Поводом текста Бетон и проза на путу, објављеног у вашем додатку прошле недеље, осећам потребу да дам извесна објашњења. У тексту се, наиме, кривицом која није моја нити било ког члана групе П 70, јављaју прилично крупне нејасноће.

У поднаслову текста стоји:

Први пут после постмодерниста на српској послератној књижевној сцени појављују се две нове књижевне групе које окупљају млађе ствараоце различитих поетичких, идеолошких и естетских опредељења.

Из ове реченице читалац може да закључи како су Бетон и Проза на путу две нове књижевне групе, што је вишеструко нетачно, пошто Проза на путу јесте нова књижевна група, а Бетон нити је нов нити је књижевна група. Даље може да се закључи како су се млађи ствараоци окупили у две групе на основу различитости својих поетичких,  идеолошких и естетских опредељења, или како су у обе групе окупљени ствараоци различитих опредељења. Оба могућа закључка била би нетачна пошто Проза на путу заиста окупља ауторе различитих опредељења, док Бетон окупља људе истих политичких опредељења којима некомпетентно бављење књижевним темама представља полигон за изношење властитих, униформних идеолошких ставова.

Конфузија која се у тексту појављује на самом почетку, као последица, надам се , безазленог покушаја да се између Бетона и Прозе на путу повуку извесне, на жалост, немогуће паралеле, у наставку логично производи нове конфузије.

Тако аутор текста каже:

Српска, као уосталом и светска, књижевност је, после бурних ратних година, доносила са собом и послератне литерарне преврате. Период авангарде, двадесетих година прошлог века, кретао је са делимично истих позиција као и најмлађа група данашњих српских писаца. Раскид са прошлошћу, рушење предратних идола и најава почетка нове ере у стварању. Поред „увезених” праваца дадаизма и, најизразитијег, надреализма, Станислав Винавер је, у свом Манифесту експресионистичке школе, објавио: „Ми смо сви експресионисте“.

Што се тиче Прозе на путу, у наведеном смислу између ње и авангардних покрета двадесетих година не видим неку нарочиту сличност. Истина, још мање је видим између речене авангарде и памфлетиста из подлистка Бетон, али та непостојећа сличност јесте нешто чиме покушавају да се, у апологетским текстовима сапутника „пиво-вињак револуције”, које овом приликом немам намеру да рекламирам, оките као туђим перјем. Аутор текста је очигледно те апологетске текстове сапутника Бетона прочитао, па је њихове тврдње прихватио као истините. А онда је, у потреби за аналогијама по сваку цену, оно што би они хтели да буду а нису приписао и Прози на путу која то нити јесте нити покушава по сваку цену да буде.

У контексту поменутих непостојећих паралела и изјаве Михајла Пантића, које су у текст уврштене за неупућене читаоце, могу да делују као истовремена критика Бетона и Прозе на путу.

Михајло Пантић сматра да се данас, када су све поетике легитимне, чини да се писци радије окупљају према политичким него према поетичким афинитетима…

Данашње поделе у књижевности су криптоидеолошке, за читање књига ретко ко мари. Пишчева идеологемска позиција, а не мера талента и остварености, одређује његово место на јавној сцени. Са губитком значаја у књижевности, у друштву расту унутарцеховске тензије. Споља гледано, то изгледа јадно и смешно. И не видим како би се могло завршити. Једино уколико однекуд не искрсне шумар из оног вица и све лепо не растера, констатује Михајло Пантић, yз чињеницу да покрети често преусмеравају поетичке токове у књижевности, али се на крају рачуна једино да ли су иза њих остала вредна дела.

У основи се слажем са Пантићевом дијагнозом стања на данашњој књижевној сцени. Један од основних мотива за оснивање групе П 70 јесте одлучност да се такво стање не прихвати. Свест о легитимности свих поетика, али и о апсурдности окупљања на основу политичких афинитета, јесу два од неколико наших основних и јединих постулата. Управо зато свако поређење са људима из подлистка Бетон сматрам неумесним и увредљивим.

А што се тиче вредних дела која се на крају једина рачунају, на њима свако од нас ради за себе и у своје име. Неки од нас до сада су објавили више, неки мање, али искрено верујем да нас све најзначајнији књижевни подухвати тек очекују.

Уколико се, међутим,  покаже да неко од чланова групе у књижевном раду није довољно ажуран, предлажем за казну дабуде послат на принудни рад у редакцију Бетона, где ће се, уместо књижевношћу, бавити прикупљањем полицијских сазнања.