Džez je kolektivna igra. Vrhovno uzbuđenje u džezu postiže se u stalnoj motivišućoj tenziji između solista i ansambla. Uloga svakog člana orkestra neophodan je sastojak u oblikovanju kompletne slike. Istorija je puna primera: diveći se Bejziju, Brubeku, Majlsu i Koltrejnu, zapravo se klanjamo i Frediju Grinu, Polu Dezmondu, Džonu Koltrejnu i Mekoju Tajneru. Na dugom putu džeza taj fenomen opstaje sve do današnjih dana: iza konačnog trijumfa Sonija Rolinsa nenametljivo isijava figura njegovog tromboniste Kliftona Andersona.

Tako je sijao i Nikola Mimo Mitrović.

Rođen je 20. maja 1941. godine u Budvi. Osnovnu školu završio je u Budvi, gimnaziju na Cetinju, a zvanje hemijskog inženjera stekao na Tehnološkom fakultetu u Beogradu. Trubu je prosvirao još kao dečak, u budvanskoj Gradskoj muzici. Na beogradskim pločnicima je zavoleo džez, pa ubrzo rešio da pođe u svet, putem na koji su pre njega stupili Lari Vučković, Duško Gojković, Lala Kovačev... Bio je samouk: učio je na otvorenoj sceni sa evropskim džez kolegama. Bio je i radoznao: uz trubu prosvirao je fligelhornu, flugabon, ventil trombon i flautu, da bi se u kasnijoj karijeri osmelio i da peva, u maniru velikog uzora Četa Bejkera. Spisak njegovih heroja oslikava prirodu i njegovog izraza: osim Četa, na njemu su Kliford Braun, Li Morgan, Keni Doram i Majls Dejvis – nežnost i suptilnost, nasuprot agresiji i razmetljivosti.

Posle trinaest godina u pečalbi (Skandinavija, SSSR, Zapadna Evropa...) 1978. godine se vratio u Beograd odmah dobijajući stalni posao u trubačkoj sekciji Džez orkestra RTB, umesto Dezidera Repovića. Posle dve godine orkestru će „zafaliti“ trombon, a Mimo će spremno prihvatiti novu ulogu. U međuvremenu, redovno je radio i sa različitim kombo sastavima. 14. jula 1979. godine nastupio je na festivalu Pori Jazz, sa YU all-star postavom Trumpets and Rhythm Unit (Duško Gojković, Petar Ugrin, Goce Dimitrovski, Ladislav Fidri, Nikola Mimo Mitrović – trube, Bora Roković – klavir, Krešimir Remeta – bas, Lala Kovačev – bubnjevi). Postao je i stalni član Seksteta Marković–Gut (prva postava: Mića Marković – saksofoni, Stjepko Gut – truba i fligelhorna, Nikola Mimo Mitrović – flugabon, Miloš Krstić – klavir, Vojin Draškoci – kontrabas, Lazar Tošić – bubnjevi), od njegovog osnivanja u junu 1980. godine. Prvi nastup imali su na Ljubljanskom džez festivalu, pored Dekstera Gordona, Airta Moreire i Jusefa Latifa. Sa ovim sastavom snimio je pet albuma i ponovo obišao svet (Mađarska, Belgija, Italija, Nemačka, Rumunija, Turska, SSSR, Kuba...). Dana 18. jula 1982. godine učestvovali su i na čuvenom North Sea Jazz Festivalu u Hagu. Kao član seksteta ili big benda nastupao je sa legendama džeza, među kojima su Klark Teri, Erni Vilkins, Keni Dru, Toni Skot, Aladar Pege, Alvin Kvin, Sal Nistiko... U leto 1983. godine bio je predstavnik Jugoslavije u orkestru Evropske radiodifuzne unije (EBU Big Band), na koncertu u Stokholmu.

Švedska je i bila njegova sledeća stanica. Otišao je iz zemlje 1988. godine, uspešno nastavljajući karijeru u novoj sredini sa različitim velikim orkestrima (orkestar Lansmusiken i Jamtlands Lan, Big Band High Coast) i kombo sastavima. Godine 2004. konačno je objavio (jedini) album pod svojim imenom (u kvintetu sa bubnjarom Ufeom Flinkom), „This Is The Life“ (Liphone Records). Usput, ostvario je još jedan san: osmislio je posvetu Četu Bejkeru (kolaž priče i muzike), predstavljajući ovaj program po Skandinaviji i kod nas. Kasnije je sa sastavom 3 Tool tu ideju raširio uz koncept „Tribute To Trumpet Kings“.

Češći boravci u zemlji u poslednjoj deceniji višestruko su ga inspirisali. U okviru festivala Grad teatar u Budvi učestvovao je u organizaciji džez koncerata, maštajući o međunarodnom džez festivalu u rodnom gradu i letnjem džez kampu. U sezoni 2006/2007 predavao je džez kao izborni predmet u Umetničkoj školi za muziku i balet „Vasa Pavić“ u Podgorici. Često je sarađivao sa mladim crnogorskim talentom, gitaristom Miloradom Šuletom Jovovićem.

Viđali smo se u hodnicima Radio Beograda, gde je nastavio da dolazi, i na Beogradskom džez festivalu, koji je pratio sa velikom pažnjom i radoznalošću. Nikad nije propustio priliku da ukaže na neko novo ime iz Skandinavije koje bi trebalo predstaviti u našoj sredini. Prošlog leta sreli smo se pred zgradom Politike – sa iskrenim oduševljenjem primio je vest o ponovnom okupljanju njegovog seksteta. Sastali su se posle skoro dve i po decenije 9. oktobra, da puni entuzijazma pripreme program za otvaranje 25. Beogradskog džez festivala. Sa starim društvom iz Big benda RTS bio je ponovo 22. decembra i kao specijalan gost na Novogodišnjem koncertu.

Posle pada sa vrha zgrade koju je zidao u Budvi, tragično je preminuo u ponedeljak, 25. decembra, na putu za kotorsku bolnicu. Iza sebe je ostavio suprugu, dva sina i četvoro unučadi. Za nas, džezere, ostala je muzika koja će sijati večno. Kao nežna balada „Nancy (With The Laughing Face)“, Džimija Van Hojzena, utisnuta zauvek u rilne jednog davnog albuma Seksteta Marković–Gut.