Најновије остварење инвентивног холивудског редитеља млађе генерације Кристофера Нолана, „Почетак“, представља достојну уметничку елаборацију пословичне аналогије филма и сна. Иако не изостају компјутерски ефекти и акционе сцене потере, „Почетак“ је дубоко узнемирујуће филмско искуство какво није виђено у последњој декади, све од „Матрикса“. Проблематизујући природу стварног, имагинарног и сањаног света, „Почетак“ поставља питање наше спремности да их изнова премошћујемо.

Управо аналогија филма и сна (која се изводи из чулне објективности – и сан и филм се одвијају у сликама, а наша моторичка стања у сну и током филмске пројекције су врло слична) доводи до тврдње да је филм као сан – двадесетих година Хуго фон Хофманстал у „Сурогату сна“ говори о томе да филм остварује жељу да имамо невидљиви огртач као и чаробни ћилим и да будемо свуда и видимо све што пожелимо.

Хаковање мисли

Још тридесетих година прошлог века, Иља Еренбург у делу „Фабрика снова“ говори о Холивуду као месту које производи снове. У Нолановом филмском сновиђењу, протагониста Коб (у тумачењу Лионарда ди Каприја),као специјалиста индустријске корпоративне шпијунаже, способан је да краде идеје убацујући се у туђе снове. Он са својим тимом креира посебну архитектуру снова у којој се жртва сневач осећа као код куће. На тај начин могуће је неопажено прићи сневачу и у сну „хаковати“ потребне мисли и идеје. Посебно искушење за протагонисту Коба представља могућност додавања, усађивања сопствене идеје у туђи ум путем снова. Иако је разлог поприлично тривијалан и овоземаљски, нимало сакралан (у питању је усађивање идеје о распарчавању монополистичке корпорације наследнику једног тајкуна), Коб у овој акцији проналази интимну мотивацију – по завршетку посла биће му омогућен повратак кући и деци у Америку, а са њега ће бити скинута оптужба да је убио супругу Мал (сензуална Марион Котијар) коју бескрајно воли. Са једне стране типично капиталистички ривалитет моћника, а са друге зарањање у Кобова сећања, снове и размишљања, страхове и стрепње, сумње, кривицу. Скуп емоција сличан онима које муче и јунака из Нолановог сада већ култног класика „Мементо“.

Имагинарни свет налик Борхесовом Тлену: сцена из филма "Почетак"

Сумња да ли је протагониста убица сопствене жене коју воли и овде је један од лајтмотива. Сумња да ли је појавни свет стварнији од сна, пак, не постоји – сан је подједнако стваран,а његова правила креира сам сневач као ултимативни Творац. Ангажујући студенткињу архитектуре по имену Аријадна (млада Елен Пејџ позната из филма „Џуно“) да му помогне у стварању савршених кулиса за сан жртве која снева, Коб на известан начин преузима улогу Тезеја,а редитељ Кристофер Нолан нам експлицитно асоцира на улазак у лавиринт, сачињен од чак четири потприче, четири подсна. Поигравајући се просторвременом, Нолан нам испоставља чак шест различитих времена – време трајања филмске пројекције (око два и по часа), време заплета саме филмске приче (неколико дана) и времена потприча у сваком од нивоа сна у сну (има их четири, у најдубљем нивоу време најбрже тече и могуће је премостити неколико деценија).

Свет који ткају јунаци у сновима налик је Борхесовом Тлену, имагинарном свету из приче „Тлен, Укбар и Орбијус тертијус“. Начињен је од идеја, а сан је, као и Тлен, једна другачија реалност. У Борхесовом Тлену, баш као и у сну, „свет није стециште предмета у простору; то је разнородни низ независних чинова. Узастопан је, временски, не просторни“.Универзуми јунака филма „Почетак“ су попут низаменталних процеса који се не одвијају у простору већ узастопно у времену. И сам Борхес казује да је Тлен лавиринт. Лавиринти Ноланових филмских јунака су решиви све док се у њима не појави Кобова умрла супруга Мал, мртва драга, која се изнова враћа као непрестана траума. Њено појављивање побуђује Кобову кривицу – у ранијим заједничким експериментисањима са боравком у сновима, Коб и Мал креирали су фантастично прибежиште, готово савршен универзум саткан од сећања и жеља. То прибежиште, попут опијата, изазвало је зависност код Мал која губи моћ разлучивања стварног и сна. Мал је Кобова Лорелај, која га магнетски вуче у снове, и она је заправо главни драмски покретач „Почетка“. Та космичка туга и незадовољство појавним светом, његова несавршеност, жал за Рајем који је могућ једино у сну, представљајуауторову интимну ескапистичку позицију. Стога Нолан у свом опусу не посеже за хепиендом, он оставља узнемирујући отворен крај, бојазан, егзистенцијалну језу која је у историји филма била карактеристична једино за филм ноар, а последично и за неоноар и киберпанк поетику.

Сан у сну

Опсесивни мотиви Нолановог опуса су сећање („Мементо“, „Бетмен почиње“), двоструки, подвојени идентитет и супарништво (човек слепи миш у „Бетмену“, и „Престиж“, прича о два супротстављена мађионичара и илузионисте, од којих један има брата близанца!), и коначно – стања свести измењена или траумом (губитак памћења у „Мементу“), или феноменом белих ноћи („Инсомнија“) или пак биохемијским супстанцама којима се вештачки иницира сан („Почетак“). Управо сва три мотива заједно стварају снажну сумњу у јединство стварног света раскриљујући двери ка мултиплим универзумима, паралелним световима који поседују своје аутентичне формуле и чија је егзистенција непорецива. Не само да је непорецива, већ овај свет у потпуности изневерава Лајбницову формулу „најбољег од свих могућих светова“. Он је само сенка оних других, „фиктивних“, „иреалних“, „имагинарних“. Бекство у сан Нолановог протагонисте из филма „Почетак“ представља покушај поправљања „брљотина“ реалног, несавршеног и лимитирајућег света. Као и сопствено искупљење и катарза протагонисте.

Изузетно захтеван за гледаочеву перцепцију, по структури приповедања „Почетак“ функционише као сложени наратив познат као прича у причи. У овом случају, у питању је сан у сну. Ово остварење Кристофера Нолана баштини чувена дела филмске уметности као што је Хичкокова „Вртоглавица“, Аменанбаров „Отвори очи“ и Линчов „Булевар звезда“. У њима је присутан приповедни модел такозваног непоузданог приповедача, онога који непрестано опструише наше сазнање и напредовање кроз (филмску) причу, који нас час опскрбљује Аријаднином нити при пробијању кроз лавиринт, час прождире наша тумачења попут заточеног бика. То је Ноланова специјалност још од „Мемента“, преко „Престижа“ све до „Почетка“. И филм и сан су лавиринти – њихова лепота лежи управо у могућности да заувек останемо заточени у трагању за одгонетком; наше бескрајне интерпретације представљају део игре, признање да стварност није и не може бити једнозначна већ вишеструка. Како би Борхес закључио:„Док овде спавамо, на другом месту смо будни; тако је сваки човек два човека.“