Павићеве књиге су ме увек подсећале на Венецију. И она је, такође, имала среће да се роди у условима максималне принуде. Венеција је настала на фантастично малом простору. Венеција – игра, ребус или укрштене речи које нагоне мајстора да зграде и дворце уписује у редове канала. У до апсурда доведеним географским условима појавила се изврсна самодисциплина културе: вештачка ограничења претворила су се у апотеозу форме.

Живећи у суседству, Павић је преузео искуство јадранског чуда. У тражењу начина да се ослободи форме коју је литература истрошила, он је преузео на себе узвишене обавезе – у интересу слободе затворио је себе у казамат. Његове књиге су својеврсна „Венеција“: веома строга организациона структура не смета највећој могућој ауторској самовољи. Тако је, пишући књигу-речник, Павић развезао себи руке смирујући хаос апсурдом. (Нема апсурдније књиге од енциклопедије која ређа предмете, имена и појмове у замишљеном поретку.) У суштини, Павић је радио с литературом другог нивоа, са филологијом која је већ успела да се одрекне слободе коју је изборила и да добровољно стави врат у нови јарам.

Одаје непроходне прозе

„Све књиге на земљи имају ту потајну страст – да се не подају читању“, говори Павић на крају свог главоломног „Предела сликаног чајем“. Да би успорио читаоца и сломио аутоматизам читања, Павић је измислио писање хијероглифима, од којих је сваки појединачно захтеван и привлачан. Роман се слаже од одвојених фантастичних микроприча. Оне чине генерални сиже који се никако не да препричати. У сваку књигу уграђен је рушилачки механизам који онемогућава да се текст угради у линеарно приповедање.

Стандардни роман има причу, макар њене контуре које аутор наноси белим цртама, а затим поља испуњава бојама онолико колико допушта његов таленат и оштроумност. Павићев сиже је као музика: њега треба преживљавати у сваком тренутку читања. Довољно је да вам на тренутак попусти пажња и неизбежно ћете залутати у одајама те непроходне прозе. На тај начин је лично време читаоца укључено у време романа. Читалац – као глумац који и игра и живи улогом одређено време на сцени, старећи тачно онолико колико траје представа.

Док ми пратимо сваку шару-реченицу, „прича“ се губи, иза дрвећа не видимо шуму. Штавише, „дрво“ нас води не само у даљину, негу и у висину – на њега се може попети како би се погледала панорама која се отвара. Сваки елеменат Павићеве прозе је садница, уз то – бамбусова, јер тако болно брзо расте. У сваком од његових поређења је замршени сиже, у епитету је наговештена легенда, а у новом пасусу – изувијана фантастична прича. Сво то гротескно изобиље сраста у један масивни криптограм: пећ од керамичких плочица од којих је свака истовремено и слика и део живописног паноа.

Сам Павић је више волео архитектурна поређења: роман као црква или џамија. Његове књиге се могу заобићи са разних страна да би се површно погледале, али се човек може усредсредити на било који детаљ – портал, орнамент, химеру, изрезбарени камен. Ту је тако много сувишног садржаја да ми једва имамо снаге и уобразиље да задржимо у свести слику целине. Управо ту аутор и долази да помогне предлажући читаоцу кристалну решетку у облику речника, укрштених речи или неке друге семантички празне форме. За писца је привлачност те структуре у томе што она омогућава да се материјал сабије у чврсте оквире не градећи при томе линеарни сиже. Композицију овде не одређује аутор већ туђа форма која је постојала пре њега. И што је она строжа, то је више слободе за аутора и његове јунаке. Он строго поштује правило које није сам измислио – прати да се јунаци на потребним местима сретну. Зато је у свему осталом слободан – логика приповедања, потребе сижеа, закони развоја карактера, психолошка верност, чак елементарна привремена доследност „раније-касније“ – свега тога нема код Павића. Он се срећно избавио од презумпције реализма која од књиге прави илузију светског поретка – с почетком, средином и крајем – и намеће аутору прилично компромитовану улогу свемогућег творца.

Живот у уторку или петку

Павићево новаторство наглашава неочекивана веза с породичним сагама „сапунске опере“: бесконачно запетљано клупче рођака, људско тесто које је аутор месио управо са злурадим хазардом. „Породична“ ћелија нараста у свим правцима – јунаци се плоде, раздвајају, понављају и одражавају, претварајући текст у генетску шараду. Од тог генеалошког бањана (врста веома разгранатог фикуса) није једноставно добити одговор на проста питања: ко је кога родио, волео, убио.

Нама је тешко да пратимо јунаке, поготову да их разумемо зато што се авантуре одвијају не само у простору него и у времену. Литерарна форма коју је Павић створио захтевала је организацију текста на сложенијем нивоу. Временске координате ту добијају карактеристике простора: ликови могу да живе у уторку или у петку – не када, већ где. Павић тражи одговор – истине, поретка, хармоније, Бога – не у простору, већ у времену, не на небу, Земљи или паклу, већ у историји која је испресовала заједно јучерашњи, данашњи и сутрашњи дан.

Он је и сам такав. Када је „Хазарски речник“ обишао и освојио свет, Павића су назвали писцем трећег миленијума, а он је тежио рапсодима, аедима, Хомеру, оној књижевности која је постојала пре књига, што значи да може да преживи у постгутенберговском свету – када, и – ако их поново не буде.

Када сам ручао са Павићем у Београду, покушао сам да наручим ручак из менија маестра: „Порцију седе траве, два пута по чинију божјих суза, један поглед на презле с лимуном.“ Нису ме разумели, што и није чудно.

Павићева проза није за сваки дан: она се изражава језиком циганске гатаре. Јединица његовог текста је уврнута бајка. Он је приповедач кошмара и играч архетипима. У тој улози је Павић јединствен. Па ипак, у његовој прози постоји нешто што нам је познато: кроз превод, ту, ако баш хоћете, просијава словенска душа. С Павићем нас повезује заједнички корен мисли. Њени токови, ћудљиво али препознатљиво, понављају полупознате, полузаборављене, па ипак родне мотиве. Послушајте те афоризме натопљене Достојевским и Розановом: „Бог – то је Онај који Јесте, а ја сам онај кога нема.“ Или овако – „Све за народ, ништа заједно с народом.“

Таква веза није од добра настала. Како исправно и не без зависти сматрају амерички критичари, све разноврсности „магичног реализма“ расту само у оним неразвијеним крајевима где се натурализам и гротеска, реализам и фантастика мешају у мучном животу, али у пропорцијама плодотворним за књижевност. Најбоље се рађа у тренуцима кризе – најинтересантније се догађа на слому традиционалне свести, када је срж света попуцала, али још задржава облик: више није глина, али још није цреп. Нову књижевност стварају они који су упали у процеп између природног и неприродног. Тако су се појавиле не само Маркесове књиге, него и књиге Сорокина и Пељевина. Павић им је свима род: он је радио с материјалом којим сада живи Русија. То ми је и сам Павић говорио објашњавајући свој огроман успех код руског читаоца.

А у новинама пишу, рекао сам сакупивши дрскост – да сте ви последњи комуниста. Да ли је то истина?

„Не, ја сам последњи Византинац”, неразумљиво ми је објаснио Павић и повео ме на представу постављену по „Хазарском речнику“.

Позориште у граду који су разорили рат и тиранин освојило ме је богатством и раскоши. Оно је представљало многоспратну металну јаму саграђену специјално за ову представу. Из о небо обешене подеране вреће на голу арену су непрестано испадала зрна песка, безбројна, као и време. Борећи се с њима, представа која се гранала као Павићева проза, оплела је конзерву театра. Схватајући све, осим речи, одушевљено сам пратио стварање мита.

Александар Генис 
Њујорк

(са руског превела Љубинка Милиничић)