„Пра-ка-така-так!” Труба је расекла врели ваздух као муња у помрчини. „Бурум-ба-бумба-бам!” Одговорили су жестоки момци из бенда грмљавином из ведрог неба. Рој Харгрув, мали човек великог срца, отворио је наступ на Нишвилу (који је ове године одржан од 12. до 15. августа) најавангардније што је могао, као да је одмах хтео да упозори присутне да ће коначно слушати прави џез. А онда је уследио мали курс: модална структура, па бибап, затим болеро, па балада „Never let me go”, коју пева у маниру Чета Бејкера, опуштено и откачено. Ројева сола су одмерена. Сјајном техником се не размеће већ је паметно дозира у међуигри са колегама. Осећамо снагу компактног квинтета насупрот концепту „звезде и пратећих музичара”. Саксофониста Џастин Робинсон је изврстан партнер у фронту, млади пијаниста Џонатан Батист тријумфује у позадини. Први је агресивнији, други сталоженији. Спустили смо се скроз? Океј гајс, идемо назад – латин, па фанки, скок у публику и ђускање у првим редовима, па госпел/блуз/соул за крај – „Bring it on home to me” поздравља Сема Кука, негде на небу. Све је то џез, објаснио нам је кицош у белом оделу са црном лептир-машном – може да буде тешко или лако, брзо или споро, али мора да буде мелодично...

„Easy, easy”, поручивао нам је дан раније Соломон Барк, краљ рока и соула. Заваљен у свом трону, окружен свитом расположених музичара, веселих дувача и заводљивих виолинисткиња, уз кћи Кенди и унуку Софију које су певале пратеће вокале (обе су имале и по једну соло тачку), поливале му леђа и брисале зној са чела, те, наравно, црвене руже које чекају на успаљене Српкиње. На репертоару је мала историја соула: највеће песме драгих колега („А change is gonna come”, „Stand by me”, „/Sittin’ on/the dock of the bay”, „Fa-fa-fa-fa-fa /Sad song/”, „Georgia on my mind”...) и његов главни опус („Cry to me”, „If you need me”, „Gotta get you off my mind”...). Бенд фасцинантно уиграно све стапа у један дугачки потпури, Соломон пева гласом младића. Уз ритам „Proud Mary” и „Lucille” почиње очекивана журка на сцени – осим најхрабријих девојака, поред краља ће се затећи и Конрад Тарнер, службеник Америчке амбасаде, и симпатични клиња, са којим Соломон размењује „петака”. Два основна обележја ове представе су забава и романтика – уједињују се најефектније у „Everybody needs somebody to love”, пре него што свеци одмарширају са сцене.

Харгрув и Барк су и комерцијално оправдали статус највећих звезда овогодишњег Нишвила. У бројкама – прве вечери (Барк) је на фестивалу било више од 3.000 посетилаца, друге (Харгрув) око 2.500, док је за викенд посета драматично опала на по 1.500. Кад се сабере, на овогодишњем Нишвилу је било мање од десет хиљада посетилаца, што је у евидентном нескладу са „рекордних двадесет хиљада посетилаца”, чиме се дичи организатор. Заправо, та рекордна бројка већ је била предвиђена у најавама догађаја, па сам из радозналости решио да пребројим све столице и сам проценим колико претерују. Испало је да је укупан број столица 2.500, те да би се између редова, или око шанкова, могло наћи још највише 1.000 људи, под условом да се тискају једни до других. Елементарна математика каже 3500 x 4 = 14000 . Стискавца, пак, осим прве вечери, није било, а у другој половини фестивала је половина столица остајала  је празна...

Остали headlineri оставили су слабији утисак. Ману Дибанго и Soul Makossa gang подигли су нас веома лако на врући колективни плес у ритму афробита, фанкија и регеа. Нажалост, њихов газда се није прославио ни певањем, нити свирањем саксофона и клавира. Насупрот њима, Бени Голсон је био неодољиво шармантан, његов тон је и даље пријатан, а соло деонице далеко превазилазе очекивања од човека у деветој деценији живота. Али пратио га је дилетантски биг бенд Kelag – дружина скромног знања коју финансира аустријска енергетска компанија истог имена (!). Дувачке секције су се често распадале, пијаниста и гитариста солирали су на нивоу средњошколаца, бубњар посртао у свингу.

Током четрдесет пет минута колико нам је свирао, норвешки гитариста Терје Рипдал је био одличан, са миксом хендриксовског рока и блуза, електронике и скандинавске атмосфере. Зашто је било толико кратко? Па, најпре су петнаестак минута провели покушавајући са техничарима да оживе струју на бини. У верзији музичара, стејџ менаџер је инсистирао да прекину наступ када је прошло 15 (проба) +45 (свирка) минута. У верзији стејџ менаџера, они су сами одлучили да заврше наступ. У планираној сатници је, иначе,писало 55 минута наступа, или чак 35 минута мање него што је додељено саставу DePhazz. То је тешко разумљиво: Рипдал је икона европског џеза, DePhazz су чиста музика за теретане и лифтове, а ово беше – џез фестивал?

И ово је џез колумна... Затоидемо на пријатна џез изненађења. Пре свега – састав израелског гитаристе Орија Дакарија, свежи ексклузивци Зорнове продукције Tzadik. Њихова музика је слатки сусрет џеза, јеврејске традиције и класике: сви састојци су стално присутни, али филигрански одмерени. Гилад Абро (бас) и Гилад Добрецки (бубњеви) пакују изазовну полиритмију. Дакари, Ури Гурвич (алт саксофон) и Анат Форт (клавир) полетно импровизују у дивним мелодијским низовима. Ослушкујући, хватам себе како се константно осмехујем уживајући у величанственој музици коју нам поклањају равно из душе.

Петер Вермерш, лидер белгијског оркестра Flat earth society,купио ме је већ на конференцији за новинаре, када је међу узорима навео и The sex pistols. У каснијем разговору додаће Дјука Елингтона и Сан Ра – довољно конфузије да са узбуђењем очекујем наступ на фестивалу. И заиста, ништа им није страно: од укуса Њу Орлеанса (туба), преко класичне бигбендовске матрице, до Зорновске авангарде; из џеза у фолк (хармоника), из фолка у рок. У подлози је снажан groove, над њим су организована бука и слатки вицеви, повремено ће и весело запевати.

Аустријска саксофонисткиња Виола Фалб као главни узор је истакла Џона Колтрејна, демонстрирајући то извођењем става „Resolution” из свите „A love supreme“, у генијалној комбинацији са рифом из песме „Kashmir”, састава Led Zeppelin. Пре тога нас је задивила ауторском музиком, у постбап маниру. Иконе шездесетих су стално око нас, али квартет Falb fictionније оптерећен великим учитељима: теме су занимљиве, импровизација потпуно ослобођена. Снага ове музике лежи у бесконачним могућностима, нова млада лица је успешно освежавају.

Остали утисци: очекивани џез проширене поставе Рамба Амадеуса изостао је вероватно под утицајем масе „не-џез” света; италијански хармоникаш Симоне Занкини и хрватски гитариста Ратко Зјача неконзистентни, од изврсног до неубедљивог; опуштено блузирање Џорџија Фејма пријало на летњој врућини; Зденка Ковачичек комична у покушају да имитира вриштање и појаву Џенис Џоплин; Djabe и Стив Хакет мучили суи своје инструменте и нас ретроградном психоделијом са фолк елементима; на „бесплатном стејџу бриљирали су Alfama quintet(фадо) са сјајном певачицом Нином Зелић; и египатски фјужн састав Eftekasat; хрватска естрадна уметница Марина Врбос тражила је награду за најбољег водитеља у историји фестивала, а заправо истакла озбиљну кандидатуру за најгорег; сјајне девојке из Врела појавом и представом учиниле да се последњих минута манифестације сећамо са радошћу. Понекад је и то довољно...