Pavićeve knjige su me uvek podsećale na Veneciju. I ona je, takođe, imala sreće da se rodi u uslovima maksimalne prinude. Venecija je nastala na fantastično malom prostoru. Venecija – igra, rebus ili ukrštene reči koje nagone majstora da zgrade i dvorce upisuje u redove kanala. U do apsurda dovedenim geografskim uslovima pojavila se izvrsna samodisciplina kulture: veštačka ograničenja pretvorila su se u apoteozu forme.

Živeći u susedstvu, Pavić je preuzeo iskustvo jadranskog čuda. U traženju načina da se oslobodi forme koju je literatura istrošila, on je preuzeo na sebe uzvišene obaveze – u interesu slobode zatvorio je sebe u kazamat. Njegove knjige su svojevrsna „Venecija“: veoma stroga organizaciona struktura ne smeta najvećoj mogućoj autorskoj samovolji. Tako je, pišući knjigu-rečnik, Pavić razvezao sebi ruke smirujući haos apsurdom. (Nema apsurdnije knjige od enciklopedije koja ređa predmete, imena i pojmove u zamišljenom poretku.) U suštini, Pavić je radio s literaturom drugog nivoa, sa filologijom koja je već uspela da se odrekne slobode koju je izborila i da dobrovoljno stavi vrat u novi jaram.

Odaje neprohodne proze

„Sve knjige na zemlji imaju tu potajnu strast – da se ne podaju čitanju“, govori Pavić na kraju svog glavolomnog „Predela slikanog čajem“. Da bi usporio čitaoca i slomio automatizam čitanja, Pavić je izmislio pisanje hijeroglifima, od kojih je svaki pojedinačno zahtevan i privlačan. Roman se slaže od odvojenih fantastičnih mikropriča. One čine generalni siže koji se nikako ne da prepričati. U svaku knjigu ugrađen je rušilački mehanizam koji onemogućava da se tekst ugradi u linearno pripovedanje.

Standardni roman ima priču, makar njene konture koje autor nanosi belim crtama, a zatim polja ispunjava bojama onoliko koliko dopušta njegov talenat i oštroumnost. Pavićev siže je kao muzika: njega treba preživljavati u svakom trenutku čitanja. Dovoljno je da vam na trenutak popusti pažnja i neizbežno ćete zalutati u odajama te neprohodne proze. Na taj način je lično vreme čitaoca uključeno u vreme romana. Čitalac – kao glumac koji i igra i živi ulogom određeno vreme na sceni, stareći tačno onoliko koliko traje predstava.

Dok mi pratimo svaku šaru-rečenicu, „priča“ se gubi, iza drveća ne vidimo šumu. Štaviše, „drvo“ nas vodi ne samo u daljinu, negu i u visinu – na njega se može popeti kako bi se pogledala panorama koja se otvara. Svaki elemenat Pavićeve proze je sadnica, uz to – bambusova, jer tako bolno brzo raste. U svakom od njegovih poređenja je zamršeni siže, u epitetu je nagoveštena legenda, a u novom pasusu – izuvijana fantastična priča. Svo to groteskno izobilje srasta u jedan masivni kriptogram: peć od keramičkih pločica od kojih je svaka istovremeno i slika i deo živopisnog panoa.

Sam Pavić je više voleo arhitekturna poređenja: roman kao crkva ili džamija. Njegove knjige se mogu zaobići sa raznih strana da bi se površno pogledale, ali se čovek može usredsrediti na bilo koji detalj – portal, ornament, himeru, izrezbareni kamen. Tu je tako mnogo suvišnog sadržaja da mi jedva imamo snage i uobrazilje da zadržimo u svesti sliku celine. Upravo tu autor i dolazi da pomogne predlažući čitaocu kristalnu rešetku u obliku rečnika, ukrštenih reči ili neke druge semantički prazne forme. Za pisca je privlačnost te strukture u tome što ona omogućava da se materijal sabije u čvrste okvire ne gradeći pri tome linearni siže. Kompoziciju ovde ne određuje autor već tuđa forma koja je postojala pre njega. I što je ona stroža, to je više slobode za autora i njegove junake. On strogo poštuje pravilo koje nije sam izmislio – prati da se junaci na potrebnim mestima sretnu. Zato je u svemu ostalom slobodan – logika pripovedanja, potrebe sižea, zakoni razvoja karaktera, psihološka vernost, čak elementarna privremena doslednost „ranije-kasnije“ – svega toga nema kod Pavića. On se srećno izbavio od prezumpcije realizma koja od knjige pravi iluziju svetskog poretka – s početkom, sredinom i krajem – i nameće autoru prilično kompromitovanu ulogu svemogućeg tvorca.

Život u utorku ili petku

Pavićevo novatorstvo naglašava neočekivana veza s porodičnim sagama „sapunske opere“: beskonačno zapetljano klupče rođaka, ljudsko testo koje je autor mesio upravo sa zluradim hazardom. „Porodična“ ćelija narasta u svim pravcima – junaci se plode, razdvajaju, ponavljaju i odražavaju, pretvarajući tekst u genetsku šaradu. Od tog genealoškog banjana (vrsta veoma razgranatog fikusa) nije jednostavno dobiti odgovor na prosta pitanja: ko je koga rodio, voleo, ubio.

Nama je teško da pratimo junake, pogotovu da ih razumemo zato što se avanture odvijaju ne samo u prostoru nego i u vremenu. Literarna forma koju je Pavić stvorio zahtevala je organizaciju teksta na složenijem nivou. Vremenske koordinate tu dobijaju karakteristike prostora: likovi mogu da žive u utorku ili u petku – ne kada, već gde. Pavić traži odgovor – istine, poretka, harmonije, Boga – ne u prostoru, već u vremenu, ne na nebu, Zemlji ili paklu, već u istoriji koja je ispresovala zajedno jučerašnji, današnji i sutrašnji dan.

On je i sam takav. Kada je „Hazarski rečnik“ obišao i osvojio svet, Pavića su nazvali piscem trećeg milenijuma, a on je težio rapsodima, aedima, Homeru, onoj književnosti koja je postojala pre knjiga, što znači da može da preživi u postgutenbergovskom svetu – kada, i – ako ih ponovo ne bude.

Kada sam ručao sa Pavićem u Beogradu, pokušao sam da naručim ručak iz menija maestra: „Porciju sede trave, dva puta po činiju božjih suza, jedan pogled na prezle s limunom.“ Nisu me razumeli, što i nije čudno.

Pavićeva proza nije za svaki dan: ona se izražava jezikom ciganske gatare. Jedinica njegovog teksta je uvrnuta bajka. On je pripovedač košmara i igrač arhetipima. U toj ulozi je Pavić jedinstven. Pa ipak, u njegovoj prozi postoji nešto što nam je poznato: kroz prevod, tu, ako baš hoćete, prosijava slovenska duša. S Pavićem nas povezuje zajednički koren misli. Njeni tokovi, ćudljivo ali prepoznatljivo, ponavljaju polupoznate, poluzaboravljene, pa ipak rodne motive. Poslušajte te aforizme natopljene Dostojevskim i Rozanovom: „Bog – to je Onaj koji Jeste, a ja sam onaj koga nema.“ Ili ovako – „Sve za narod, ništa zajedno s narodom.“

Takva veza nije od dobra nastala. Kako ispravno i ne bez zavisti smatraju američki kritičari, sve raznovrsnosti „magičnog realizma“ rastu samo u onim nerazvijenim krajevima gde se naturalizam i groteska, realizam i fantastika mešaju u mučnom životu, ali u proporcijama plodotvornim za književnost. Najbolje se rađa u trenucima krize – najinteresantnije se događa na slomu tradicionalne svesti, kada je srž sveta popucala, ali još zadržava oblik: više nije glina, ali još nije crep. Novu književnost stvaraju oni koji su upali u procep između prirodnog i neprirodnog. Tako su se pojavile ne samo Markesove knjige, nego i knjige Sorokina i Peljevina. Pavić im je svima rod: on je radio s materijalom kojim sada živi Rusija. To mi je i sam Pavić govorio objašnjavajući svoj ogroman uspeh kod ruskog čitaoca.

A u novinama pišu, rekao sam sakupivši drskost – da ste vi poslednji komunista. Da li je to istina?

„Ne, ja sam poslednji Vizantinac”, nerazumljivo mi je objasnio Pavić i poveo me na predstavu postavljenu po „Hazarskom rečniku“.

Pozorište u gradu koji su razorili rat i tiranin osvojilo me je bogatstvom i raskoši. Ono je predstavljalo mnogospratnu metalnu jamu sagrađenu specijalno za ovu predstavu. Iz o nebo obešene poderane vreće na golu arenu su neprestano ispadala zrna peska, bezbrojna, kao i vreme. Boreći se s njima, predstava koja se granala kao Pavićeva proza, oplela je konzervu teatra. Shvatajući sve, osim reči, oduševljeno sam pratio stvaranje mita.

Aleksandar Genis 
Njujork

(sa ruskog prevela Ljubinka Miliničić)