, Зоран Насковски 2367, Биљана Ђурћевић 3116, Катарина Здјелар 3985, Михаел Милуновић 4033, а Милош Шобајић 32730!

Тако се ствари структуришу у свету проверивих информација.