„Pra-ka-taka-tak!” Truba je rasekla vreli vazduh kao munja u pomrčini. „Burum-ba-bumba-bam!” Odgovorili su žestoki momci iz benda grmljavinom iz vedrog neba. Roj Hargruv, mali čovek velikog srca, otvorio je nastup na Nišvilu (koji je ove godine održan od 12. do 15. avgusta) najavangardnije što je mogao, kao da je odmah hteo da upozori prisutne da će konačno slušati pravi džez. A onda je usledio mali kurs: modalna struktura, pa bibap, zatim bolero, pa balada „Never let me go”, koju peva u maniru Četa Bejkera, opušteno i otkačeno. Rojeva sola su odmerena. Sjajnom tehnikom se ne razmeće već je pametno dozira u međuigri sa kolegama. Osećamo snagu kompaktnog kvinteta nasuprot konceptu „zvezde i pratećih muzičara”. Saksofonista Džastin Robinson je izvrstan partner u frontu, mladi pijanista Džonatan Batist trijumfuje u pozadini. Prvi je agresivniji, drugi staloženiji. Spustili smo se skroz? Okej gajs, idemo nazad – latin, pa fanki, skok u publiku i đuskanje u prvim redovima, pa gospel/bluz/soul za kraj – „Bring it on home to me” pozdravlja Sema Kuka, negde na nebu. Sve je to džez, objasnio nam je kicoš u belom odelu sa crnom leptir-mašnom – može da bude teško ili lako, brzo ili sporo, ali mora da bude melodično...

„Easy, easy”, poručivao nam je dan ranije Solomon Bark, kralj roka i soula. Zavaljen u svom tronu, okružen svitom raspoloženih muzičara, veselih duvača i zavodljivih violinistkinja, uz kći Kendi i unuku Sofiju koje su pevale prateće vokale (obe su imale i po jednu solo tačku), polivale mu leđa i brisale znoj sa čela, te, naravno, crvene ruže koje čekaju na uspaljene Srpkinje. Na repertoaru je mala istorija soula: najveće pesme dragih kolega („A change is gonna come”, „Stand by me”, „/Sittin’ on/the dock of the bay”, „Fa-fa-fa-fa-fa /Sad song/”, „Georgia on my mind”...) i njegov glavni opus („Cry to me”, „If you need me”, „Gotta get you off my mind”...). Bend fascinantno uigrano sve stapa u jedan dugački potpuri, Solomon peva glasom mladića. Uz ritam „Proud Mary” i „Lucille” počinje očekivana žurka na sceni – osim najhrabrijih devojaka, pored kralja će se zateći i Konrad Tarner, službenik Američke ambasade, i simpatični klinja, sa kojim Solomon razmenjuje „petaka”. Dva osnovna obeležja ove predstave su zabava i romantika – ujedinjuju se najefektnije u „Everybody needs somebody to love”, pre nego što sveci odmarširaju sa scene.

Hargruv i Bark su i komercijalno opravdali status najvećih zvezda ovogodišnjeg Nišvila. U brojkama – prve večeri (Bark) je na festivalu bilo više od 3.000 posetilaca, druge (Hargruv) oko 2.500, dok je za vikend poseta dramatično opala na po 1.500. Kad se sabere, na ovogodišnjem Nišvilu je bilo manje od deset hiljada posetilaca, što je u evidentnom neskladu sa „rekordnih dvadeset hiljada posetilaca”, čime se diči organizator. Zapravo, ta rekordna brojka već je bila predviđena u najavama događaja, pa sam iz radoznalosti rešio da prebrojim sve stolice i sam procenim koliko preteruju. Ispalo je da je ukupan broj stolica 2.500, te da bi se između redova, ili oko šankova, moglo naći još najviše 1.000 ljudi, pod uslovom da se tiskaju jedni do drugih. Elementarna matematika kaže 3500 x 4 = 14000 . Stiskavca, pak, osim prve večeri, nije bilo, a u drugoj polovini festivala je polovina stolica ostajala  je prazna...

Ostali headlineri ostavili su slabiji utisak. Manu Dibango i Soul Makossa gang podigli su nas veoma lako na vrući kolektivni ples u ritmu afrobita, fankija i regea. Nažalost, njihov gazda se nije proslavio ni pevanjem, niti sviranjem saksofona i klavira. Nasuprot njima, Beni Golson je bio neodoljivo šarmantan, njegov ton je i dalje prijatan, a solo deonice daleko prevazilaze očekivanja od čoveka u devetoj deceniji života. Ali pratio ga je diletantski big bend Kelag – družina skromnog znanja koju finansira austrijska energetska kompanija istog imena (!). Duvačke sekcije su se često raspadale, pijanista i gitarista solirali su na nivou srednjoškolaca, bubnjar posrtao u svingu.

Tokom četrdeset pet minuta koliko nam je svirao, norveški gitarista Terje Ripdal je bio odličan, sa miksom hendriksovskog roka i bluza, elektronike i skandinavske atmosfere. Zašto je bilo toliko kratko? Pa, najpre su petnaestak minuta proveli pokušavajući sa tehničarima da ožive struju na bini. U verziji muzičara, stejdž menadžer je insistirao da prekinu nastup kada je prošlo 15 (proba) +45 (svirka) minuta. U verziji stejdž menadžera, oni su sami odlučili da završe nastup. U planiranoj satnici je, inače,pisalo 55 minuta nastupa, ili čak 35 minuta manje nego što je dodeljeno sastavu DePhazz. To je teško razumljivo: Ripdal je ikona evropskog džeza, DePhazz su čista muzika za teretane i liftove, a ovo beše – džez festival?

I ovo je džez kolumna... Zatoidemo na prijatna džez iznenađenja. Pre svega – sastav izraelskog gitariste Orija Dakarija, sveži ekskluzivci Zornove produkcije Tzadik. Njihova muzika je slatki susret džeza, jevrejske tradicije i klasike: svi sastojci su stalno prisutni, ali filigranski odmereni. Gilad Abro (bas) i Gilad Dobrecki (bubnjevi) pakuju izazovnu poliritmiju. Dakari, Uri Gurvič (alt saksofon) i Anat Fort (klavir) poletno improvizuju u divnim melodijskim nizovima. Osluškujući, hvatam sebe kako se konstantno osmehujem uživajući u veličanstvenoj muzici koju nam poklanjaju ravno iz duše.

Peter Vermerš, lider belgijskog orkestra Flat earth society,kupio me je već na konferenciji za novinare, kada je među uzorima naveo i The sex pistols. U kasnijem razgovoru dodaće Djuka Elingtona i San Ra – dovoljno konfuzije da sa uzbuđenjem očekujem nastup na festivalu. I zaista, ništa im nije strano: od ukusa Nju Orleansa (tuba), preko klasične bigbendovske matrice, do Zornovske avangarde; iz džeza u folk (harmonika), iz folka u rok. U podlozi je snažan groove, nad njim su organizovana buka i slatki vicevi, povremeno će i veselo zapevati.

Austrijska saksofonistkinja Viola Falb kao glavni uzor je istakla Džona Koltrejna, demonstrirajući to izvođenjem stava „Resolution” iz svite „A love supreme“, u genijalnoj kombinaciji sa rifom iz pesme „Kashmir”, sastava Led Zeppelin. Pre toga nas je zadivila autorskom muzikom, u postbap maniru. Ikone šezdesetih su stalno oko nas, ali kvartet Falb fictionnije opterećen velikim učiteljima: teme su zanimljive, improvizacija potpuno oslobođena. Snaga ove muzike leži u beskonačnim mogućnostima, nova mlada lica je uspešno osvežavaju.

Ostali utisci: očekivani džez proširene postave Ramba Amadeusa izostao je verovatno pod uticajem mase „ne-džez” sveta; italijanski harmonikaš Simone Zankini i hrvatski gitarista Ratko Zjača nekonzistentni, od izvrsnog do neubedljivog; opušteno bluziranje Džordžija Fejma prijalo na letnjoj vrućini; Zdenka Kovačiček komična u pokušaju da imitira vrištanje i pojavu Dženis Džoplin; Djabe i Stiv Haket mučili sui svoje instrumente i nas retrogradnom psihodelijom sa folk elementima; na „besplatnom stejdžu briljirali su Alfama quintet(fado) sa sjajnom pevačicom Ninom Zelić; i egipatski fjužn sastav Eftekasat; hrvatska estradna umetnica Marina Vrbos tražila je nagradu za najboljeg voditelja u istoriji festivala, a zapravo istakla ozbiljnu kandidaturu za najgoreg; sjajne devojke iz Vrela pojavom i predstavom učinile da se poslednjih minuta manifestacije sećamo sa radošću. Ponekad je i to dovoljno...