Први роман „Ђаво и мала госпођа“ (издавач „Лагуна“) нашег познатог сценаристе и драмског писца Ђорђа Милосављевића (филмови: „Точкови“, „Небеска удица“, „Механизам“, „Апсолутних сто“... позоришни комади „Гола Вера“, „Парче ноћи“, „Плес у тами“...) недавно је награђен признањем „Исидора Секулић“. Ова прича укршта путеве Ханса Кристијана Андерсена, који је 1841. године посетио Србију, затим љубавнице кнеза Милоша Обреновића Јеленке Хербез, и митског човека – „псоглава“. Ова књига биће представљена вечерас на Тргу од књиге, Сајма књига у Херцег Новом, а уједно је и повод за разговор о нашем односу према другом и другачијем, према књижевној и филмској уметности.

Роман „Ђаво и мала госпођа“ унеколико се разликује од онога чиме се иначе бавите.

Да, мада је донекле сличан серији коју радим за телевизију „Сва та равница“, а која такође има историјску позадину и игру између фикције и чињеница. Главни жанровски код за роман „Ђаво и мала госпођа“ био ми је пустоловни, пикарски, роман, и најпре роман „Рукопис нађен у Сарагоси“ Јана Потоцког, који и данас ишчитавам и сматрам једним од најлепших икад написаних. У њему ми је посебно привлачна својеврсна културна синтеза. Јан Потоцки је Пољак који је на француском писао роман о доживљајима једног шпанског племића, који током пута Сијера Мореном доживи сваку врсту авантуре коју живот уопште може да пружи. Та врста културолошког „каламбура“, синтезе историјских и књижевних образаца оно је што и мене занима. Жанровски код „пикарског романа“ желео сам да применим и на своју причу, која укључује најразличитије јунаке, од Ханса Кристијана Андерсена до Јеленке Хербез – „мале госпође“, и такође се дешава „на путу“.

Много сте истраживали радећи на тој причи, а подстрек је био и појава необичног чудовишта „псоглава“ у Србији 19. века?

Припремајући драму „Контумац“, чија је радња смештена у нешто ранији историјски период у односу на радњу овог романа, наишао сам на неколико историјских података. Најпре на причу о „псоглавом“ који је нападао жене у околини Крагујевца 1835, а друга је прича о посети Ханса Кристијана Андерсена Србији, која се и јесте и није десила. Наиме, он је Србију видео само преко палубе пароброда, искрцао се у Земуну, и колико знам, није ишао даље у унутрашњост Србије. Желео сам да испричам шта је могло да се деси да га је пут нанео до самог центра Србије, и назад...

Као и друга митолошка бића и бића фолклорне фантастике и „псоглав“ је нека врста метафоре?

Имао сам намеру да ликове поставим у однос према митолошком. Тако мој роман приказује Андерсена који тврди да не верује у демоне, али ипак, када дође у Србију, пре свега жели да види „псоглава“. Са друге стране, његови домаћини и водичи тврде да верују у слична бића, али су, заправо, прилично скептични и спремни да тог „псоглава“ за новац одглуме свом страном госту. Присуство те митолошке свести у једном јунаку – странцу, и „овдашњим“ јунацима, био је занимљив „терен за игру“. Као главна инспирација и идејни оквир послужила ми је књига Марије Тодорове „Имагинарни Балкан“, у којој ауторка апострофира неколико анегдота из стварног живота. Неке од њих сам и укључио у своју причу, кроз приповедање Андерсеновог преводиоца. Књига „Имагинарни Балкан“ занимљива је и због тога што говори о непроменљивости и подвојености односа „њих и нас“, странаца и нас са Балкана. Мотив посматрања кроз уски отвор кључаонице преузео сам од Ханса Кристијана Андерсена из бајке „Снежна краљица“, као слику контакта нас са странцима. Врата идеологије, политике, историје и културе затворена су, а ми једни друге гледамо кроз кључаоницу и замишљамо све оно што не видимо, већ према мери сопствених предрасуда. Такође, памтим један научни експерименат, који има сличну метафору – биолог је пожелео да кроз кључаоницу провери понашање изоловане животиње и угледао њено око, које га је пажљиво посматрало са друге стране.

Колико је, пак, и у нашем филму доминантна спрега страшног и смешног, и да ли она омогућава катарзу, када насиља ионако има свуда?

Чак и у доба мог студирања део конзервативне критике сматрао је да је, рецимо, филм „Давитељ против давитеља“ стран нашем укусу, и да је нашој култури неприлична мешавина страшног и смешног. На срећу, та ствар се мењала. Истина, полако – сећам се и рада на свом дебитантском филму „Точкови“, када је сличан однос између страшног и смешног био доста одбојан и за стручну и за ширу публику. Мислим да десет година касније страшно и смешно влада у глобалној, па и у нашој култури. Што се тиче питања катарзе и проблема насиља – не верујем да филм може да промени били чији однос према насиљу, али може да укаже на неке аспекте овог проблема. Не бих рекао да је пре тридесет година насиља било мање, мислим да је само било боље скривено. Живимо у времену без тајни и табуа, у коме је насиље опсесивна медијска тема. Са друге стране, по мом мишљењу, уметничко дело које приказује насиље много је више терапеутско него стимулативно. И неки од најсуптилнијих људи које знам обожаватељи су врло радикалних израза на филму или у позоришту. И на њих, као и на мене, огољена слика насиља и мрачних страна људског бића деловала је терапеутски. 

Недостају ли нам добре приче, који је њихов пут до екранизације?

Када ту ствар посматрате на глобалном нивоу, утисак је да су прави и добри сценарији сада на телевизији, пре него на филму. На телевизији можете да видите право богатство прича, карактера, обрта, иновација, од добро промишљених ситкома, до садржаја из сфере фантастике и криминалистичких драма. Телевизијски израз и његова жанровска разноврсност постали су права „обећана земља“ за добре сценарије. Свега тога на филму има, али ређе. Не можемо ипак ни од сваког филма да очекујемо да донесе нешто сасвим ново, али повремено искрсну аутори као што је Кристофер Нолан, који нуде занимљиве помаке у начину вођења приче. Моје је искуство да свака добра прича кад-тад мора да се пробије, у зависности од тога шта у датом тренутку тражи публика, критика, фестивали, жирији, конкурси, фондови. Сценарију којим сам био најзадовољнији требало је десет година да дође до реализације. То је филм „Непријатељ“, који је режирао Дејан Зечевић, и за који се надам да ће на јесен имати своју успешну премијеру. 

Коме треба више улагања, издаваштву или кинематографији?

Издаваштво је у тежој ситуацији него филм, то је неспорно. Квалитет је, у свакој области, увек и неизоставно сразмеран улагањима. Опет, улагања су неопходна, али нису довољна. Што се тиче домаће кинематографије, мислим да је далеко већи проблем, пре него присуство на фестивалима А категорије, изостанак озбиљне филмске рецепције у медијима. У Србији не постоји стручна телевизијска емисија о филму. И у том смислу наша пажња према кинематографији је латентна.

Колико је сада отворена наша култура?

У односу на земље у региону, мислим да је српска култура отворенија. Рецимо да ми је доста тешко да замислим представљање мог романа, или романа неког мог колеге, негде у Хрватској – док су, са друге стране, хрватски романописци у Србији искрено добродошли. И чини ми се да је то ствар којом треба да се поносимо.

У којој мери се писање романа разликује од рада на филму, телевизији и у позоришту?

За мене је суштинска разлика између приступа прози и приступа телевизији, филму и позоришту, однос између аутора и публике. У позоришту се, рецимо, између аутора текста и његове публике налазе редитељ, глумци, сценограф, костимограф, и још двадесетак других сарадника, на филму је тих сарадника још и више. Једино у прози је тај контакт између аутора и читаоца директан, личан и директан, и управо је квалитет тог односа оно што ме је подстакло да напишем овај роман. Онај ко га прочита из прве руке знаће моје дефинитивно уметничко „вјерују“.

-------------------------------------------------------------------

Како сте изградили лик Јеленке Хербез, која личи на хајдучку Модести Блејз?

Јеленка Хербез је у нашој драмској и прозној литератури представљена углавном у негативном контексту, као љубавница кнеза Милоша која је била ту да би сметала кнегињи Љубици. Игром случаја, наишао сам на скицу њене биографије историчара Милена Николића, која ме је заинтригирала да причу о њеном животу пласирам у бекграунд романа. Од саме те биографије могао би да настане посебан роман. Наиме, поред тога што је била љубавница кнеза Милоша, Јеленка је била и хајдучица и најутицајнија жена Србије тога доба, за коју су говорили да из кнежеве благајне троши више него сама кнегиња Љубица. Била је судруг чувеног Гице Хајдука и пријатељица Миленка Стојковића, дакле боравила је у друштву људи који су читав живот провели са оружјем, тако да је логична моја идеја о Јеленки као борбеној „црнки” и жени која зна да се снађе са оружјем. Сви ти детаљи су чињенице, а оно што је моја надоградња односи се на причу о фаталној вези из њене младости, која оптерећује њену садашњост, и због које у роману преузима улогу антагонисте. Међутим прича о њеном турском пореклу у ствари је измишљена, и део је тог „лошег имиџа” који ју је пратио кроз историју. Тај податак искористио сам за прављење сопствене драмске форме, па у мом роману она јесте турског порекла. Била ми је занимљива и та прича о латентној вези између ње и Андерсена, који у њој види прототип за лик хајдучице у бајци „Снежна краљица”, па и за саму Снежну краљицу. Жена која истовремено изгледа и страсно и ледено, и претеће и привлачно, што је Андерсен и видео у њој, као мој јунак, а како сам је и ја доживео, као писац