Велики национални пројекти у култури често су налик на „тамне вилајете” – с једне стране, није добро да их нема, а са друге, њихов избор онога што треба да буде репрезентативно готово увек је подложан критици, некада и осуди. Тако да је нека врста кајања неизбежна…

Када је реч о антологијској едицији „Десет векова српске књижевности”, коју објављује Издавачки центар Матице српске из Новог Сада, а чија је намера да прикаже целовит развитак српске књижевности и да је превреднује по новим сазнањима и мерилима, одмах се поставља питање која су то нова мерила. Затим, зашто нема више књижевница, па и неких аутора који јесу писали на српском језику, а могу да припадају и другим културама, и зашто је уопште списак аутора 20. века остао „неозбиљно” отворен. Уочљиво је да се међу писцима који су рођени после 1960. на списку аутора едиције нашао само Горан Петровић…

Уређивачки одбор посебно се изјаснио о књижевном периоду 20. века, који је, дакле, оставио отвореним за критике, допуне и сугестије, а међу уврштеним ауторима су и : Исидора Секулић, Вељко Петровић, Драгиша Васић, Андрић, Црњански, Настасијевић, Растко Петровић, Десанка Максимовић, Милован Ђилас, Михаило Лалић, Ћопић, Бошко Петровић, Добрица Ћосић, Душан Радовић, Васко Попа, Антоније Исаковић, Александар Тишма, Павле Угринов, Стеван Раичковић, Радомир Константиновић, Миодраг Павловић, Александар Поповић, Павић, Пекић, Миодраг Булатовић, Драгослав Михаиловић, Иван В. Лалић, Слободан Селенић, Живојин Павловић, Јован Христић, Светлана Велмар-Јанковић, Бранко Миљковић, Киш, Љубомир Симовић, Борислав Радовић, Милован Данојлић, Мирко Ковач, Ршумовић, Бећковић, Мирослав Јосић Вишњић, Новица Тадић, Милосав Тешић, Душан Ковачевић, Албахари, Радослав Петковић, Басара, Горан Петровић.

Иначе, у јулу је објављено прво коло ове антологије, чији је главни и одговорни уредник академик Миро Вуксановић.

У разговору са књижевним критичарима и универзитетским професорима покушавамо да сазнамо управо оно што је тежња и Уређивачког одбора едиције – критике и предлоге онога што треба да буде уврштено.

Татјана Росић сматра да је речо пројекту који захтева да хитно отворимо све прозоре, да темељно „обришемо прашину” са свих књига српске књижевности које су нам при руци и да викнемо савременој српској књижевности: „У овој едицији недостаје зрака и хитно јој је потребно темељно проветравање!”. А то проветравање види најпре кроз мноштво ефектних, добро осмишљених и дизајнираних, специјализованих мањих пројеката, уместо једног овако скупог и неутемељеног пројекта.

– Антологија је, наиме,замишљена као процес „канонизовања канона” у којем се, уз поновно узвикивање звучних имена и ефекат „већ виђеног”, ревитализује анахрона представа о књижевној баштини као монументалном споменику. Не изненађује отуда што се на списку од сто шест репрезентативних имена налази само осам ауторки – од тога тек две из двадесетог века– Исидора Секулић и Светлана Велмар-Јанковић. Пословични презир женског ауторства прати традиционални отпор према експерименталним књижевним праксама: иако је едиција покренута у Новом Саду, ниједна њена књига није посвећена неоавангардној новосадској сцени, чији су представници битно променили слику српске књижевностидруге половине двадесетог века (Јудита Шалго, Војислав Деспотов, Слободан Тишма). У складу са тим, не чуди ни то што је Растку Петровићу, једном од наших највећих и најуспешнијих експериментатора, упркос значају и величини опуса, посвећена тек једна књига – каже Татјана Росић.

Сличног је мишљења и Тихомир Брајовић, који својеврсно „реновирање канона националне књижевности” такође сматра дискутабилним. При том као главни проблем оваквог опредељења види његову провизорност, будући да је као основ за поменуто „реновирање” било могуће узети тек едицију „Српска књижевност у сто књига”.

– Могуће је питати, а с обзиром на начелно позивање на „нова сазнања и мерила”, који су то параметри били одлучујући за, логичан и очекиван, избор из стваралаштва Јована Дучића, али не и других првака српске модерне, Диса, Пандуровића, Ракића. Исто важи и за присуство авангардних писаца (увршћени Црњански и Р. Петровић, не и Драинац и Дединац), посебице надреалиста, од којих је на списку Оскар Давичо, али су, бар засад, изостављени Душан Матић и Александар Вучо. С књижевноисторијског и критичарског становишта нарочито је, такође, занимљива недоумица о принципима селекције донедавно идеолошки неподобних писаца, међу којима је у односу на Станислава Кракова, примерице, предност добио Милован Ђилас. Пажње вредна заступљеност савремених писаца показује пак потпуну превласт прозаиста (Јосић Вишњић, Албахари, Басара, Г. Петровић), док је најмлађи увршћени песник Милосав Тешић, што значи да су изостали неки песници већ завршеног опуса (Б. Петровић, А. Ристовић), а целе песничке генерације остављене „на чекању” – став је Тихомира Брајовића.

Да је у Антологији упечатљив недостатак Ранка Маринковића уочила је Јасмина Ахметагић, међутим она претпоставља да није и случајно заборављен.

– Можда јетаквом одабиру кумовало његово ХДЗ опредељење пред крај живота, али неколико година превише је малипериод да би став исказан тада имао већу тежину од свих других. Маринковић јестеписао на српском језику, тако да бих ја њега уврстила у српску књижевност, без обзира на то што Хрвати иРанка Маринковића и Десницу и Мака Диздара све проглашавају хрватским писцима, а и ми имамо исто толико разлога да их зовемо српским писцима. Такође, додала бих Скендера Куленовића, затим, ако стоји Јелена Димитријевић, онда треба и Милка Жицина, а од млађих додала бих Мирјану Новаковићпре но Горана Петровића, док Пиштала не бих уопште. Наравно, уврстила бих и Бајца, Милисава Савића, Антонија Исаковића, Селенића, Бору Ћосића, драме Виде Огњеновић – мишљења је Јасмина Ахметагић, која додаје да би пре уместо Исидорине књиге о Његошу предложила Николаја Велимировића „Религија Његошева”, аникако не би заобишлани Јустина Поповића.

Радивоје Микић каже да у нашој књижевности више нема великих открића, али да је зато одговорност уредника оваквих издања највећа, нарочито када је реч о књижевности 20. века.

– Ту не би смело да буде омашки у избору писаца и дела, поготову што тај избор не прави појединац. На први поглед уочљиво је да у избор нису уврштени песници Бранислав Петровић и Мирослав Максимовић. Када је реч о прозним остварењима, нема књига Воје Чолановића, Младена Маркова, Милице Мићић-Димовске, Данила Николића, Радована Белог Марковића, Милисава Савића, а заобиђен је и роман „Нишчи” Видосава Стевановића, који би свакако морао да се нађе у једној таквој едицији – објашњава Радивоје Микић, који сматра да је унапред смишљена формулација о отворености избора књига 20. века, нека врста изговора за грешке које су очигледно направљене, и којих је свестан и сам уређивачки одбор.

----------------------------------------------

Опонент Кецмановић

Писац Владимир Кецмановић заступа један опонентски став: „Да јесписак о којем говоримо, као што би било нормално, добио подршку пре свега Министарства културе Републике Србије–онда бисмо оадекватности избора могли да разговарамо. Пошто,упркос свимсмисленим разлозима, укључујући и разлоге здравог разума, овајпројекат није добио подршку делом корумпиране делом дезоријентисане државне управе – не видим другу могућност него да га безрезервно подржим”.