Од нашег сталног дописника из Вашингтона

После само три недеље приказивања, „Аватар“ Џејмса Камеруна је на биоскопским благајнама широм света убрао више од милијарду долара – тек пети филм коме је у историји кинематографије то успело. Тиме је потврђено старо правило да „морају потрошити паре да би се зарадиле паре“ (продукција је коштала близу 300 милиона долара) – али и још нешто.

Ова двоипосатна фантазија која се гледа уз помоћ специјалних наочара да би се дочарао тродимензионални осећај (па због тога гледаоци не могу да проверавају своје мобилне телефоне, што повећава „зароњеност“ у причу) такође је и показала, најуверљивије досад, колико се у минулој, првој декади 21. века, променила забава покретних слика.

Та промена, то јест промене су вишеструке. На једној страни спектакл на измаштаној планети, са висећим планинама и три метра високим плавим хуманоидима, не би био могућ без компјутерске технологије – а са друге, филмска забава је постала доживљај нон-стоп. „Мултиплекси“ додуше још имају радно време, али зато је „широкопојасни“ интернет омогућио да се филмске приче директно „стримују“ на кућне мале и велике (последњих година све веће) екране, по распореду „24/7” (24 сата дневно, седам дана у недељи). У квалитету и слике и звука равном театарском.

(Последњих година се често чује да су биоскопи у кризи и да их управо убијају „кућни биоскопи“, што је тачно – али не важи за Америку. Овде је управо обелодањено да су у тек завршеној години Американци оставили више пара на биоскопским благајнама – 9,87 милијарди долара! – него што су потрошили за филмове на ДВД и најновијим „блуреј“ дисковима, који доносе високу резолуцију: 8,73 милијарде.)

Главна промена је ипак што се сцене све мање снимају, а све више „стварају“ уз помоћ компликованих алгоритама на компјутерским екранима. Умеће програмера тако постаје подједнако важно, ако не и важније од талента сниматеља.

О томе колико „визуелизација“ уместо „фотографисања“ мења саму природу овде се тек зачињу полемике. Оно што је у том погледу данас нова чињеница, то је да дигиталне сцене нису само у функцији „специјалних ефеката“, него, као у случају „Аватара“, и срж и суштина саме приче.

За млађе гледаоце, који стасавају уз видео-игрице, „Харија Потера“ и „Трансформерсе“, ова промена је нешто природно и сасвим нормално. За старије, оне који памте филмове из предигиталне ере, то је светогрђе. Многи не могу да сваре дигиталне слике, а поготово дигиталне глумце. Али се суочавају са ситуацијом – да других ускоро можда неће бити, или ће постати сасвим ретки.

У једном овде објављеном есеју о овој теми аутор се запитао није ли овакав развој најава „изумирања кинематографије“, бар оне коју знамо.Да је то актуелна (и важна) дилема, уверио се када је на Гуглу задао претрагу „deathofcinema“ и добио – 2,5 милиона погодака.

Овим се, као теоретичар, у својој књизи објављеној 2007. под насловом „Виртуелни живот филма“ бавио и Д. Н. Родовик, професор докторских визуелних и филмских студија на Харварду, анализирајући пре свега дејство транзиције ове уметности „са хемијских на математичке процесе“. У његовом фокусу је контраст између филма „као трагова реалности“ и његовог „стварања као на сликарском платну“.

„Све што је било хемијско и фотографско прелази у електронско и дигитално“, констатује овај професор. „Традиционално театарско искуство које је обликовало како су гледаоци посматрали филм и, сходно томе, свет, већ неко време мутира. Нове врсте конзумирања слика и дигиталних технологија су искомпликовале наше разумевање кинематографије.“ А главна порука би могла да буде у питању да ли од скептицизма који су нам често подстицале целулоидне покретне слике треба да се, у дигиталној ери, сасвим окренемо сумњи.

А можда то и није неопходно. Без обзира на то да ли се филмови снимају или „праве“ – гледају се. „Аватар“ је речит доказ. Режисери су успели да и дигиталне глумце, оне од бинарних јединица и нула, натерају да нам изазивају оно због чега смо радо гледали оне од крви и меса – емоције.