Недавно је Друштво за српски језик и књижевност Србије издало књигу Боже Ћорића, професора Филолошког факултета у Београду и члана Језичког савета "Политике”, Лингвомаргиналије коју је штампала "Чигоја штампа”.

Реч је о одабраним радовима већ објављеним у домаћим и страним стручним публикацијама. Предмет обраде су углавном недовољно осветљене или узгредно описиване језичке појаве. Текстови су разврстани у четири области: Језичка политика, Норма, Антропонимија и Традиција.

У првом поглављу аутор критички пише o неким аспектима хрватске језичке политике које, како он сматра, карактеришу ненаучност, некоректност, површност, злонамерност и неистина, о такозваним лингвоалхемичарима, штеточинама које се редовно појављују у смутним временима и о злоупотреби лингвистичких термина. Затим су ту текстови о српском језику у кривом огледалу компаративистике, о идиосинкразији (нетрпељивост, одбојност) као принципу језичке политике и о творби речи у функцији пуризма.

У другом поглављу су текстови о етнику, ктетику и норми, о позајмљеницама и врстама речи, о дублетима и језичкој правилности и о супстандардним појавама у савременом српском језику.

Следеће поглавље доноси текстове о антропонимима и граматици, о антропонимима и тексту и текст о томе да ли је псеудоним нашег изузетног научника и граматичара Ђуро или Ђура (Даничић).

У завршном поглављу Божо Ћорић пише о граматици Ђуре Даничића, пореди Малу српску граматику и Облике српскога језика који су, у ствари, исте књиге. У другом тексту се бави неким језичким карактеристикама правних текстова средине 19. века, тачније уџбеничког штива намењеног ученицима српског лицеја. Последњи текст књиге је о Повељи бана Кулина, односно о оригиналном рукопису који је од 19. века у Библиотеци Руске академије наука у Санкт Петербургу и о његова два преписа која се налазе у Хисторијском архиву Дубровника. Овде се први пут даје комплетна штампана верзија старијег преписа повеље, оног за који се сматра да је писан крајем 12. века.

Значај ове књиге јесте у томе што, осим до сада привилегованих лингвиста, од сада и шира публика коју интересују побројане теме има прилику да се са њима упозна. Иако је писана научним апаратом, разумљива је свима.

Оштар на језику, нарочито када се неки лингвисти залажу за искључивости или силовање језика, без обзира на то да ли је реч о нашима или странцима, Божо Ћорић аргументовано образлаже зашто се на језик не сме гледати уско, зашто се ништа не може наметати нити прописивати, колико је то, у ствари, штетно по српски језик.

Да закључимо констатацијом из ове књиге  да највећу штету у језику изазивају они појединци који у славистичкој науци слове као познати и признати научници, а у одређеним приликама, зарад ко зна којих побуда, преобраћају се у лингвоалхемичаре, будући да без имало научничког поштења (не)вешто "штимају” расположиве чињенице, узимајући из једностране литературе искључиво оно што потврђује њихову наопаку мисао.