Непријатно је причати приче, јер су судбине углавном тужне, вајка се приповедач у књизи прича Владимира Пиштала „Витраж у сећању“, једној од три његове збирке које су се ту скоро „репризно“ појавиле у Агори. Можда писац и јесте тужан, али ове приче баш и нису – чак ни кад говоре о недавном нарастању зла и рата на овим просторима. Или о церекавом пандемонијуму покрај нас (у збирци „Крај века“), што обитава у сновима, спотовима, рекламама. Или о маргиналним и емигрантским судбинама („Приче из целог света“). У овим последњим, све се врти око мултикултуралности. Чак и јунак приче „Анђео и црвени пас“, Самсон, није обичан пас, већ мултикултуралан ретривер, који добросуседски живи с две мачке, све док не упозна фаталну Другост у виду једне ламе…

Зашто сте баш тај (мулти-култи) свет осликали у овим причицама?

Зато што је занимљив. Та ситуација мешања која није била могућа раније, а сад је неизбежна, веома је захвална тема за уметника. Имате музику у којој се мешају традиционалне бугарске певачице и тибетански рогови, Есма Реџепова и реге. Неке то одушевљава, неке то плаши. Речено је да наш свет карактеришу два напоредна процеса, глобализам и трибализам.

Многе Ваше приче везује и мотив путовања. По томе сте, можда, највећи глобтротер савремене српске књижевности?

Кад вас неко упита шта ћете данас радити а ви одговорите: идем да гледам ствари које никад пре нисам видео – то би могао бити прави одговор. Свака средина је помало провинцијална, рачунајући и Америку. Зато и своје студенте настојим да надахнем поезијом путовања. Још откад сам пошао на студентски гранд тур интеррејлом од Алхесираса до Хамбурга, путовање је за мене повезано са суштином радозналости.

У том кључу и радња Вашег романа „Миленијум у Београду“ делује каоувертира за бекство „преко баре“. Како данас, као путникповратник, видите Београд?

Ново је то што се Београђани везују у колима и чекају на зелено светло на семафору. Политичари су и даље најнеспособнији и најбоље плаћен део српског друштва. Није се променио распевани дупевртећи бесмисао на телевизији. Обнажене ноге и груди девојака на Пинку и даље представљају еротску анестезију за све што немамо и не можемо. Када је „Миленијум“ представљен у Француском културном центру, једна Францускиња ме је упитала да ли још увек имам везу са градом. Најјаче сам везан за Београд кад се тек вратим с пута и у посебним данима које нам бог удели као златник просјаку. Рецимо кад су сад недавно падали читави комади снега уместо пахуља. Свака пахуља је била као комад вате којом девојке скидају шминку. Седео сам и гледао прозор као екран. После сам изашао да се прошетам. Очишћен део улице се искрио. Кола су била затрпана. Један дечко је ударао ногом свако дрво у дрвореду да са њега отресе снег. Прошла је цура у мини сукњи без чарапа. Дишући кроз шал упитао сам је:

– Зар вам није хладно, госпођице.

Она је одговорила: – Љубав ме греје...

Добро, то је једна лирска слика, а где су штрајкови, мафије, „каубојски“ обрачуни наулици, у парламенту, пред портом, дилеме за и против НАТО-а, Европе, космоса... Несигурност и колебање друштва које никако да нађе себе и свој курс?

О чему да вам говорим? Да је земљи потребно једно економско Начертаније да зна шта и кад ће производити ако икада ишта почне. О томе да политичари не могу ни поклон да приме од земаља Европске уније, рецимо у облику водовода (у два града у Србији за која знам) ако није праћен митом. Пазите, не може се ни поклонити нешто од јавног интереса ако се неко не „угради“. Зато је и култура често парохијална јер се у парохијалне вредности можеш уградити а у универзалне не можеш.

Један проповедник ме је упозорио да онај ко пуца преко глава публике не даје слушаоцима апсолутно ништа. Критика оплемењена хумором има више шансе да буде чувена. (Узмите Марка Твена, Нушића, Коракса.) Кад говорим о овим стварима, толико се изнервирам да и сам постанем беспоштедан критичар. Хотимично се уздржавам да идем у том правцу. То нико не воли да слуша, нарочито наши људи који ни докторе не слушају. Лош је онај душевни лекар који оболелом објашњава да је кретен што је луд и да би му било боље да је паметан. То је тачно, али не помаже.

Иако свој „идентитет“ везујете за три града, Сарајево, Мостар, Београд, ипак, онинемају повлашћено место Маркесовог Маконда. И Ваш књижевни свет је у непрестаном бекству од граница?

Младим људима смета што не могу да дотакну границе свог света. Живот се чини бескрајан. Зато Вишеграђани код Андрића као и модерни момци пију да би дотакли границе својих могућности. Касније се границе света приближе као зидови од којих вам један дотиче нос а други потиљак. Худинијевски излаз из те клаустрофобије је индивидуалан: за неког рад, за неког спорт или љубав или путовања, стварна и у машти. Ако то називате ескапизмом, у праву сте. Можда има бекства од свакодневице, али можда нема бекства од ескапизама. Што се тиче првог дела вашег питања – Мостар јесте мој Макондо у причи Мостар, а Београд у Миленијуму. Београђанин има право да Дунав буде његов Јордан.

Има ли Београд данас тај „макондовски“, надреални карактер из времена „потопа“деведесетих? Које метафоре у Вама буди постпотопско стање звано „транзиција“?

Један од облика пакла је кад имате вредности а немате критеријуме.

У време „Тарквинија охолог“ Милошевића, били сте ангажовани писаци колумниста.Да ли данас осећате потребу за неким новим активизмом?

Орвел је веровао да има дара за писца због лакоће баратања речима и способности да се суочава са непријатним чињеницама. Лепо. Само ја нећу од тога да правим позив. Ја постајем активиста кад ме неко или нешто темељито изнервира.

У Вашим причама из „Витража у сећању“, дискретније у „Причама из целог света“,путопис, као у вашој узор-књизи „Људи говоре“ Растка Петровића, прераста у оношто овај писац именује као „спремност на сањање“?

Мени, на пример, Џон Дос Пасос није толико близак, али мислим да је његово поетско комбиновање новинских чланака са ткивом текста проналазак који до дана данашњег није на прави начин примењен. Ни Растко Петровић ми није непосредни узор, али мислим да је његово коришћење прислушкивања и прављење колажа од од живог говора изврсна техника, коју и сам користим приликом писања редовних разгледница о Београду. Уђем у мирис јела и топли дим кафане и слушам. Из обичних речи скоро увек нешто испадне:

– Е сад ћу да ти кажем зашто си будала – каже један младић другом уз смех између лавежа и шкрипе.

– Њему су ломили зубе – допире са другог стола.

– Ко што човека деца могу убити ништа не може – жали се растужена жена.

– Ће да иде у затвор – тврди промукли галамџија.

 Плавоок човек црвеног лица прелистава новине и засмеје се:

– Мадона и Шон Пен опет заједно. Е сад имам разлога да живим.

Путник „ослушкивач“ стварног и „фантаста“ пун снова јесу два противника који сестално боре, с различитим исходом, у вашим причама. За кога навијате? За удвојену личност „Петра Пана“ из истоимене ваше приче у „Крају века“?

Навијам за песника. Најбољи је спој онако као код Булгакова. „Мајстор и Маргарита“ је једна мистична и истовремено дубоко реалистична књига, од Анушке која је просула уље до буђавих сендвича у бифеу позоришта. Воланд, Азазело и летови дођу као шлаг на торти.

Које ће се све личности појавити у предавањима „Америчке вредности и популарнакултура“ која ћете од следећег месеца држати на београдском Факултету политичких наука? На које вредности мислите?

Колеге које воде Факултет политичких наука и мастер програм за америчке студије од почетка су имале слуха за тај курс. Госпођа Сузан Деља, амерички културни аташе у Београду, допринела је остварењу овог пројекта. Серијом предавања желим да ставим људско лице на појаве из америчке историје. За Америку је од почетка важан осећај новине. То је земља нових почетака. Два извора ауторитета – Аристотел и Библија нису предвиђали да Индијанци постоје. Шпански учењаци расправљали су о томе да ли су Индијанци људи и сложили се да јесу. И Џеферсон и Френклин били су рани изумитељи и стварали нове ствари у Новом свету. Људи су одлазили у Америку из два основна мотива – жеље за златом и жеље за слободом. Јесу ли и то вредности? У извесном смислу јесу. Аутор генијалних говора који су надживели своје време, Абрахам Линколн је имао шест месеци формалног школовања. Он је то надокнадио радиношћу, инвентивношћу и ослањањем на себе.

Америчке вредности је можда најуниверзалније изразио расељени човек, кога за живота нису сматрали Американцем. Џозеф, поглавица Пробушених Носева, рекао је: „Дозволите ми да будем слободан човек, слободан да тргујем, слободан да живим где хоћу, слободан да бирам сопствене учитеље, слободан да живим и говорим како хоћу.”

Пишући докторску дисертацију проучили сте многе судбине српских емиграната у САД. Која вам је судбина остала у сећању као нека парадигма?

У роман о Тесли уградио сам једну српску емигрантску легенду. Ради се о човеку који је тешко радио у руднику па се потпуно повио. Кад је умро, морали су да га вежу каишом да би га положили у ковчег. За време парастоса пукао је каиш. Мртвац се усправио и сео у сандуку. Ожалошћени су се вриштећи разбежали.

Приређујући своје „Манифесте“, подсетили сте на Толстојеву дефиницију интелектуалцакао неког ко је одавно изгубио веру у чудо. Да ли ви верујете у чудо?

Наравно. Тесла је чудо. Почео сам да га пишем кад је баналност писања доктората почела превише да ме кињи. Писао сам га једноставно јер очуђавање чуда постаје чудовишно. Тесла је веровао је да је електрицитет чиста суштина прљавог света. Веровао је да су муње само спектакуларна верзија оног што стално тече кроз бића и ствари. Био је бешћутно, имперсонално посвећен свом делу. Његова улога је вишеструко надишла сваку људску индивидуалност. Био је инструмент свог дела. Био је божји хрт.

Ваш Тесла поседује и својства магичног, стрипског суперхероја. Је ли он у САД и даље „култна“ фигура, гуру, који још није озваничен као генијални великан и „изумитељ 20.  века“  и зашто?

Зато што су му биле одвратне институције. Био је превелик индивидуалист чак и за земљу која се дефинише као земља индивидуализма. Није унајмљивао даровите сараднике. Није практично довршавао пројекте. Није хтео да се удене у интересе других људи. Људи по принципу „плати ми да те разумем“ нису имали интереса да улажу у њега.

Нобеловац Куци, у „Дневнику лоше године“, говори о новој ери после 11. септембра, животу под сталним надзором „господара информацијакоји су заборавили на поезију“ и отели нам тајну? Чему то води?

Води повећању ефикасности уз заборављање смисла ефикасности.

Али, и ствараоци до тог смисла долазе својеврсним „воајеризмом“?

Рецимо. Седнете тако у неки излог на њујоршкој Петој авенији и посветите се оном што се у Америци зове people watching – посматрање људи. Зурећи у текући биоскоп са друге стране стакла падне вам на памет Аристотелова идеја да човек постаје оно што схвата. И сами помало нестајете у зурењу, преображавајући се у то што гледате.

--------------------------------------------------------

Сунђераста путовања

Путовање вас неће научити само броју мостова, цркава и гондолијера у Венецији. Путујући схватите да бисте могли да водите и другачији живот, да бисте могли бити нешто друго. Да живот има потенцијала да буде друго. Упијете као сунђер – просто гледањем – пре него што вам ико ишта објасни. Учите онако као што деца уче – пре речи. Веза између путовања и детињства је занимљива. У иностранству скоро редовно налетим на нешто што памтим из детињства, неку могућност живота, наслућену па изгубљену, која се тамо задржала.

Кад је Београд бомбардован 1999. године, једна госпођа, коју знам, постала је депресивна. Распрострла је фотографије својих многих путовања по поду. Оне су јој давале разлога за живот.

Путујем са бележницом и записујем. Тек намеравам да саберем своју збирку путописа. Мој однос према путовањима није потрошачки. Што човек више путује, мање се боји непознатих места и људи. Не ради се ту о пукој „софистицираности“, јер, као што пословица каже, софистицираност једног човека је наивност за другог. Отвореност је највећи поклон који дају путовања.