Годинама се причало и нагађало о судбини недовршеног романа руско-америчког писца Владимира Набокова (1899–1977) на којем је радио последњих година живота. Познато је да је за време вишемесечног боравка у једној швајцарској болници (у Лозани), већ на самртној постељи, књижевник својој супрузи Вери предао коверат са манускриптом, замоливши је да га спали. Она то није учинила, као што, давних педесетих, није испоштовала супругову жељу да баци „Лолиту“ у уређај за спаљивање отпадака у њиховом врту. Након Верине смрти 1991, прва верзија романа „Оригинал Лауре“ – руком писаних и, током бесаних ревизија, упорно прецртаваних 138 картица – љубоморно је чувана у сефу једне швајцарске банке.

Дмитриј Набоков, једини књижевников син, у бројним интервјуима је најављивао да ће поштовати последњу вољу свог оца који је желео да се рукопис „Оригинал Лауре“ спали. Прошле године десио се преокрет: у изјави за немачки „Шпигл”Набоков млађи, бивши оперски певач и полупрофесионални рели возач (сада прикован за инвалидску столицу, као последица саобраћајне несреће), навео је да му је отац, у сну, иронично се смешећи, рекао: „Ти си у великим проблемима. Заврши ствар и објави роман.“ Злобници тврде да је Дмитриј одлучио да не испоштује очеву жељу због огромног новчаног износа коју су му понудили британски и амерички издавачи.

Књига „Оригинал Лауре“, коју је аутор „Лолите“ почео да пише 1974. под радним насловом „Умрети је забавно“, управо се појавила у немачком преводу, а почетком идуће недеље биће публикована у Америци (издавач Кнопф) и Енглеској (Пингвин). Затим следе преводи на италијански (Аделфи), руски (Азбука), у две верзије: џепној и луксузној, илустрованој факсимилима рукописа.  

Дугоочекивани долазак „Лауре“ у књижаре усталасао је духове на обе стране океана.

Док Дмитриј Набоков тврди да је овај роман „најконцентрованији дестилат креативности“ његовог оца, дотле енглески драмски писац Том Стопард сматра да је требало испоштовати пишчеву вољу и спалити га. Међутим, ирски књижевник Џон Банвил истиче да увек вреди читати велике писце, чак и њихова мање успешна остварења, наводећи да су захваљујући „неверним чуварима“ сачувана многа дела, рецимо Кафкина, која је „спасао“ Макс Брод.

Упркос „гвозденом ембаргу“ америчког издавача (који је, у седишту куће, дозволио само уској критичарској елити да погледа роман, уз обећање да о њему неће писати до изласка на тржиште), британски Тајмс је на сајту већ објавио одломке из „Оригинала Лауре“. За публикацију одломка од 5.000 речи, амерички часопис „Плејбој“ је   издвојио баснословну суму и објавио га 10. новембра, чиме је „Оригинал Лауре“ доживео своју званичну светску претпремијеру.

Пре него што је књига стигла у књижаре, једна од „одабраних“ да прочита књигу пре њеног званичног објављивања била је и угледна књижевна критичарка Мичико Какутани, која је на страницама „Њујорк тајмса“ (9. новембра) већ успела да „сахрани“ Набоковљеву „Лауру“. Запитавши се да ли ова непотпуна прича уистину садржи блиставе, оригиналне и потенцијално радикалне елементе, Какутани закључује да је овај роман, у поређењу с Хемингвејевим посмртно публикованим делима, прилично збуњујући и несрећни финале једне изузетне литерарне каријере.

О чему, дакле, пише Набоков у свом фрагментарном роману? Издавачи и критичари најављују сложену и густу радњу. Протагониста, корпулентни Филип Вајлд, сјајни неуролог, чувени професор и прави господин, ожењен је прелепом Флором, много млађом од њега, која га константно вара са бројним партнерима. Вајлд се оженио Флором јер га је много подсећала на младу девојку у коју је био заљубљен као младић.

Ево како се Филип присећа своје истинске фаталне љубави: „Постоји, постојала је само једна девојка у мом животу, предмет страха и нежности, такође предмет свеопштег сажаљења милиона који су о њој читали у књигама њеног љубавника. Кажем ’девојка’, а не жена, ни супруга, нити проститутка. Да сам морао да је опишем на мом првом језику, рекао бих fille. Кафа млечног пута, полулетња недеља; il regardait passer les filles – у том смислу... fille, као превод за девојку.“                        

Незаобилазна Набоковљева тема, опседнутост смрћу, присутна је и у овом делу. Овог пута, имајући у виду период када је роман писан, са очигледним аутобиографским елементима. Пишчев алтер его, Филип, покушава да путем медитације достигне стање самораспадања и теоретише: „Ићи у сусрет смрти, уз помоћ самопоништења нуди највећу екстазу за коју човек зна.“ Није чудо што критичарка Какутани пише да „Оригинал Лауре“ у многим деловима призива Ничеову филозофију. У књизи, као роман у роману, поред главне, читаоце очекује и паралелна прича о догодовштинама једног сликара...

Набоков, као и увек, трансформише смрт у чин који се може опозвати, и који, када дође задњи час, испари у магији илузије. У лавиринту огледала, где се стварност и фикција утркују, он се поиграва с неуморном аспирацијом да овлада животом, као и с тежњом за бесмртношћу, да би, потом, открио да је „умрети забавно“.

Годинама се причало и нагађало о судбини недовршеног романа руско-америчког писца Владимира Набокова (1899–1977) на којем је радио последњих година живота. Познато је да је за време вишемесечног боравка у једној швајцарској болници (у Лозани), већ на самртној постељи, књижевник својој супрузи Вери предао коверат са манускриптом, замоливши је да га спали. Она то није учинила, као што, давних педесетих, није испоштовала супругову жељу да баци „Лолиту“ у уређај за спаљивање отпадака у њиховом врту. Након Верине смрти 1991, прва верзија романа „Оригинал Лауре“ – руком писаних и, током бесаних ревизија, упорно прецртаваних 138 картица – љубоморно је чувана у сефу једне швајцарске банке.

Дмитриј Набоков, једини књижевников син, у бројним интервјуима је најављивао да ће поштовати последњу вољу свог оца који је желео да се рукопис „Оригинал Лауре“ спали. Прошле године десио се преокрет: у изјави за немачки „Шпигл”Набоков млађи, бивши оперски певач и полупрофесионални рели возач (сада прикован за инвалидску столицу, као последица саобраћајне несреће), навео је да му је отац, у сну, иронично се смешећи, рекао: „Ти си у великим проблемима. Заврши ствар и објави роман.“ Злобници тврде да је Дмитриј одлучио да не испоштује очеву жељу због огромног новчаног износа коју су му понудили британски и амерички издавачи.

Књига „Оригинал Лауре“, коју је аутор „Лолите“ почео да пише 1974. под радним насловом „Умрети је забавно“, управо се појавила у немачком преводу, а почетком идуће недеље биће публикована у Америци (издавач Кнопф) и Енглеској (Пингвин). Затим следе преводи на италијански (Аделфи), руски (Азбука), у две верзије: џепној и луксузној, илустрованој факсимилима рукописа.  

Дугоочекивани долазак „Лауре“ у књижаре усталасао је духове на обе стране океана.

Док Дмитриј Набоков тврди да је овај роман „најконцентрованији дестилат креативности“ његовог оца, дотле енглески драмски писац Том Стопард сматра да је требало испоштовати пишчеву вољу и спалити га. Међутим, ирски књижевник Џон Банвил истиче да увек вреди читати велике писце, чак и њихова мање успешна остварења, наводећи да су захваљујући „неверним чуварима“ сачувана многа дела, рецимо Кафкина, која је „спасао“ Макс Брод.

Упркос „гвозденом ембаргу“ америчког издавача (који је, у седишту куће, дозволио само уској критичарској елити да погледа роман, уз обећање да о њему неће писати до изласка на тржиште), британски Тајмс је на сајту већ објавио одломке из „Оригинала Лауре“. За публикацију одломка од 5.000 речи, амерички часопис „Плејбој“ је   издвојио баснословну суму и објавио га 10. новембра, чиме је „Оригинал Лауре“ доживео своју званичну светску претпремијеру.

Пре него што је књига стигла у књижаре, једна од „одабраних“ да прочита књигу пре њеног званичног објављивања била је и угледна књижевна критичарка Мичико Какутани, која је на страницама „Њујорк тајмса“ (9. новембра) већ успела да „сахрани“ Набоковљеву „Лауру“. Запитавши се да ли ова непотпуна прича уистину садржи блиставе, оригиналне и потенцијално радикалне елементе, Какутани закључује да је овај роман, у поређењу с Хемингвејевим посмртно публикованим делима, прилично збуњујући и несрећни финале једне изузетне литерарне каријере.

О чему, дакле, пише Набоков у свом фрагментарном роману? Издавачи и критичари најављују сложену и густу радњу. Протагониста, корпулентни Филип Вајлд, сјајни неуролог, чувени професор и прави господин, ожењен је прелепом Флором, много млађом од њега, која га константно вара са бројним партнерима. Вајлд се оженио Флором јер га је много подсећала на младу девојку у коју је био заљубљен као младић.

Ево како се Филип присећа своје истинске фаталне љубави: „Постоји, постојала је само једна девојка у мом животу, предмет страха и нежности, такође предмет свеопштег сажаљења милиона који су о њој читали у књигама њеног љубавника. Кажем ’девојка’, а не жена, ни супруга, нити проститутка. Да сам морао да је опишем на мом првом језику, рекао бих fille. Кафа млечног пута, полулетња недеља; il regardait passer les filles – у том смислу... fille, као превод за девојку.“                        

Незаобилазна Набоковљева тема, опседнутост смрћу, присутна је и у овом делу. Овог пута, имајући у виду период када је роман писан, са очигледним аутобиографским елементима. Пишчев алтер его, Филип, покушава да путем медитације достигне стање самораспадања и теоретише: „Ићи у сусрет смрти, уз помоћ самопоништења нуди највећу екстазу за коју човек зна.“ Није чудо што критичарка Какутани пише да „Оригинал Лауре“ у многим деловима призива Ничеову филозофију. У књизи, као роман у роману, поред главне, читаоце очекује и паралелна прича о догодовштинама једног сликара...

Набоков, као и увек, трансформише смрт у чин који се може опозвати, и који, када дође задњи час, испари у магији илузије. У лавиринту огледала, где се стварност и фикција утркују, он се поиграва с неуморном аспирацијом да овлада животом, као и с тежњом за бесмртношћу, да би, потом, открио да је „умрети забавно“.