Како је старио млади Месец, Филарион је све помније и грозничавије смишљао питање које ће, први пут, пред свима упутити Учитељу; наравно да до тада није имао прилике да насамо разговара са њим.

Филарион је био млад, али је добро знао како ученик никада не сме поставити питање на основу којег Учитељ може посумњати како овај жели да оспори његов ауторитет; то је била грешка коју је Диогенес направио на самом почетку наводећи у једном свом питању Аристотела и тако је, мада о томе немајући појма, оспорио неке Платонове ставове које је Гемистос заступао. Учениково питање мора исказивати поштовање према Учитељу а потом – али тек потом – његову спремност и способност да настави путем на који му је Учитељ указивао и којим га је повео; оно, дакле, треба да укаже на ученикове способности, оштрину његовог ума али не претерано, никако у мери да се Учитељ осети угроженим.

Смислити питање које би испуњавало све ове захтеве није било нимало једноставно и Филарион је провео читавих месец дана – не месец дана по западњачком рачунању, већ онако како Гемистос каже да треба рачунати, дакле од једног до другог пуног Месеца – покушавајући да своје питање смисли, али није успевао. Није да ништа није смислио, напротив, смислио је безброј питања, али су му се чинила глупа или претерано надобудна, некако као оно несрећно питање које је поставио Диогенес и тако на самом почетку запечатио своју судбину.

Дошла је и последња ноћ уочи новог сусрета са Учитељем; Филарион је био у манастиру Перивлептос, где је увек боравио када би, због сусрета са Гемистосом, долазио у Мистру. Као гост из другог манастира, добијао је једну манастирску келију са малим прозором кроз који се једва пробијала светлост пуног Месеца. И тако је читаво вече и већи део ноћи, под слабим сјајем Месеца, Филарион посветио смишљању свог питања, а онда се појавио Јован.

Управо тако – појавио се. Филарион је касније помислио како је сигурно био заспао; но, то је био закључак који му је диктирао здрав разум. Али никада није био сигуран да је уистину заспао; јер ако је заспао, онда се морао и пробудити, а у његовом сећању није било ни једног ни другог тренутка. Филариона је остало да мучи питање карактера овог виђења, макар у прво време, док је још био под утицајем једног другог сећања, на Мраморно море и игумана Антемија, а можда се и уплашио; било је одвећ живо сећање на оно што га је до манастира на Мраморном мору довело. То што се управо Јован појавио да му пружи решење могло је имати неке везе са догађајима у Константинополису, али се могло тумачити на два начина: као ново ђаволско кушање или као искупљење једног грешника који, пошто је Филариона и друге ближње за живота гурнуо у велике невоље, сада покушава да им помогне. Суштина питања је тако била везана за природу овог виђења: да ли је оно знак неке Божије милости која треба да грешника упути на прави пут, или потиче од Непријатеља који таквим приказама људе заварава, шаљући их на пут пропасти.

Филариона је ово озбиљно мучило једно време, пре него што ће га збивања одвести друкчијем начину мишљења и другим питањима и остало је само сећање на догађај које је, непокварено каснијим размишљањима и извођењима закључака, изгледало овако: Месечев сјај се изненада појачао и Филарион је угледао Јована. Оно што је касније Филариона, док је преиспитивао своје сећање, додатно збуњивало, јесте што се није могао сетити како је Јован, у овом сну, виђењу, или што год да је било, изгледао, осим да је био обучену некакву дугу белу хаљину, нешто попут тоге; није било сасвим тачно рећи да је Филарион тада препознао Јована, већ је једноставно знао да је то Јован и касније је помишљао да није препознао Јована онако како препознамо на тргу човека кога дуго нисмо видели, већ да је једноставно знао да то јесте Јован, а при томе уопште није било важно како је Јован за живота изгледао, а како би могао изгледати сада, након смрти; оно са чиме се суочио није била непоуздана и варљива слика већ некаква форма, идеја Јована.

А Јован му је рекао:

– Мучиш се много, мој Матеј, решења су увек, како сам те учио, једноставна. Рећи ћу ти твоје питање, а ти ћеш га сутра поновити.

Молим те, о Учитељу, да нам разјасниш нешто што су неки стари философи истицали као посебну одлику добро уређеног града. Они су, наиме, сматрали да држава мора водити посебну бригу о образовању и одгајању младих али не само када се они роде, већ и пре њиховог рођења. Онако како си ти рекао: не само што не смемо бркати коње и магарце, него морамо водити рачуна и о разликама међу коњима – постоје коњи за бој и коњи за товар. То се не постиже само тако што неко ждребе од малена вежбамо за одређен задатак, већ водимо рачуна ко ће бити родитељи оног ждребета од којег очекујемо да сутра буде бојни коњ. Нећемо, дакле, узети ждребе чији су родитељи товарни коњи да буде бојни коњ, нити ћемо дозволити да бојни коњ оплоди товарну кобилу.

Ово изговори сутра, од речи до речи, и све ће бити у реду.

И потом је Јован нестао, али се у келији све до свитања задржао блистави сјај Месеца.

Чим је свануло, Филарион је пожурио на трг, а касније, док се ломатао за Гемистосом уским и стрмим улицама Мистре, очајнички се плашио да неће добро, од речи до речи, поновити оно што му је Јован рекао.

Осим страха да неће добро поновити, мучило га је још нешто; никако се није могао сетити који су стари философи тако говорили. Чинило му се да је тако нешто говорио Платон – а на основу познавања оних Платонових дијалога који су се волшебно појављивали и нестајали у библиотеци његовог, заправо Иринејевог манастира, помишљао је да би то било логично, али свеједно, надао се да га Гемистос о ауторству неће испитивати.

Осим овога питања које му је Јован изрекао, Филариону су се по глави мотала још два, али их је одбацио још пре свога сусрета са Јованом, и неће их поставити Гемистосу.

Прво од непостављених питања је гласило: о Учитељу, ти толико говориш о законима и владавини закона које по угледу на Ликурга треба донети и никада не мењати, а велики Учитељ – дакле, Платон, овај пут се Филарион поуздано сећао извора – поучавао је да истински владар који влада вештином владања не треба да се држи закона, јер би онда личио на лекара који се слепо држи неких правила не водећи нимало рачуна о томе да ли њихова примена користи или штети пацијенту. Болести су различите, а и болесници су различити, људи се разликују међу собом и безброј је њихових делатности и дела те закон не може све то предвидети, нити обухватити све промене које време носи.

Друго питање, за које је Филарион од почетка знао да је најважније али и најосетљивије, било је: ти, о Учитељу, нама говориш да становници добро уређене државе морају гајити исправну веру у Бога и да се о томе мора бринути држава сама. Ти нам не кажеш да је то вера Цркве онако како је изречена на седам Васељенских сабора – истина, не кажеш нам ни да није, али ни Цркву ни саборе никада не помињеш. Реци нам, о Учитељу, каква би та исправна вера била?

Одломак из романа Савршено сећање на смрт који следеће недеље излази у издању „Стубова културе”