Разговарајући не тако давно, у Јерусалиму, са историчарем Цви Локером, споменуо сам случајно и моју професорицу Стану Ђурић Клајн (1908–1986).

– Стана! – озарио се он. – Много смо се дружили са њом и њеним супругом Хугом Клајном, док сам био отправник послова амбасаде Израела у Београду, пре више од пола века! Била је енциклопедија на ногама!

Ових дана стигла ми је из Москве нова књига Елене Гордине „Музичка култура Србије, Хрватске, Словеније”. На много места цитира се Стана Ђурић Клајн.

Живи Госпођа Клајн у успоменама, књигама... Њено дело, као пионира српске музикологије, указиваће пут свим следећим генерацијама.

* * *

Удаљен од српских архива и других извора (од 1991. живим у Израелу) желим да ипак, из крхке меморије, за будућа поколења сачувам успомену на Стану Ђурић Клајн (најпре удату за Владислава Рибникара, оснивача Политике), без чије је делатности немогуће замислити историју српске музике. Била је пионир српске музикологије, пијанисткиња и изузетан издавач.

Имао сам срећу да сам био последњи њен студент, тј. да је управо мени одржала последњи час у животу, пред пензионисање, на београдској Музичкој академији 1970, на Одсеку за историју музике и музички фолклор. У „липањским гибањима” 1968. на тај одсек примљено је нас шесторо студената, али сам другу годину 1969. уписао само ја. Тако сам имао привилегију да од јесени 1969. будем насамо, на индивидуалним часовима, са професорицом Станом Ђурић Клајн, као и са професором Николом Херцигоњом, новом младом асистенткињом Маријом Корен и са још неколицином професора. Од старијих колегиница сам и научио да професорицу сви зовемо управо тако: Госпођа Клајн (мада смо у то доба сви били „другови и другарице”). Звали смо је, међу нама, још и Птичица, јер је ходала тако поскакујући, као птичица.

* * *

На првој години студија „националне историје музике” (Историје југословенске музике) професорица Клајн је предавала музику југословенских народа до Првог светског рата. Паралелно нам је професор Павле Васић држао предавања о националној историји ликовних уметности. Посебно ми је било интересантно када смо дошли до периода „војвођанских композитора”, музике мог окружења, будући да сам свакодневно путовао на часове из Новог Сада у Београд.

Та уметност била је тада у Новом Саду и Војводини још жива, била је саставни део живота. Није била његов основни, главни ток, али је ипак била један од битних споредних рукаваца у које су волела да залазе деца из финијих новосадских породица.

Нас петорица момака из гимназијског разреда имали смо претплатне карте за оближњу Галерију Матице српске и Спомен-збирку Павла Бељанског. Сваки од нас зна напамет сваку од тих слика, пред којима смо небројено пута стајали, расправљајући шта је могао да говори Ћира Фалционе (Коњовићева слика), узбуђујући се Буковчевом Великом Изом и треперећи (до данашњег дана) над снажном духовном енергијом Сивачке Богородице... Мој деда Бранко Ченејац записао је Осмогласник карловачког српског црквеног појања. Тај миље грађанске Војводине сачувао се и у (истина ретким) кафанама у које смо волели да одлазимо (нпр. тзв. Крста Франкопан у Петроварадину и Ловачки дом у Ковиљу) у којима су свирали стари тамбураши који су још памтили Ису Бајића, Васу Јовановића и Марка Нешића.

Свирали су нам, а ми са њима певали, многе песме које смо и Госпођа Клајн и ја „проучавали” на часовима у кабинету за историју музике: она за клавиром, а ја певајући (ако је у питању био Лиед) или певајући заједно деонице хорских композиција. Запазивши моју заинтересованост за ову музику, професорица је ставила акценат својих предавања управо на тај период. Госпођа Клајн је била изванредна пијанисткиња, дивно је свирала, многе композиције знала је напамет. На часове је увек долазила са свежњевима нота старих српских композитора, оригиналним издањима Фрајта и „пречанских” издавача. Сваки свој час пропратила је примерима живе музике. Атмосфера је била потпуно надреална, као у Фелинијевим филмовима: Госпођа Клајн и ја сами у кабинету за историју музике, у облацима дима ментол-цигарета, свирамо и певамо у дуету „Све док је твога благог ока” или „Радо иде Србин у војнике”...

То је једна од тајни које сам научио од Госпође Клајн: музику треба свирати, певати, непосредно у њој суделовати. Онда се и са музиколошке стране лакше и дубље може анализирати!

У оно доба свугде се могло слободно пушити, па и на факултетима. У учионици су биле пепељаре и Госпођа Клајн је за време часова пушила: једну „обичну” цигарету, па једну са ментолом и тако редом. Ја нисам био неки загрижени пушач, али је било непристојно одбити професора кад те понуди цигаретом. Пушили смо, дакле, заједно, једну „обичну” цигарету, па једну са ментолом (од чега се мени превртао стомак), и тако редом...

Херцигоња ме, наравно, никад није понудио цигаретом, јер је он пушио – лулу!

* * *

Други наук који ми је пренела Госпођа Клајн јесте да у историографији нема малих тема и да свакој теми треба прићи са пажњом и потпуном научном апаратуром.

Осетио сам „на својој кожи” тај њен метод, будући да сам био први и једини студент музикологије са подручја Војводине (изузев Марије Адамов из Зрењанина, која је дипломирала, али се никад није бавила музикологијом).

Приметивши моје интересовање за проучавање музике са тог подручја, Госпођа Клајн ми је задала два семинарска рада: о Јовану Пачуу и Петру Кранчевићу.

Потом је успела те моје текстове да пласира у часопису „Pro musica”. Следећег лета смо и ми, студенти, сами покренули свој први музиколошки студентски часопис у Србији „Музика и реч”. Захваљујући Стани Ђурић Клајн моје име је већ тада ушло у Музичку енциклопедију Југославенског лексикографског завода. Имала је пуно поверење у радове својих студената и несебично помагала њиховом остварењу.

* * *

Можда највећи наук који сам понео са часова Госпође Клајн односи се на „заштиту ауторских права”.

Добро се сећам тог часа на којем ми је Госпођа Клајн говорила о „заштити ауторских права”. Не знам шта јој се у животу тих дана догађало, ко је „покрао”, али се добро сећам горчине у њеном гласу када ми је изненада рекла:

„Душане, обратите добро пажњу: свет је пун лопова! Ми музиколози проводимо дане и године трагајући по архивама, понекад смрзавајући се, читавог живота гутајући прашину, а када наша открића објавимо – појаве се несавесне колеге које то користе у својим текстовима чак ни не цитирајући нас. Морате наћи систем како да се од тога одбраните”!