Neprijatno je pričati priče, jer su sudbine uglavnom tužne, vajka se pripovedač u knjizi priča Vladimira Pištala „Vitraž u sećanju“, jednoj od tri njegove zbirke koje su se tu skoro „reprizno“ pojavile u Agori. Možda pisac i jeste tužan, ali ove priče baš i nisu – čak ni kad govore o nedavnom narastanju zla i rata na ovim prostorima. Ili o cerekavom pandemonijumu pokraj nas (u zbirci „Kraj veka“), što obitava u snovima, spotovima, reklamama. Ili o marginalnim i emigrantskim sudbinama („Priče iz celog sveta“). U ovim poslednjim, sve se vrti oko multikulturalnosti. Čak i junak priče „Anđeo i crveni pas“, Samson, nije običan pas, već multikulturalan retriver, koji dobrosusedski živi s dve mačke, sve dok ne upozna fatalnu Drugost u vidu jedne lame…

Zašto ste baš taj (multi-kulti) svet oslikali u ovim pričicama?

Zato što je zanimljiv. Ta situacija mešanja koja nije bila moguća ranije, a sad je neizbežna, veoma je zahvalna tema za umetnika. Imate muziku u kojoj se mešaju tradicionalne bugarske pevačice i tibetanski rogovi, Esma Redžepova i rege. Neke to oduševljava, neke to plaši. Rečeno je da naš svet karakterišu dva naporedna procesa, globalizam i tribalizam.

Mnoge Vaše priče vezuje i motiv putovanja. Po tome ste, možda, najveći globtroter savremene srpske književnosti?

Kad vas neko upita šta ćete danas raditi a vi odgovorite: idem da gledam stvari koje nikad pre nisam video – to bi mogao biti pravi odgovor. Svaka sredina je pomalo provincijalna, računajući i Ameriku. Zato i svoje studente nastojim da nadahnem poezijom putovanja. Još otkad sam pošao na studentski grand tur interrejlom od Alhesirasa do Hamburga, putovanje je za mene povezano sa suštinom radoznalosti.

U tom ključu i radnja Vašeg romana „Milenijum u Beogradu“ deluje kaouvertira za bekstvo „preko bare“. Kako danas, kao putnikpovratnik, vidite Beograd?

Novo je to što se Beograđani vezuju u kolima i čekaju na zeleno svetlo na semaforu. Političari su i dalje najnesposobniji i najbolje plaćen deo srpskog društva. Nije se promenio raspevani dupevrteći besmisao na televiziji. Obnažene noge i grudi devojaka na Pinku i dalje predstavljaju erotsku anesteziju za sve što nemamo i ne možemo. Kada je „Milenijum“ predstavljen u Francuskom kulturnom centru, jedna Francuskinja me je upitala da li još uvek imam vezu sa gradom. Najjače sam vezan za Beograd kad se tek vratim s puta i u posebnim danima koje nam bog udeli kao zlatnik prosjaku. Recimo kad su sad nedavno padali čitavi komadi snega umesto pahulja. Svaka pahulja je bila kao komad vate kojom devojke skidaju šminku. Sedeo sam i gledao prozor kao ekran. Posle sam izašao da se prošetam. Očišćen deo ulice se iskrio. Kola su bila zatrpana. Jedan dečko je udarao nogom svako drvo u drvoredu da sa njega otrese sneg. Prošla je cura u mini suknji bez čarapa. Dišući kroz šal upitao sam je:

– Zar vam nije hladno, gospođice.

Ona je odgovorila: – Ljubav me greje...

Dobro, to je jedna lirska slika, a gde su štrajkovi, mafije, „kaubojski“ obračuni naulici, u parlamentu, pred portom, dileme za i protiv NATO-a, Evrope, kosmosa... Nesigurnost i kolebanje društva koje nikako da nađe sebe i svoj kurs?

O čemu da vam govorim? Da je zemlji potrebno jedno ekonomsko Načertanije da zna šta i kad će proizvoditi ako ikada išta počne. O tome da političari ne mogu ni poklon da prime od zemalja Evropske unije, recimo u obliku vodovoda (u dva grada u Srbiji za koja znam) ako nije praćen mitom. Pazite, ne može se ni pokloniti nešto od javnog interesa ako se neko ne „ugradi“. Zato je i kultura često parohijalna jer se u parohijalne vrednosti možeš ugraditi a u univerzalne ne možeš.

Jedan propovednik me je upozorio da onaj ko puca preko glava publike ne daje slušaocima apsolutno ništa. Kritika oplemenjena humorom ima više šanse da bude čuvena. (Uzmite Marka Tvena, Nušića, Koraksa.) Kad govorim o ovim stvarima, toliko se iznerviram da i sam postanem bespoštedan kritičar. Hotimično se uzdržavam da idem u tom pravcu. To niko ne voli da sluša, naročito naši ljudi koji ni doktore ne slušaju. Loš je onaj duševni lekar koji obolelom objašnjava da je kreten što je lud i da bi mu bilo bolje da je pametan. To je tačno, ali ne pomaže.

Iako svoj „identitet“ vezujete za tri grada, Sarajevo, Mostar, Beograd, ipak, oninemaju povlašćeno mesto Markesovog Makonda. I Vaš književni svet je u neprestanom bekstvu od granica?

Mladim ljudima smeta što ne mogu da dotaknu granice svog sveta. Život se čini beskrajan. Zato Višegrađani kod Andrića kao i moderni momci piju da bi dotakli granice svojih mogućnosti. Kasnije se granice sveta približe kao zidovi od kojih vam jedan dotiče nos a drugi potiljak. Hudinijevski izlaz iz te klaustrofobije je individualan: za nekog rad, za nekog sport ili ljubav ili putovanja, stvarna i u mašti. Ako to nazivate eskapizmom, u pravu ste. Možda ima bekstva od svakodnevice, ali možda nema bekstva od eskapizama. Što se tiče prvog dela vašeg pitanja – Mostar jeste moj Makondo u priči Mostar, a Beograd u Milenijumu. Beograđanin ima pravo da Dunav bude njegov Jordan.

Ima li Beograd danas taj „makondovski“, nadrealni karakter iz vremena „potopa“devedesetih? Koje metafore u Vama budi postpotopsko stanje zvano „tranzicija“?

Jedan od oblika pakla je kad imate vrednosti a nemate kriterijume.

U vreme „Tarkvinija oholog“ Miloševića, bili ste angažovani pisaci kolumnista.Da li danas osećate potrebu za nekim novim aktivizmom?

Orvel je verovao da ima dara za pisca zbog lakoće baratanja rečima i sposobnosti da se suočava sa neprijatnim činjenicama. Lepo. Samo ja neću od toga da pravim poziv. Ja postajem aktivista kad me neko ili nešto temeljito iznervira.

U Vašim pričama iz „Vitraža u sećanju“, diskretnije u „Pričama iz celog sveta“,putopis, kao u vašoj uzor-knjizi „Ljudi govore“ Rastka Petrovića, prerasta u onošto ovaj pisac imenuje kao „spremnost na sanjanje“?

Meni, na primer, Džon Dos Pasos nije toliko blizak, ali mislim da je njegovo poetsko kombinovanje novinskih članaka sa tkivom teksta pronalazak koji do dana današnjeg nije na pravi način primenjen. Ni Rastko Petrović mi nije neposredni uzor, ali mislim da je njegovo korišćenje prisluškivanja i pravljenje kolaža od od živog govora izvrsna tehnika, koju i sam koristim prilikom pisanja redovnih razglednica o Beogradu. Uđem u miris jela i topli dim kafane i slušam. Iz običnih reči skoro uvek nešto ispadne:

– E sad ću da ti kažem zašto si budala – kaže jedan mladić drugom uz smeh između laveža i škripe.

– Njemu su lomili zube – dopire sa drugog stola.

– Ko što čoveka deca mogu ubiti ništa ne može – žali se rastužena žena.

– Će da ide u zatvor – tvrdi promukli galamdžija.

 Plavook čovek crvenog lica prelistava novine i zasmeje se:

– Madona i Šon Pen opet zajedno. E sad imam razloga da živim.

Putnik „osluškivač“ stvarnog i „fantasta“ pun snova jesu dva protivnika koji sestalno bore, s različitim ishodom, u vašim pričama. Za koga navijate? Za udvojenu ličnost „Petra Pana“ iz istoimene vaše priče u „Kraju veka“?

Navijam za pesnika. Najbolji je spoj onako kao kod Bulgakova. „Majstor i Margarita“ je jedna mistična i istovremeno duboko realistična knjiga, od Anuške koja je prosula ulje do buđavih sendviča u bifeu pozorišta. Voland, Azazelo i letovi dođu kao šlag na torti.

Koje će se sve ličnosti pojaviti u predavanjima „Američke vrednosti i popularnakultura“ koja ćete od sledećeg meseca držati na beogradskom Fakultetu političkih nauka? Na koje vrednosti mislite?

Kolege koje vode Fakultet političkih nauka i master program za američke studije od početka su imale sluha za taj kurs. Gospođa Suzan Delja, američki kulturni ataše u Beogradu, doprinela je ostvarenju ovog projekta. Serijom predavanja želim da stavim ljudsko lice na pojave iz američke istorije. Za Ameriku je od početka važan osećaj novine. To je zemlja novih početaka. Dva izvora autoriteta – Aristotel i Biblija nisu predviđali da Indijanci postoje. Španski učenjaci raspravljali su o tome da li su Indijanci ljudi i složili se da jesu. I Džeferson i Frenklin bili su rani izumitelji i stvarali nove stvari u Novom svetu. Ljudi su odlazili u Ameriku iz dva osnovna motiva – želje za zlatom i želje za slobodom. Jesu li i to vrednosti? U izvesnom smislu jesu. Autor genijalnih govora koji su nadživeli svoje vreme, Abraham Linkoln je imao šest meseci formalnog školovanja. On je to nadoknadio radinošću, inventivnošću i oslanjanjem na sebe.

Američke vrednosti je možda najuniverzalnije izrazio raseljeni čovek, koga za života nisu smatrali Amerikancem. Džozef, poglavica Probušenih Noseva, rekao je: „Dozvolite mi da budem slobodan čovek, slobodan da trgujem, slobodan da živim gde hoću, slobodan da biram sopstvene učitelje, slobodan da živim i govorim kako hoću.”

Pišući doktorsku disertaciju proučili ste mnoge sudbine srpskih emigranata u SAD. Koja vam je sudbina ostala u sećanju kao neka paradigma?

U roman o Tesli ugradio sam jednu srpsku emigrantsku legendu. Radi se o čoveku koji je teško radio u rudniku pa se potpuno povio. Kad je umro, morali su da ga vežu kaišom da bi ga položili u kovčeg. Za vreme parastosa pukao je kaiš. Mrtvac se uspravio i seo u sanduku. Ožalošćeni su se vrišteći razbežali.

Priređujući svoje „Manifeste“, podsetili ste na Tolstojevu definiciju intelektualcakao nekog ko je odavno izgubio veru u čudo. Da li vi verujete u čudo?

Naravno. Tesla je čudo. Počeo sam da ga pišem kad je banalnost pisanja doktorata počela previše da me kinji. Pisao sam ga jednostavno jer očuđavanje čuda postaje čudovišno. Tesla je verovao je da je elektricitet čista suština prljavog sveta. Verovao je da su munje samo spektakularna verzija onog što stalno teče kroz bića i stvari. Bio je bešćutno, impersonalno posvećen svom delu. Njegova uloga je višestruko nadišla svaku ljudsku individualnost. Bio je instrument svog dela. Bio je božji hrt.

Vaš Tesla poseduje i svojstva magičnog, stripskog superheroja. Je li on u SAD i dalje „kultna“ figura, guru, koji još nije ozvaničen kao genijalni velikan i „izumitelj 20.  veka“  i zašto?

Zato što su mu bile odvratne institucije. Bio je prevelik individualist čak i za zemlju koja se definiše kao zemlja individualizma. Nije unajmljivao darovite saradnike. Nije praktično dovršavao projekte. Nije hteo da se udene u interese drugih ljudi. Ljudi po principu „plati mi da te razumem“ nisu imali interesa da ulažu u njega.

Nobelovac Kuci, u „Dnevniku loše godine“, govori o novoj eri posle 11. septembra, životu pod stalnim nadzorom „gospodara informacijakoji su zaboravili na poeziju“ i oteli nam tajnu? Čemu to vodi?

Vodi povećanju efikasnosti uz zaboravljanje smisla efikasnosti.

Ali, i stvaraoci do tog smisla dolaze svojevrsnim „voajerizmom“?

Recimo. Sednete tako u neki izlog na njujorškoj Petoj aveniji i posvetite se onom što se u Americi zove people watching – posmatranje ljudi. Zureći u tekući bioskop sa druge strane stakla padne vam na pamet Aristotelova ideja da čovek postaje ono što shvata. I sami pomalo nestajete u zurenju, preobražavajući se u to što gledate.

--------------------------------------------------------

Sunđerasta putovanja

Putovanje vas neće naučiti samo broju mostova, crkava i gondolijera u Veneciji. Putujući shvatite da biste mogli da vodite i drugačiji život, da biste mogli biti nešto drugo. Da život ima potencijala da bude drugo. Upijete kao sunđer – prosto gledanjem – pre nego što vam iko išta objasni. Učite onako kao što deca uče – pre reči. Veza između putovanja i detinjstva je zanimljiva. U inostranstvu skoro redovno naletim na nešto što pamtim iz detinjstva, neku mogućnost života, naslućenu pa izgubljenu, koja se tamo zadržala.

Kad je Beograd bombardovan 1999. godine, jedna gospođa, koju znam, postala je depresivna. Rasprostrla je fotografije svojih mnogih putovanja po podu. One su joj davale razloga za život.

Putujem sa beležnicom i zapisujem. Tek nameravam da saberem svoju zbirku putopisa. Moj odnos prema putovanjima nije potrošački. Što čovek više putuje, manje se boji nepoznatih mesta i ljudi. Ne radi se tu o pukoj „sofisticiranosti“, jer, kao što poslovica kaže, sofisticiranost jednog čoveka je naivnost za drugog. Otvorenost je najveći poklon koji daju putovanja.