Милошевићев режим – та накарадна мешавина бољшевизма и националног романтизма, привидно модернизована подгревањем у микроталасној пећи – никада, заправо, није срушен. Милошевићев режим је иструлио. Ово је цитат из новог романа Светислава Басаре „Почетак буне против дахија”, који је објавио Графички атеље „Дерета”, аутора култних књига „Фама о бициклистима” (седам издања, 14.000 примерака), „На Граловом трагу”, „Монголски бедекер”, „Пекинг by night”, „Срце земље”, „Дневник Марте Коен”... И у новом роману „Почетак буне против дахија” Светислав Басара (1953) наставља да разбија неке наше табуе, поигравајући се са историјом од Првог српског устанка до данашњих дана.

Све је почело с Аганлијом, Кучук Алијом, Мула Јусуфом и Мехмед-агом Фочићем, као у народној песме. А докле смо стигли?

Нисмо баш много одмакли. Боље нам је ишло у XIX веку. Из простог разлога што смо у то доба, више интуитивно, него плански, били у сазвучју са светскоисторијским токовима. Да се подсетимо: то је доба националних романтизама и стварања националних држава. Већ у време стицања потпуне независности, Србија је била реална европска држава. Прилично сиромашна, недовољнопросвећена, али у значајној мери деоријентализована. Онда су ствар у своје руке преузели серпствујушчи који су мислили да је најбитније територијално проширење, а да уређење државе долази на крају. Временом се Србија значајно увећала, потом се поново смањила, а њено уређење нисмо дочекали. Конфузија у којој се тренутно налазимо опасно је слична конфузији која је претходила деветнаестовековним устанцима.

Тада су дахије Србију поделиле на „четири равне части”, а сваки од тих делова на мноштво спахилука. И данас се Србија дели на спахилуке?

Не знам за ту поделу. Али, у сваком случају, веома је подељена. Никада није ни била јединствена. Пишући „Дахије”, прочитао сам много књига о Првом и Другом српском устанку и схватио да су те поделе почеле другог дана Првог устанка. Управо онако као што је контрареволуција из 2000. – почела 6. октобра. Схватио сам још једну ствар: да су нама спољашњи непријатељи потребни само као параван за прикривање унутарсрпских непријатељстава. Мало је зазорно рећи, али више је Срба страдало у међусобним покољима четника и партизана него што их је погинуло од немачког метка и усташке каме. Ослободиоцима је и то било мало, па су после ослобођења отворили, у војном смислу, потпуно непотребан, сремски фронт и организовали масовна стрељања „реакционара”. Због тога ми се диже коса на глави када чујем Ћосићеве и Коштуничине позиве на национално јединство.

„Када те ствари које треба да буду унутра – изађу напоље, када се раздвоји оно што треба да буде спојено, а споји оно што треба да буде раздвојено...” – још један је цитат из романа. Има ли боље дефиниције наше данашње ситуације?

Тaj цитат je из друге књиге. То је Генонова дефиниција хаоса, само је у роману изговорена устима једног од мојих јунака. Ја не познајем бољу дефиницију хаоса. Неспојиве ствари се спајају, а спојиве раздвајају свугде по свету; код нас се само претерало и отишло у крајност. И то је последица ендемског оријентализма. Ради чанка пасуља и сумњивог политичког профита, овде ће се спојити најнеспојивије и раздвојити оно што би по сваку цену морало остати заједно, Надам се да нема потребе да ово детаљније објашњавам.

И у овом роману доследни сте у коришћењу гротеске и (црног) хумора. Да ли је та бруталност неопходна из уметничких разлога или због отрежњења народа?

Чудна је то ствар. Кад год се појави нека позоришна представа или књига у којима се могу препознати непорециве историјске чињенице, одмах се зачују повици: „Брутално! Брутално”! Тако је било и после премијере моје „Нове Страдије”. Општа констернација међу углађеном премијерном публиком. И одличан пријем код обичног света. Иако је та представа веома гледана, све се ређе игра и ускоре се више неће играти. Данас се то тако ради: нема више отворених забрана. Непријатне ствари се тихо уклањају. Ето због чега разложно говорим да се овде ништа не мења. У роману је све подређено уметничким разлозима. Није ми била намера да пишем српску историју, него да напишем роман о српској историји. Ни мање ни више. А послове трежњења народа – остављам Васи Пелагићу и полицији.

Шта више замерате Вуку Караџићу: што је био шкртац и преварант или што је направио „најјефтинију азбуку”, од само 30 слова?

Ништа не замерам Вуку Караџићу. Може то зазвучати чудно из мојих уста, али он је све радио с добром намером. Тада још увек није било Сартра и његове изреке да је пут до пакла поплочан добрим намерама. Е, Вукова се работа може описати речју – брутално. Толико је „реформисао” азбуку да је целокупно предвуковско наслеђе остало нечитко будућим генерацијама. У томе само идиоти могу видети „савршенство” и „напредак”. Са друге стране, Вук је ударио темеље популизму. Још то траје и трајаће. Народ све зна. Народ најбоље зна. Народ се пита. Због Вука Караџића ми ни дан-данас немамо стварну елиту. И – што је још горе – имамо псеудоелиту.

Ваш омиљени лик је и Добрица Ћосић. Његов план је, кажете, успео: комунизам је срушен, али комунисти су остали на власти?

Шта је нетачно у тој дефиницији? Данас се државни и културни послови воде као и за време комунизма, само се променила прича. То је лепо показала Дубравка Стојановић у књизи „Уље на води”. Државна уређења, устави, закони – све је то овде папирнато и служи као пука декорација систему владавине који се структурално није ни за длаку променио од времена Милоша и Карађорђа. А Ћосић, он је увек први у реду пред вратима српске историје. Он, наравно, мисли да сви треба да га виде онако како он види себе. Неки га тако и виде. На пример, Слободан Гавриловић, енциклопедиста. Ја га видим другачијег, па га таквог и описујем. А каквим ће га видети будући нараштаји, то је већ њихов проблем.

Пети октобар 2000. називате „сапунском опером са предвидљивим заплетом”. Ко је био режисер ове приредбе с паљењем, пуцањем и певањем?

То не знам, а волео бих да сазнам. Мада ме не би изненадило да се покаже да је редитељ у ствари једна од наших вечитих матрица, да је оријентална инерција све ствари које су покушале да се уздигну из вековне стагнације, поново вратила у каљугу малограђанске ентропије.

Један од јунака је и – Нерођени Историчар. Он је најодговорнији за „тровање” Срба – легендама и митовима?

Ради се о групи – о „нерођеним историчарима”. Ти угледни и добро плаћени творци лажних митова – немогуће их је све набројати – довели су један виталан народ, што ми Срби јесмо, до жалосног стања у коме се плаше помрачења сунца и верују у постојање буба „клинтонки” које су Американци бацили из авиона да би уједале Србе. То сам – ово о „клинтонкама” – чуо летос својим ушима из уста особе која се нипошто не може описати као необразована и затуцана. Чак ми је и показала „клинтонку”. Био је то обичан црвени мрав.

---------------------------------------------------------------------

Буне, устанци, убиства

Када год је Србија кретала напред, када је требало да постане модерна држава, овде су се догађале буне, устанци, убиства владара. И тако све до Зорана Ђинђића?

Па већ сам, чини ми се, рекао: овде се непрестано понавља неколико матрица с почетка XIX века. Осим историјског, догађаји имају и симболично значење. Када у освит стварања модерне српске државе имате, надам се да реч није претерана, „револуционарни терор”, онда не треба да чуде доцнији терори и тоталитаризми. Карађорђе је, рецимо, посекао двојицу Срба, јер су били приморани да Турцима носе храну. Потом је обесио рођеног брата. Тај сват јесте био напасник, али братоубиство остаје – братоубиство. Коначно, Карађорђе бива убијен по наређењу књаза Милоша. Историографи то правдају разлозима стратегије. Шио ми га Ђура. Вожд је убијен из истог разлога из кога је убијен и последњи у низу убијених српских вождова, Зоран Ђинђић – да би неко други дошао на власт. Није згорег поменути убиства кнеза Михаила и краљевског пара Обреновић. Та убиства су језиво уназадила Србију. Баш као што је и Ђинђићево убиство Србију поново одгурнуло у опскурантизам.

------------------------------------------------------------------------- 

Литература или памфлет

И још један савременик: Гојислав Лојаница (читај: Војислав Коштуница). Да ли овде литература прелази у памфлет?

Пре свега, памфлет је књижевни поступак равноправан са другим поступцима. О новијој српској историји може се писати искључиво техником памфлета. Да неко не помисли да сам престрог према нама, додајем да се и о новијој светској историји не може другачије писати. Свет се претвара у глобални таблоид. Пазите: најреалнију историјску слику о савременој Србији пронаћи ћете у „Куриру” и ријалити шоуима. То је усуд епохе. Е сад, ликови као Ћосић и Коштуница, искрено или не, у такав свет хоће да удахну одавно упокојени национални романтизам. Резултат тог покушаја: периодични грађански ратови на београдским улицама. Због унутрашње кохеренције романа намеравао сам да поступак „магичног реализма” са почетка применим и на крају. Није ишло. Звучало је лажно. Уметничка композиција романа је можда изгубила због технике памфлета, али је књига добила на уверљивости.