Велика љубав Роберта Шумана, његова жена Клара, помиње се у само неколико реченица у чланку цењеног колеге Живице Туцића „Мистерија Шумана“ (17.7.2010). По мом мишљењу на неадекватан начин.

Не слажем се са тезом да је Клара била на стварање Роберта Шумана љубоморна. Биографи тврде да је управо било обрнуто, да је Шуман тешко подносио Кларине успехе. Шуманове композиције нису биле прихваћене онако како је очекивао, док Клара, као пијанисткиња, ниже успех за успехом.

Контроверзни су подаци у опширним Шумановим биографијама о томе да ли је Клара Шуман одговорна за његов одлазак у психијатријску болницу. По једној биографији, сам Шуман је отишао у болницу како „својој најдражој у својој болести не би наудио“. И други биографи тврде да је Шуман сам тражио да буде у болници. Ја лично нисам нашла потврду да је Клара свог мужа „послала“ у болницу, како се тврди у тексту Туцића. Чињеница да га је Клара у болници посетила тек два дана пред смрт, у тексту се тумачи да је Шуман „од породице био одбачен“. Биографи сматрају да је Клара то радила по савету његових лекара,а не по сопственој вољи.

Било како било, када се пише о Роберту Шуману, необилазно је у том контексту свратити пажњу и на Клару Шуман, такође велику уметницу. 

Колико се Клара Шуман у Немачкој цени показује и част која јој је додељена: није узалуд лик Кларе Шуман красио једну од немачких новчаница.

Последња новчаница од сто марака, појам богатства у Србији током тамних деведесетих година прошлог века, издата је 1989. године, а красио ју је портрет једне необичне жене: Кларе Шуман, немачке пијанисткиње, композиторке, жене колеге Роберта Шумана и мајке осморо деце. Са новчанице нас посматра један апартни лик, сањарских очију, а цела композиција је у небескоплавој боји. На другој страни новчанице је клавир на коме су Шуманови компоновали и свирали. У серији немачких новчаница из 1989. године, први пут се објављују портрети чувених Немица који су током прошлости играли важну улогу у култури тог простора. Клара Шуман је дефинитивно једна од њих.

Деветнаести век је време владавине такозваног троструког слова К, коме жена мора да се покори. Појам „КINDER, КÜCHE, KIRCHE“ значи само једно: жена мора да се повинује „ДЕЦИ, КУХИЊИ, ЦРКВИ“. Хитлер је ову стилску фигуру утолико изменио, што је избацио појам Цркве, док су Деца и Кухиња остали као императив женског живљења. Око овог термина се тек шездесетих година, у доба зачетка новог феминизма, у Немачкој ломе копља и овај термин негира.

Клара Јозефина Вик, рођена 1819. године у Лајпцигу, очигледно је рођена у погрешном веку. Па ипак, успела је да нађе своје место у историји немачке музике и поред доминације мушког рода на овом пољу тог доба.

Кларин живот прате два моћна мушкарца, који су дефинисали њен живот. Појам „ÜBERVATER“ (надмоћни отац) не односи се само на њеног оца Фридриха Вика, већ и на њеног мужа Роберта Шумана. Како би је лакше контролисали, обоје воде дневник Клариног живота. То су подаци надзора. Тако је већ Кларино детињство под контролом строгог оца, учитеља, који ради на само једној ствари: Клара мора да постане чудо од детета, клавирски геније. Он то и постиже методама, непримереним детету. Клара даје концерте, свира пред познатима, упознаје Гетеа, Паганинија, Франца Листа, „вундеркинд“ је испунио очева очекивања. Већ као тинејџерка почиње и сама да компонује. Полонезу Оп.1 пише са само девет година.

Роберта Шумана упознаје са 16 година – Роберт је ђак њеног оца. И поред очевог изразитог противљења, Шуман покреће и добија судски процес у коме му се дозвољава брак са Кларом. Клара тада има 21 годину, Роберт је девет година старији.

Љубав Кларе и Роберта Шумана је фасцинантна. Тако 20.000 сачуваних писама, целокупна кореспонденција супружника, али и њихових пријатеља говори о разним фазама њиховог заједничког живота. Живот ово двоје уметника је инспирисао писце, режисере. Небројене књиге говоре о њиховом животу, а у филмовима о њиховој романси Клару су глумиле и Кетрин Хепберн и Настасја Кински. Последњи у низу је 2008. године снимила Хелма Сандерс-Брамс.

Хроничари сматрају да је Кларина популарност сметала Шуману. Клара са 18 година добија звучно име „камерног виртуоза“ у Бечу, а са 25 година, после бриљантног концерта у Ст. Петербургу, бива примана и од царске породице.

Породична идила Шуманових се полако урушава.

Претпоставља се да је Шуман био љубоморан. Док је он „само“ композитор, његова жена је звезда концертних сала широм Европе. Невероватно је како је Клара имала времена да и поред порођаја (родила је осморо деце) вежба, даје концерте, компонује, помаже мужу приликом компоновања његових дела. Сам Шуман се бори са својом депресивношћу (тврдња да је боловао од сифилиса је побијена) и кобног дана, на врхунцу лудила Рајнског карневала, покушава неуспело самоубиство у Рајни. То је 1854.година, Клара и Роберт су провели 14 година заједничког живота. Роберт Шуман ће умрети после две године у психијатријској болници, у коју је после самоубиства доведен.

У време Робертове смрти Клара је у пуној снази, има 35 година. Живеће још 40 година као врхунска пијанисткиња тог доба. По њеној жељи сахрањена је на Старом гробљу у Бону, поред свог мужа Роберта Шумана.

Данас, када немачки научници и публицисти о њој говоре, прво кажу да је била композиторка и пијанисткиња – а тек онда – жена Роберта Шумана. Њена лична прича је прича једне од ретких жена 19. века која је успела да оствари завидну, интернационалну каријеру. Иако јој време у коме је живела није било наклоњено.