Џез је колективна игра. Врховно узбуђење у џезу постиже се у сталној мотивишућој тензији између солиста и ансамбла. Улога сваког члана оркестра неопходан је састојак у обликовању комплетне слике. Историја је пуна примера: дивећи се Бејзију, Брубеку, Мајлсу и Колтрејну, заправо се клањамо и Фредију Грину, Полу Дезмонду, Џону Колтрејну и Мекоју Тајнеру. На дугом путу џеза тај феномен опстаје све до данашњих дана: иза коначног тријумфа Сонија Ролинса ненаметљиво исијава фигура његовог тромбонисте Клифтона Андерсона.

Тако је сијао и Никола Мимо Митровић.

Рођен је 20. маја 1941. године у Будви. Основну школу завршио је у Будви, гимназију на Цетињу, а звање хемијског инжењера стекао на Технолошком факултету у Београду. Трубу је просвирао још као дечак, у будванској Градској музици. На београдским плочницима је заволео џез, па убрзо решио да пође у свет, путем на који су пре њега ступили Лари Вучковић, Душко Гојковић, Лала Ковачев... Био је самоук: учио је на отвореној сцени са европским џез колегама. Био је и радознао: уз трубу просвирао је флигелхорну, флугабон, вентил тромбон и флауту, да би се у каснијој каријери осмелио и да пева, у маниру великог узора Чета Бејкера. Списак његових хероја осликава природу и његовог израза: осим Чета, на њему су Клифорд Браун, Ли Морган, Кени Дорам и Мајлс Дејвис – нежност и суптилност, насупрот агресији и разметљивости.

После тринаест година у печалби (Скандинавија, СССР, Западна Европа...) 1978. године се вратио у Београд одмах добијајући стални посао у трубачкој секцији Џез оркестра РТБ, уместо Дезидера Реповића. После две године оркестру ће „зафалити“ тромбон, а Мимо ће спремно прихватити нову улогу. У међувремену, редовно је радио и са различитим комбо саставима. 14. јула 1979. године наступио је на фестивалу Pori Jazz, са YU all-star поставом Trumpets and Rhythm Unit (Душко Гојковић, Петар Угрин, Гоце Димитровски, Ладислав Фидри, Никола Мимо Митровић – трубе, Бора Роковић – клавир, Крешимир Ремета – бас, Лала Ковачев – бубњеви). Постао је и стални члан Секстета Марковић–Гут (прва постава: Мића Марковић – саксофони, Стјепко Гут – труба и флигелхорна, Никола Мимо Митровић – флугабон, Милош Крстић – клавир, Војин Драшкоци – контрабас, Лазар Тошић – бубњеви), од његовог оснивања у јуну 1980. године. Први наступ имали су на Љубљанском џез фестивалу, поред Декстера Гордона, Аирта Мореире и Јусефа Латифа. Са овим саставом снимио је пет албума и поново обишао свет (Мађарска, Белгија, Италија, Немачка, Румунија, Турска, СССР, Куба...). Дана 18. јула 1982. године учествовали су и на чувеном North Sea Jazz Festivalu у Хагу. Као члан секстета или биг бенда наступао је са легендама џеза, међу којима су Кларк Тери, Ерни Вилкинс, Кени Дру, Тони Скот, Аладар Пеге, Алвин Квин, Сал Нистико... У лето 1983. године био је представник Југославије у оркестру Европске радиодифузне уније (EBU Big Band), на концерту у Стокхолму.

Шведска је и била његова следећа станица. Отишао је из земље 1988. године, успешно настављајући каријеру у новој средини са различитим великим оркестрима (orkestar Lansmusiken i Jamtlands Lan, Big Band High Coast) и комбо саставима. Године 2004. коначно је објавио (једини) албум под својим именом (у квинтету са бубњаром Уфеом Флинком), „This Is The Life“ (Liphone Records). Успут, остварио је још један сан: осмислио је посвету Чету Бејкеру (колаж приче и музике), представљајући овај програм по Скандинавији и код нас. Касније је са саставом 3 Tool ту идеју раширио уз концепт „Tribute To Trumpet Kings“.

Чешћи боравци у земљи у последњој деценији вишеструко су га инспирисали. У оквиру фестивала Град театар у Будви учествовао је у организацији џез концерата, маштајући о међународном џез фестивалу у родном граду и летњем џез кампу. У сезони 2006/2007 предавао је џез као изборни предмет у Уметничкој школи за музику и балет „Васа Павић“ у Подгорици. Често је сарађивао са младим црногорским талентом, гитаристом Милорадом Шулетом Јововићем.

Виђали смо се у ходницима Радио Београда, где је наставио да долази, и на Београдском џез фестивалу, који је пратио са великом пажњом и радозналошћу. Никад није пропустио прилику да укаже на неко ново име из Скандинавије које би требало представити у нашој средини. Прошлог лета срели смо се пред зградом Политике – са искреним одушевљењем примио је вест о поновном окупљању његовог секстета. Састали су се после скоро две и по деценије 9. октобра, да пуни ентузијазма припреме програм за отварање 25. Београдског џез фестивала. Са старим друштвом из Биг бенда РТС био је поново 22. децембра и као специјалан гост на Новогодишњем концерту.

После пада са врха зграде коју је зидао у Будви, трагично је преминуо у понедељак, 25. децембра, на путу за которску болницу. Иза себе је оставио супругу, два сина и четворо унучади. За нас, џезере, остала је музика која ће сијати вечно. Као нежна балада „Nancy (With The Laughing Face)“, Џимија Ван Хојзена, утиснута заувек у рилне једног давног албума Секстета Марковић–Гут.