„Где уметник чува све ове сатове?” – питала је једна дама пролазећи поред 400 изложених сатова Пеђе Нешковића у Музеју„ 25. мај” на Октобарском салону.

„У атељеу”, одговара Пеђа Нешковић који је брижљиво сакупљао колекцију зидних сатова на бувљим пијацама. На некима од њих записане  су и текстуалне одреднице времена: „Пожури, полако” или „Кад си са мном, не мисли на време”...

Уместо у уметниковом  атељеу, чини се да би добро стајали у неком јавном холу.

Пеђа Нешковић, коме је Омладински клуб МСУ доделио награду Октобарског салона, сећа се зидног сата који је његов отац купио поводом свог венчања. Тај сат се после неког времена покварио и уметников отац га је однео на поправку у часовничарску радњу близу београдског ресторана „Лондон”. Било је то крајем педесетих година прошлог века.

„Време је пролазило, а, ваљада из немара, отац никако није одлазио да преузме тај сат. Ја сам га много година касније једном угледао да стоји у излогу те радње. Али, и ја сам био немаран, па никако да га узмем. Пре око три месеца опет сам ушао у ту часовничарску радњу коју је од свог оца наследио његов син. Испричао сам му за тај сат и он је рекао да га се сећа и да га чува негде у подруму. Узећу тај сат и њиме ћу завршити ову колекцију”, каже Пеђа Нешковић.

Уласком у Музеј „25. мај”, где је изложено највише радова, посетилац може да изабере да оде лево у биоскопску салу где се приказује Жилников филм „Стара школа капитализма” или да крене здесна, од инсталације Марка Лулића коју чине алуминијумски рам као реконструкција улаза у хотел „Палас”, и двадесетоминутни филм снимљен 1972. године у хотелу „Халудово” на Крку (аутори Дејан  Караклајић и Јован Аћин). Реч је о хотелу који су походили амерички милионери, а кофинансирао га је уредник америчког часописа за меку порнографију „Пентхаус” Боб Гучоне.

Филм се зове „Ми не продајемо Холивуд”, а у једном тренутку Гучоне каже – „Ми продајемо Југославију!”

Кад посетилац крочи на спрат, суочиће се са својеврсним омажом Ендију Ворхолу који је приредио Урош Ђурић радом „Друштвени портрети”. Постављањем 50 познатих лица наше јавне сцене – од Мери Цакић до Весне Пешић – испред статичне камере у коју гледају неколико минута, Ђурић третира однос између уметности и популарне културе и поставља питања конструисања идентитета у простору јавности.

Сваки уметник добио је на поставци салона свој мали простор у коме су смештени његови радови. Из бокса Катарине Здјелар (награђена на салону) допиру звуци са видео-снимка напорног процеса исправљања акцента код странаца у Великој Британији. У простору Зорана Насковског достојанствено сучељени плехани и порцелански тањири.

Радови неколико уметника на овогодишњем салону односе се на проблем реконструкције историје.

Даринка Поп Митић, добитница једне од три равноправне награде салона, на шестом нивоу гараже у Масариковој улици, месту где је одржан први Октобарски салон, осликала је четири мурала који се односе на сликарство и тематику наших познатих сликара Миће Поповића, Петра Лубарде, Мила Милуновића и Стојана Ћелића.

„Теме ових слика су заправо актуелне теме из периода када су ови уметници стварали. Ово је омаж њима, слике су измишљене. Реч је  о врсти паралелне историје, али ови радови се истовремено баве и залогом модернизма и залогом историје уметности на коју се морамо осврнути иако се бавимо савременом уметношћу”, каже Даринка Поп Митић.

Реконструкцијом историје бави се и троструки лауреат овогодишњег салона Владимир Николић у двоминутном документарцу „Праубиство”, као и Бојан Фајфрић који је у видео-раду „Тета ритам” или „Док је мој отац спавао” показао телевизијске снимке седница ЦК из осамдесетих година прошлог века на којима се види да је његов отац, запослен у тамошњој администрацији, током трајања једне од седница заспао.

„То није било ништа скандалозно. Напротив, прошло је непримећено. Седнице Савеза комуниста трајале су тада до ујутру, тако да је већина присутних гласала ’за’ само да би што пре ишли кућама. Отуда безазлени чин мога оца представља метафору немогућности његове генерације да се избори са околностима и тако утиче на ток историје”, каже Бојан Фајфрић.

Историјским аспектима бави се и Иван Грубанов, серијом слика у Павиљону Вељковић које је назвао „Шест студија за спомен обележје”.

„Свако спомен-обележје носи и неку своју верзију историје, а овај рад је покушај да се осавремени или да се алудира на све референце спомен-обележја. Како геополитичка ситуација диктира, просто није могуће реферисати на тај појам без неког сарказма и верујем да се ту пресликава и друштвена улога самог уметника који се труди да остане на правој етичкој страни”, каже Грубанов.

О позицији и друштвеној улози уметника говори  рад Живка Грозданића „Како сам издржавао бијенале у Вршцу од 1994. до 2004. године”.

Грозданић је оснивач ове манифестације коју је издржавао и тако што је по наруџбинама купаца правио копије познатих дела из историје уметности и од тог новца финансирао хонораре учесника Бијенала. Уз сваку копију изложену на „октобарцу” јасно је наведено и у коју сврху је тај новац уплаћен. Тако је, на пример, од новца који је плаћен за копију слике „Крунисање цара Душана”, плаћен хонорар Лидији Мереник, тадашњој селекторки бијенала у Вршцу.

Марија Ђорђевић

-----------------------------------------------

Зашто не говорим српски

У филму британског уметника Фила Колинса „Зашто не говорим српски на српском” (галерија Културног центра Београда) косовски Албанци одговарају на питање из наслова филма.

Међу њима су и Азем Власи и Бујар Букоши, али и људи ван политичког миљеа.

Они објашњавају да је за њих српски језик после 1989. године „постао језик репресије, језик окупатора”.

„Први део филма је аналитичан и за мене је било помало и збуњујуће да се спомињу чак четири језика: српско-хрватски, хрватско-српски, југословенски и српски”, каже аутор филма Фил Колинс.

Овај британски уметник истиче да су саговорници заправо стављени у једну нелагодну ситуацију, с обзиром на то да на српском језику говоре о томе зашто више не говоре српски.

„Занимало ме је где је и када тај језик ’залеђен’ с обзиром на то да је то био језик науке, уметности, да су се на српском училе песмице у школи, слушале Југотонове плоче, а онда је постао искључиво језик споразумевања са војском и полицијом”, каже Колинс.

Други део филма је потресна прича учитељице Српкиње удате за Албанца чијег су сина убиле паравојне јединице, а његов леш пронађен у Батајници.

Фил Колинс

-----------------------------------------------------------------------------

Поставка јасна, мало радова у јавном простору

Овогодишњи Октобарски салон карактеришу добра поставка и продукција скоро свих приказаних радова и пројеката. Поставка је јасна, а артикулација и диференцијација простора прати концептуални и наративни ток радова и ствара утисак јединства и целовитости. Истина, ово је било могуће урадити искључиво захваљујући малом броју уметника. Продукцијски моменат је такође веома важан, јер коначно показује неку другу страну савремене уметности, тако да видео-радови више не изгледају као да су снимљени туристичким видео-камерама, што додатно доприноси визуелном угођају. Позитиван је и помак који је направљен у области медијације и едукације.

Са друге старне, два рада у јавном простору су недовољна с обзиром на став уметничке директорке о савременој уметности која се реализује у јавном простору. Стиче се утисак да већина радова, иако се бави јавни простором и критичким праксама, има изразито документарни карактер. Ова чињеница додатно је потенцирана великим бројем филмова и документараца који су или сами себи циљ или меморишу акције и догађаје из прошлости. Велики напор који је потребно уложити да би се одгледали сви ауторски филмови и видео-радови (од којих један траје чак седам сати) једноставно превазилазе стрпљење посетилаца салона. Упркос комерцијализацији филма, ауторски филм је у Србији веома етаблиран (што потврђују многобројни фестивали), што се не може рећи и за савремену уметност.

Овогодишњи Салон је и поред сразмерно велике површине на којој је изложба постављена, заправо мала самореференцијална изложба у поређењу са већином претходних салона. Осећа се губитак позитивног моментума који су носили претходни салони као велике интернационалне изложбе. У средини у којој је Октобарски салон највећа (једина) манифестација, то може имати негативне консеквенце у погледу будућег статуса салона и можда и самог његовог постојања.

Саша Јањић