Pročitavši moj tekst „Povratak ratne zločinke”, objavljen u pretprošlom broju Kulturnog dodatka – u kojem, između ostalog, navodim dobro poznatu izjavu Biljane Plavšić o Bošnjacima kao „genetski deformisanom materijalu” koji sa svakom novom generacijom „postaje sve gori i gori” – Rada Saratlić, u prošlom broju, piše da ju je jedan njegov pasus zbunio.

„... mene je Zlatko Paković jednim pasusom zbunio, i to pri kraju, u poentiranju: ’Ko ratuje ubeđen da se bori protiv degenerisanih (genetski) dehumanizovanih ljudi koji njemu i njegovoj naciji iz dubine duše žele uništenje, svaki mu je osvajački napad na tuđu teritoriju (podvukla R. S.), u stvari, odbramben, a svako ubistvo – samozaštita’.”

Moje reči koje je čitateljka navela predstavljaju univerzalni iskaz o psihopatološkoj racionalizaciji masovnog zločina u ime nacije, iskaz o masovnoj psihologiji fašizma, kako bi rekao Vilhelm Rajh, o demonizovanju i dehumanizaciji protivnika. Kad zauzimamo njihovu teritoriju, kad ih proterujemo iz njihovih kuća i sa njihovih imanja, dejstvujemo preventivno za svoj i opstanak svog potomstva! Kad ih ubijamo, ne ubijamo ljude, nego neljude, i ne činimo nikakvo nedelo! Štaviše, činimo dobro delo. Uništavamo genetski deformisan materijal!

U citiranom iskazu nema, dakle, ničeg zbunjujućeg. Naprotiv, on je rasvetljujuć. Stoga, kad čitateljku zbuni iskaz koji nije zbunjujuć, to samo znači da on nije uzrok, nego simptom njene zbunjenosti.

Osvajački napad na tuđu teritoriju, sintagma je koju čitateljka podvlači u mom tekstu kao ono što, u stvari, izražava njenu zbunjenost.

„... Zlatko Paković, kad je već došao do definicije ovog užasnog rata, ’osvajačkog napada na tuđu teritoriju’, bio je dužan da kaže, i argumentovano dokaže, ko je osvajač, da ga imenuje, i čiju je taj – ne bilo ga – tuđu, teritoriju osvajao.” S primesom kletvenog tona, to su ultimativne reči kojima Rada Saratlić završava reagovanje na moj tekst.

Ko je osvajao tuđu teritoriju tokom naših ratnih godina skraja prošlog veka, to je, dakle, za čitateljku nejasno i zbunjujuće. Da li je, samim tim, nejasno i zbunjujuće i to ko je sa svoje teritorije bio proteran? Da li je, napokon, uopšte bilo proteranih i, ako ih je i bilo, da li su oni proterani bez ičije osvajačke inicijative? Sve su to pitanja koja se mogu uzavrelo komešati samo nad totalnom, ledenom ignorancijom činjenica.

Kada sam u tekstu „Povratak ratne zločinke” analizirao smrtonosnost izjava Biljane Plavšić kao potpredsednice Republike Srpske – imajući ih u vidu i pri formulisanju onog univerzalnog iskaza koji je ovde uočen kao simptom jedne opasne zbunjenosti – govoreći o osvajanju tuđih teritorija, bez namere da „dođem do definicije ovog užasnog rata”, imao sam u vidu i ovu njenu izjavu: „Ja bih najviše volela da istočnu Bosnu očistimo, nemojte da me neko uhvati za reč, pa da misli da govorim o etničkom čišćenju. Oni su nam jednu sasvim prirodnu pojavu podmetnuli pod taj naziv etničko čišćenje i okvalifikovali to kao ratni zločin. Sve i da zadržimo 70 odsto teritorije, nema tu mira. Za nas nema mira. Ja njima, ovako da kažem, ne želim ništa dobro. Ali, da ja budem mirna, moramo im dati nešto, da imaju gde sebi da organizuju život, da ne bi mene celo vreme uznemiravali. Tako ja shvatam tih muslimanskih 30 odsto.”

Genocid u Srebrenici, osvajački je napad na tuđu teritoriju! Izgon Srba iz Hrvatske, osvajački je napad na tuđu teritoriju! Isterati nekoga iz njegovog stana, osvajački je napad na tuđu teritoriju, ma u čije ime i ma za čiji teritorijalno-državni račun da je taj napad izveden!

Humano delo prepoznajemo po požrtvovanosti, osvajačko – po žrtvama.