За Политику из Мадрида

Мала морска бића, пужеви и шкољке из величанствене колекције Пабла Неруде, први пут су изложени у центру Мадрида, у Институту Сервантес. Чилеански песник и нобеловац Пабло Неруда (1904–1973)  ове предмете, који су подстицали његову песничку машту, за свој педесети рођендан даровао је Универзитету Сантјаго де Чиле.

Поставку прате одабране књиге из приватне колекције песника, и то оне ретке књиге на тему мора и океана света (које су такође дароване чилеанском престоничком универзитету), затим брижљиво припремљене песме из његових збирки поезије и 400 примерака шкољки и пужева, из најнеобичнијих делова света где је песник путовао и обитавао. Ту су пужеви из Кине, са Филипинских острва, из Јапана, али и са обала балтичких мора, кубански рачићи црвене боје, шкољке с преливима дугиних боја, примерци чудесно тамнољубичастих нијанси и „прозирно плави попут карипских плесачица”, како је песник записао у својим „Размишљањима са Црног острва” (једном виду исповедне и лирске мемоарске прозе), којима се поентира оваква поставка. Неруда, пре свега упамћен као песник природе у историји књижевности, од саме природе узима најневероватније облике и боје који настају у њој, како би опевао постојање и боравиште човека на Земљи.

Како истиче кустос изложбе Педро Нуњес, у науци је познат тај спирални облик потпуно савршених математичких пропорција који је основа скоро свих пужева, и уопште морских мекушаца. Чилеански песник је управо у том природно извајаном облику и форми пронашао цео магични кључ разумевања универзума и метафору разноврсности и лепоте света. Због њих је Неруда, како сам каже у својим исповестима, путовао и до Мексика, обилазио најзабаченије пијаце света, трговао и куповао попут правог занесењака и заљубљеника, од својих пријатеља, кад год би ишли на нека далека путовања тражио да му донесу ретке примерке. На изложби се налазе шкољке које је Неруда добио на поклон од Рафаела Албертија (шпанског песника такође морских, али више медитеранских мотива, позната је његова збирка „Морнар на копну”), али и они који су исписани стиховима самог чилеанског песника.

Временом, како се умножавала његова колекција, како је међу полицама књига бивало све више шкољки, на радним столовима све више пужева, најнеобичнијих облика и колорита, у витринама најразноврснијих примерака мекушаца, који су већ почињали да преплављују постојећи простор, песник их је сабрао у раритетну збирку и поклонио свом матичном факултету, која данас броји преко 9.000 ових „песничких експоната”. У запису о томе зашто ту „пену од седам мора” поклања универзитету, не би ли се макар тиме одужио тој институцији и свом народу, Неруда каже: „Никада нећу заборавити са коликим жаром сам из мора извадио примерак espondulus roseo. Такође врло живо се сећам тренутка када је Музеј у Пекингу отворио своју најсветију шкрињу мекушаца из Кинеског мора да би ми поклонио други од једина два примерка врсте thatceria mirabilis”. Уз хук мора, посетиоце изложбе прати и топли глас песника Неруде, који рецитује своје стихове из „Боравишта на земљи”.