Godinama se pričalo i nagađalo o sudbini nedovršenog romana rusko-američkog pisca Vladimira Nabokova (1899–1977) na kojem je radio poslednjih godina života. Poznato je da je za vreme višemesečnog boravka u jednoj švajcarskoj bolnici (u Lozani), već na samrtnoj postelji, književnik svojoj supruzi Veri predao koverat sa manuskriptom, zamolivši je da ga spali. Ona to nije učinila, kao što, davnih pedesetih, nije ispoštovala suprugovu želju da baci „Lolitu“ u uređaj za spaljivanje otpadaka u njihovom vrtu. Nakon Verine smrti 1991, prva verzija romana „Original Laure“ – rukom pisanih i, tokom besanih revizija, uporno precrtavanih 138 kartica – ljubomorno je čuvana u sefu jedne švajcarske banke.

Dmitrij Nabokov, jedini književnikov sin, u brojnim intervjuima je najavljivao da će poštovati poslednju volju svog oca koji je želeo da se rukopis „Original Laure“ spali. Prošle godine desio se preokret: u izjavi za nemački „Špigl”Nabokov mlađi, bivši operski pevač i poluprofesionalni reli vozač (sada prikovan za invalidsku stolicu, kao posledica saobraćajne nesreće), naveo je da mu je otac, u snu, ironično se smešeći, rekao: „Ti si u velikim problemima. Završi stvar i objavi roman.“ Zlobnici tvrde da je Dmitrij odlučio da ne ispoštuje očevu želju zbog ogromnog novčanog iznosa koju su mu ponudili britanski i američki izdavači.

Knjiga „Original Laure“, koju je autor „Lolite“ počeo da piše 1974. pod radnim naslovom „Umreti je zabavno“, upravo se pojavila u nemačkom prevodu, a početkom iduće nedelje biće publikovana u Americi (izdavač Knopf) i Engleskoj (Pingvin). Zatim slede prevodi na italijanski (Adelfi), ruski (Azbuka), u dve verzije: džepnoj i luksuznoj, ilustrovanoj faksimilima rukopisa.  

Dugoočekivani dolazak „Laure“ u knjižare ustalasao je duhove na obe strane okeana.

Dok Dmitrij Nabokov tvrdi da je ovaj roman „najkoncentrovaniji destilat kreativnosti“ njegovog oca, dotle engleski dramski pisac Tom Stopard smatra da je trebalo ispoštovati piščevu volju i spaliti ga. Međutim, irski književnik Džon Banvil ističe da uvek vredi čitati velike pisce, čak i njihova manje uspešna ostvarenja, navodeći da su zahvaljujući „nevernim čuvarima“ sačuvana mnoga dela, recimo Kafkina, koja je „spasao“ Maks Brod.

Uprkos „gvozdenom embargu“ američkog izdavača (koji je, u sedištu kuće, dozvolio samo uskoj kritičarskoj eliti da pogleda roman, uz obećanje da o njemu neće pisati do izlaska na tržište), britanski Tajms je na sajtu već objavio odlomke iz „Originala Laure“. Za publikaciju odlomka od 5.000 reči, američki časopis „Plejboj“ je   izdvojio basnoslovnu sumu i objavio ga 10. novembra, čime je „Original Laure“ doživeo svoju zvaničnu svetsku pretpremijeru.

Pre nego što je knjiga stigla u knjižare, jedna od „odabranih“ da pročita knjigu pre njenog zvaničnog objavljivanja bila je i ugledna književna kritičarka Mičiko Kakutani, koja je na stranicama „Njujork tajmsa“ (9. novembra) već uspela da „sahrani“ Nabokovljevu „Lauru“. Zapitavši se da li ova nepotpuna priča uistinu sadrži blistave, originalne i potencijalno radikalne elemente, Kakutani zaključuje da je ovaj roman, u poređenju s Hemingvejevim posmrtno publikovanim delima, prilično zbunjujući i nesrećni finale jedne izuzetne literarne karijere.

O čemu, dakle, piše Nabokov u svom fragmentarnom romanu? Izdavači i kritičari najavljuju složenu i gustu radnju. Protagonista, korpulentni Filip Vajld, sjajni neurolog, čuveni profesor i pravi gospodin, oženjen je prelepom Florom, mnogo mlađom od njega, koja ga konstantno vara sa brojnim partnerima. Vajld se oženio Florom jer ga je mnogo podsećala na mladu devojku u koju je bio zaljubljen kao mladić.

Evo kako se Filip priseća svoje istinske fatalne ljubavi: „Postoji, postojala je samo jedna devojka u mom životu, predmet straha i nežnosti, takođe predmet sveopšteg sažaljenja miliona koji su o njoj čitali u knjigama njenog ljubavnika. Kažem ’devojka’, a ne žena, ni supruga, niti prostitutka. Da sam morao da je opišem na mom prvom jeziku, rekao bih fille. Kafa mlečnog puta, poluletnja nedelja; il regardait passer les filles – u tom smislu... fille, kao prevod za devojku.“                        

Nezaobilazna Nabokovljeva tema, opsednutost smrću, prisutna je i u ovom delu. Ovog puta, imajući u vidu period kada je roman pisan, sa očiglednim autobiografskim elementima. Piščev alter ego, Filip, pokušava da putem meditacije dostigne stanje samoraspadanja i teoretiše: „Ići u susret smrti, uz pomoć samoponištenja nudi najveću ekstazu za koju čovek zna.“ Nije čudo što kritičarka Kakutani piše da „Original Laure“ u mnogim delovima priziva Ničeovu filozofiju. U knjizi, kao roman u romanu, pored glavne, čitaoce očekuje i paralelna priča o dogodovštinama jednog slikara...

Nabokov, kao i uvek, transformiše smrt u čin koji se može opozvati, i koji, kada dođe zadnji čas, ispari u magiji iluzije. U lavirintu ogledala, gde se stvarnost i fikcija utrkuju, on se poigrava s neumornom aspiracijom da ovlada životom, kao i s težnjom za besmrtnošću, da bi, potom, otkrio da je „umreti zabavno“.

Godinama se pričalo i nagađalo o sudbini nedovršenog romana rusko-američkog pisca Vladimira Nabokova (1899–1977) na kojem je radio poslednjih godina života. Poznato je da je za vreme višemesečnog boravka u jednoj švajcarskoj bolnici (u Lozani), već na samrtnoj postelji, književnik svojoj supruzi Veri predao koverat sa manuskriptom, zamolivši je da ga spali. Ona to nije učinila, kao što, davnih pedesetih, nije ispoštovala suprugovu želju da baci „Lolitu“ u uređaj za spaljivanje otpadaka u njihovom vrtu. Nakon Verine smrti 1991, prva verzija romana „Original Laure“ – rukom pisanih i, tokom besanih revizija, uporno precrtavanih 138 kartica – ljubomorno je čuvana u sefu jedne švajcarske banke.

Dmitrij Nabokov, jedini književnikov sin, u brojnim intervjuima je najavljivao da će poštovati poslednju volju svog oca koji je želeo da se rukopis „Original Laure“ spali. Prošle godine desio se preokret: u izjavi za nemački „Špigl”Nabokov mlađi, bivši operski pevač i poluprofesionalni reli vozač (sada prikovan za invalidsku stolicu, kao posledica saobraćajne nesreće), naveo je da mu je otac, u snu, ironično se smešeći, rekao: „Ti si u velikim problemima. Završi stvar i objavi roman.“ Zlobnici tvrde da je Dmitrij odlučio da ne ispoštuje očevu želju zbog ogromnog novčanog iznosa koju su mu ponudili britanski i američki izdavači.

Knjiga „Original Laure“, koju je autor „Lolite“ počeo da piše 1974. pod radnim naslovom „Umreti je zabavno“, upravo se pojavila u nemačkom prevodu, a početkom iduće nedelje biće publikovana u Americi (izdavač Knopf) i Engleskoj (Pingvin). Zatim slede prevodi na italijanski (Adelfi), ruski (Azbuka), u dve verzije: džepnoj i luksuznoj, ilustrovanoj faksimilima rukopisa.  

Dugoočekivani dolazak „Laure“ u knjižare ustalasao je duhove na obe strane okeana.

Dok Dmitrij Nabokov tvrdi da je ovaj roman „najkoncentrovaniji destilat kreativnosti“ njegovog oca, dotle engleski dramski pisac Tom Stopard smatra da je trebalo ispoštovati piščevu volju i spaliti ga. Međutim, irski književnik Džon Banvil ističe da uvek vredi čitati velike pisce, čak i njihova manje uspešna ostvarenja, navodeći da su zahvaljujući „nevernim čuvarima“ sačuvana mnoga dela, recimo Kafkina, koja je „spasao“ Maks Brod.

Uprkos „gvozdenom embargu“ američkog izdavača (koji je, u sedištu kuće, dozvolio samo uskoj kritičarskoj eliti da pogleda roman, uz obećanje da o njemu neće pisati do izlaska na tržište), britanski Tajms je na sajtu već objavio odlomke iz „Originala Laure“. Za publikaciju odlomka od 5.000 reči, američki časopis „Plejboj“ je   izdvojio basnoslovnu sumu i objavio ga 10. novembra, čime je „Original Laure“ doživeo svoju zvaničnu svetsku pretpremijeru.

Pre nego što je knjiga stigla u knjižare, jedna od „odabranih“ da pročita knjigu pre njenog zvaničnog objavljivanja bila je i ugledna književna kritičarka Mičiko Kakutani, koja je na stranicama „Njujork tajmsa“ (9. novembra) već uspela da „sahrani“ Nabokovljevu „Lauru“. Zapitavši se da li ova nepotpuna priča uistinu sadrži blistave, originalne i potencijalno radikalne elemente, Kakutani zaključuje da je ovaj roman, u poređenju s Hemingvejevim posmrtno publikovanim delima, prilično zbunjujući i nesrećni finale jedne izuzetne literarne karijere.

O čemu, dakle, piše Nabokov u svom fragmentarnom romanu? Izdavači i kritičari najavljuju složenu i gustu radnju. Protagonista, korpulentni Filip Vajld, sjajni neurolog, čuveni profesor i pravi gospodin, oženjen je prelepom Florom, mnogo mlađom od njega, koja ga konstantno vara sa brojnim partnerima. Vajld se oženio Florom jer ga je mnogo podsećala na mladu devojku u koju je bio zaljubljen kao mladić.

Evo kako se Filip priseća svoje istinske fatalne ljubavi: „Postoji, postojala je samo jedna devojka u mom životu, predmet straha i nežnosti, takođe predmet sveopšteg sažaljenja miliona koji su o njoj čitali u knjigama njenog ljubavnika. Kažem ’devojka’, a ne žena, ni supruga, niti prostitutka. Da sam morao da je opišem na mom prvom jeziku, rekao bih fille. Kafa mlečnog puta, poluletnja nedelja; il regardait passer les filles – u tom smislu... fille, kao prevod za devojku.“                        

Nezaobilazna Nabokovljeva tema, opsednutost smrću, prisutna je i u ovom delu. Ovog puta, imajući u vidu period kada je roman pisan, sa očiglednim autobiografskim elementima. Piščev alter ego, Filip, pokušava da putem meditacije dostigne stanje samoraspadanja i teoretiše: „Ići u susret smrti, uz pomoć samoponištenja nudi najveću ekstazu za koju čovek zna.“ Nije čudo što kritičarka Kakutani piše da „Original Laure“ u mnogim delovima priziva Ničeovu filozofiju. U knjizi, kao roman u romanu, pored glavne, čitaoce očekuje i paralelna priča o dogodovštinama jednog slikara...

Nabokov, kao i uvek, transformiše smrt u čin koji se može opozvati, i koji, kada dođe zadnji čas, ispari u magiji iluzije. U lavirintu ogledala, gde se stvarnost i fikcija utrkuju, on se poigrava s neumornom aspiracijom da ovlada životom, kao i s težnjom za besmrtnošću, da bi, potom, otkrio da je „umreti zabavno“.