Nedavno je Društvo za srpski jezik i književnost Srbije izdalo knjigu Bože Ćorića, profesora Filološkog fakulteta u Beogradu i člana Jezičkog saveta "Politike”, Lingvomarginalije koju je štampala "Čigoja štampa”.

Reč je o odabranim radovima već objavljenim u domaćim i stranim stručnim publikacijama. Predmet obrade su uglavnom nedovoljno osvetljene ili uzgredno opisivane jezičke pojave. Tekstovi su razvrstani u četiri oblasti: Jezička politika, Norma, Antroponimija i Tradicija.

U prvom poglavlju autor kritički piše o nekim aspektima hrvatske jezičke politike koje, kako on smatra, karakterišu nenaučnost, nekorektnost, površnost, zlonamernost i neistina, o takozvanim lingvoalhemičarima, štetočinama koje se redovno pojavljuju u smutnim vremenima i o zloupotrebi lingvističkih termina. Zatim su tu tekstovi o srpskom jeziku u krivom ogledalu komparativistike, o idiosinkraziji (netrpeljivost, odbojnost) kao principu jezičke politike i o tvorbi reči u funkciji purizma.

U drugom poglavlju su tekstovi o etniku, ktetiku i normi, o pozajmljenicama i vrstama reči, o dubletima i jezičkoj pravilnosti i o supstandardnim pojavama u savremenom srpskom jeziku.

Sledeće poglavlje donosi tekstove o antroponimima i gramatici, o antroponimima i tekstu i tekst o tome da li je pseudonim našeg izuzetnog naučnika i gramatičara Đuro ili Đura (Daničić).

U završnom poglavlju Božo Ćorić piše o gramatici Đure Daničića, poredi Malu srpsku gramatiku i Oblike srpskoga jezika koji su, u stvari, iste knjige. U drugom tekstu se bavi nekim jezičkim karakteristikama pravnih tekstova sredine 19. veka, tačnije udžbeničkog štiva namenjenog učenicima srpskog liceja. Poslednji tekst knjige je o Povelji bana Kulina, odnosno o originalnom rukopisu koji je od 19. veka u Biblioteci Ruske akademije nauka u Sankt Peterburgu i o njegova dva prepisa koja se nalaze u Historijskom arhivu Dubrovnika. Ovde se prvi put daje kompletna štampana verzija starijeg prepisa povelje, onog za koji se smatra da je pisan krajem 12. veka.

Značaj ove knjige jeste u tome što, osim do sada privilegovanih lingvista, od sada i šira publika koju interesuju pobrojane teme ima priliku da se sa njima upozna. Iako je pisana naučnim aparatom, razumljiva je svima.

Oštar na jeziku, naročito kada se neki lingvisti zalažu za isključivosti ili silovanje jezika, bez obzira na to da li je reč o našima ili strancima, Božo Ćorić argumentovano obrazlaže zašto se na jezik ne sme gledati usko, zašto se ništa ne može nametati niti propisivati, koliko je to, u stvari, štetno po srpski jezik.

Da zaključimo konstatacijom iz ove knjige  da najveću štetu u jeziku izazivaju oni pojedinci koji u slavističkoj nauci slove kao poznati i priznati naučnici, a u određenim prilikama, zarad ko zna kojih pobuda, preobraćaju se u lingvoalhemičare, budući da bez imalo naučničkog poštenja (ne)vešto "štimaju” raspoložive činjenice, uzimajući iz jednostrane literature isključivo ono što potvrđuje njihovu naopaku misao.