Имам готово љубавни однос са Београдом, али моје посете овом граду често су трауматичне – тако је свој долазак, или боље рећи повратак у наш град, описала књижевница Даша Дрндић, професорка англистике и Креативног писања на Филозофском факултету у Ријеци, некадашњи београдски ђак и уредник драмског програма Радио-телевизије Београд, која је била специјални гост 56. Сајма књига. На трибини коју је водио књижевни критичар Саша Ћирић, и у разговору за наш лист, ауторка чија су дела преведена на седам језика, говорила је о градовима у којима је живела, темама којима се у прози враћала. О томе како њен нови књижевни јунак одустаје од свегa: није сигурна колико се идентификује са њим, али зна да му је свега више преко главе...

– Не долазим у Београд са горчином. Долазим по свој живот да га однесем. Млади који дођу из Хрватске у Србију одушевљени су како изложбама тако и кафанама, али ја када дођем, осећам како Београд дише, како бубњи испод асфалта, како је остало нешто у ваздуху... У Београду сам живела 40 година, имам овде и успомене и гробове, а осећам се издано од овог града, каже Даша Дрндић.

Сценарио уочи рата деведесетих, каже, био јој је познат, и предосећала је да ће се догодити нешто лоше. У јеку агресивног национализма, отишла је из Србије у Хрватску, а затим, у Торонто, као политички емигрант, и две године живела на социјалној помоћи. Предавала Србима и Хрватима матерњи језик на факултету, за шта је добијала малу надокнаду. „Имала сам 49 година, схватила сам да се нећу уклопити, и одлучила сам се да се вратим”.

У својим романима „Canzone di Guerra”, „Умирање у Торонту”,  „Doppelgänger”, „Sonnenschein”, „Април у Берлину”, бавила се емигрантским судбинама, етничким чишћењем, страдањима Јевреја за време Другог светског рата, преиспитивањем прошлости, миграцијама, културом сећања. Награђивани „Sonnenschein” је документарни роман, о једној породици, једном граду ( Грацу) и свеопштем страдању.

– На овом простору нема културе сећања и такве теме нису отворене ни у Хрватској ни овде. Сећање колико год да је катарзично, оно је и опасно, јер отвара простор за смирење и назнаку одговора. Све се своди на питања, и на то да ли ћемо одговоре уопште наћи, али ако затворите могућност постављања питања, добијате нешто налик карциному који сам себе једе. Сећањем се долази до малих потреса, до земљотреса, дрма се тло, и све што смо сањали се руши и мора се почети испочетка. Зато је тај процес болан, разоран и некад може уништити човека.

Суђење у Хагу Даша Дрндић види као део тог процеса:

–И  у Хагу се су концентрисали на неколико великих риба, али неће то суђење, као што није ни оно у Нирнбергу, утицати на промену свести. Остали су ти мали злочиначки умови који ће се даље репродуковати као амебе.

Теме везане за историју народа копкале су је одувек. Међутим, каже, да се није нашла у позицији избеглице, да ли би уопште размишљала о свету избеглиштва?

– Погледала сам неке своје књиге са почетка и било је ту назнака онога о чему ћу писати. У првој књизи „Пут до суботе” пишем о Драгошу Калајићу и његовом ставу према фашизму, дакле, осетљива сам још тада била за те теме. У Канади сам, стицајем околности, упознала усташку емиграцију, почела да проучавам, и једноставно ухватило ме, наметнуло се. Мада, сматрам да се ништа од овога не би догодило да су се 1945. рашчистиле неке ствари, да се јасно говорило о усташама и четницима, да та питања нису остала неотворена и постала тајна.

Свуда у свету, сматра ова ауторка, и даље постоје ситни трагови фашизма, и занимљиво је пратити како ће светска криза утицати на њихово буђење, да ли ће нам опет сметати странци, да ли ће опет доћи до ксенофобије.

– Тај циклус је репетитиван. Ја пишем како историја утиче на личне односе, љубавне, фамилијарне. Имам жељу да напишем херц роман, али ме ове теме саме проналазе. Или их ја тајно тражим?Када путујем по свету, често наилазим на камене белеге испред појединих кућа у облику плоча са именима људи који су нестали или страдали, и питам се зашто таквог камена спотицања нема у Хрватској. Ако може да се запамти цела фудбалска репрезентација поименце, значи може се памтити?

Зато сам једну од својих књига осмислила тако да је из ње могуће истргнути странице са именима страдалих. Књизи ће бити поремећена статика, ако, такво нам је ишчашено и друштво.

Даша Дрндић упозорава да је академска средина свугде у свету у потонућу и наглашава да је време да се изврши њена тотална реконструкција.

– Наша академија наука је налик забаракадираној кули од слоноваче, и те људе не занима ништа више од њихових малих научних радова. Професори на факултету у Ријеци не знају ко су глумци ријечког позоришта, нема их на изложбама, на промоцијама књига, на местима где им је дужност да буду присутни. Они су за мене бирократски радници, и не чуди што не разговарају са студентима о ширим друштвеним темама. Филозофски факултет у Ријеци је замак, плате су им сигурне и зашто би се било ко додатно узнемиравао. Не знам десеторо људи који раде на факултету, а да су јавно ангажовани – каже ова професорка Модерне британске књижевности, коју све више забрињава студентска популација.

– Они ће вам рећи несхватљиве ствари: да је Ками живео у 18. веку, да је средњи век трајао до 19. века, да је на „Дрини ћуприја” драма у пет чинова. Као да се дешава неко грозно брисање можданих ћелија, све је толико загађено у друштву, и доиста очекујем да се деси нека револуција. Додуше, мене боле леђа и нећу моћи да скачем по барикадама, али, ни сама више не знам шта нам се дешава. Можда би било боље отићи, копати кромпир и садити јагоде...

Даша Дрндић ускоро иде у једну богатију земљу, Британију, на промоцију свог романа. После једанаест написаних књига, још увек, каже, нема место у књижевности које заслужује, али има времена. Прву књигу објавила је са 35 година, родила дете, па није писала целу деценију. Из књижевног света остала је да другује са Мирком Ковачем, Бором Ћосићем, Филипом Давидом.

– У новој књизи пишем о старости, о односу главе и тела, о томе колико можемо господарити телом, а колико оно господари нама, и шта да радимо када дође време да тело преузме палицу... Ја се сама са собом осећам као код куће, мада морам признати да ми се не свиђа тај мир када дођеш у склад са собом. Немаш много тога за истраживање, нестаје узбуђење и чар откривања, ускладиш се са собом и онда склопиш очи. – Мудар си, и што онда? – пита ова председница Удружења самохраних родитеља и додаје:

– Али, ја сам једна снажна особа, само ми је временом досадила моја снага и волела бих да ме неко мало тетоши. Али, добро. Добро је.