Kažu da ako želite da razumete odnose u bivšoj SFRJ, dovoljno je da čitate romane Miljenka Jergovića. Ovaj bosanski i hrvatski pisac (Sarajevo, 1966), koji od 1993. godine živi i radi u Zagrebu, predstavio je u Beogradu svoju novu knjigu „Srda pjeva u sumrak na Duhove”, koju je objavila beogradska izdavačka kuća „Rende”. Isti izdavač objavio je Jergovićeve romane „Mama Leone”, „Buick rivera”, „Ruta Tanenbaum”, „Dvori od oraha”.

Vaš novi roman „Srda pjeva u sumrak na duhove” krimi je priča, koja u svoju prstenastu formu uključuje i niz drugih pripovesti o sudbinama ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Sadašnjost je za Vas između ostalog posledica komplikovane prošlosti, od Austro-Ugarske, preko Drugog svetskog rata do ratova iz devedesetih?

 Ne, ne mislim da je sadašnjost nužno uslovljena nečim što nas je određivalo, ili čak što se samo događalo, u bližoj ili daljoj prošlosti. Ali svakako mislim da je prošlost, individualna i kolektivna, nešto što bi trebalo pamtiti barem stoga jer je to onaj važan, ako ne i najvažniji, deo našeg imaginarija. Kada sanjamo ili kada samo maštamo, kao i kada se ljutimo na komšije i proklinjemo ih do u deveto koleno, mi nanovo preživljavamo neku stvarnu ili izmišljenu prošlost. Kao piscu, a i kao privatnoj osobi, dakle građaninu, silno mi je važna i inspirativna ta neka prošlost koja obuhvata sećanja moje generacije, sećanja generacije naših roditelja i generacije naših baka i dedova. To je, barem u mome slučaju, kontingent neke žive i aktivne memorije. Ispričaću, za ilustraciju, jednu kratku pričicu: moja pratetka Melanija Mila Jergović bila je udata za Budimira Dimitrijevića, visokog poštanskog službenika, nosioca ordena Svetog Save i jugoslovenske krune petog reda, rezervnog inženjerijskog poručnika i solunca. To je najmanje što se da navesti iz njegovog kurikuluma. Bio je silno blag, taj moj čika Bude, blag i smotan, i nije baš bio za svakodnevnog života i svakodnevnih problema, pa mu je najdraže bilo razgovarati sa mnom. A imao sam između pet i dvanaest godina. Bio je savršen pripovedač, kao i, srećom, mnogi iz moje šire porodice, i ispričao mi je, svaki dan, skoro svaki korak svoje albanske golgote. To je deo moje lične memorije, moga ličnog sećanja i, na kraju, moga ličnog iskustva. Ja sam, na neki način, prešao Albaniju sa srpskom vojskom i sećam se toga. Eto, zato su moje knjige često komponovane od fragmenata žive prošlosti.  

Među Vašim junacima su Srbi koji preživljavaju ratove iz devedesetih ostajući u Hrvatskoj, Beograđani iz mešovitih brakova koji se vraćaju u Zagreb, Hrvati koji beže iz Sarajeva. Kako ih sve povezuje ubijena devojčica, čije je poreklo nepoznato i koja igra na muziku Cece Ražnatović?

 Da, taj motiv prosjakinje koja nasred zagrebačke ulice početkom ovog milenijuma igra i peva Cecine pesme zapravo nije izmišljen. Viđao sam jednu takvu devojčicu, malu Romkinju, godinama. Ona je pevala i nije imala pojma da bi ljudi oko nje mogli imati neki problem s tim pesmama. Likove u romanu ne povezuje samo ubijena devojčica, nego ih, važnije od toga, povezuje činjenica da su im se sudbine rasprostirale mimo logike koja će biti uspostavljena granicama novonastalih država. Tome nipošto ne prilazim patetično i bolećivo, ali za dobru je tragediju dovoljna već ta činjenica da čoveku u jednom trenutku kroz sudbinu i kroz biografiju biva prosečena državna granica. 

Da li ste neke od ovih priča koje ispisujete videli u svom okruženju, čuli u svojoj porodici, da li ste nekoga od junaka možda poznavali?

Priče koje čovek izmišlja mora da su se jednom već dogodile. Kako bi ih izmislio ako se nisu dogodile? Ono čega nema u iskustvu, toga nema u jeziku, a onda valjda ni u priči. Ne, nijedan lik iz „Srde” nije prepisan ili prekopiran iz stvarnosti.

U prethodnom Vašem romanu „Dvori od oraha”, koji između ostalog takođe govori o sukobima četnika, ustaša i partizana, pa kažete da u čitavoj Evropi nije bilo žrtava koje su toliko molile svoje ubice, upravo zbog toga što su ih poznavale. Šta sa onim zločinima koje su počinili „nepoznati nepoznatima”, da li je zlo malo lakše pojmiti?

Opet ću reći nešto što nije ni jako pametno, a ni posebno originalno: u dvadesetom su veku narodi s ovih naših južnoslovenskih prostora u punom smislu reči postali braća po krvi. I to po međusobno prolivenoj krvi. U nas se ubica uvek poznaje sa žrtvom, a gotovo je redovno s njom imao razdoblja ljubavi i privrženosti. Čak ni u trenutku zločina njegova mržnja nije samo mržnja. Zato se i ubijamo s takvom okrutnošću: pokušavamo sami u sebi ubiti sklonost, razumevanje, komšiluk sa žrtvom. Lično, iz autopedagoških razloga radije o sebi i svojima mislim kao o zločincima nego kao o žrtvama. U identifikaciji sa žrtvom prvi je korak prema osveti i alibiju za sledeće zločine. Kada se identifikujete sa zločincem, onda pokušavate da budete odgovorni građanin, a na neki način i odgovorni pripadnik nekog naroda. Što se tiče zločina koji su nepoznati počinili nad nepoznatima, stvar je prosta kao pasulj: jeste li ikada videli da se iznajmljivači soba na Jadranu ljute na Nemce ili na Italijane, ili da u njima vide sinove, unuke ili braću onih koji su i po Dalmaciji ubijali njihove očeve, dedove ili braću? Nema toga. Iskreno smo užasnuti samo onim što su poznati činili poznatima.   

U pamćenju je ključ razumevanja, kažete. Koliko su Srbi, Hrvati i Bosanci danas spremni da se na pravi način obračunaju sa novijom istorijom bivše Jugoslavije i svojim udelom u njoj?

Tačno onoliko koliko su spremni da razumeju one druge. Svoju ulogu u istoriji naši će ljudi shvatiti onda kada za zločince iz vlastitog naroda budu imali manje razumevanja nego za zločince iz drugih naroda. Teško je to prihvatiti, ali čovek bi trebalo da ima neuporedivo veći problem s nekim ko je ubijao u njegovo ime nego s nekim ko mu je ubio nekoga bliskog.  

Smatrate li sebe kritički orijentisanim intelektualcem i kakav je njihov položaj u Hrvatskoj i BiH?

Ja sam pisac, i kao takav imam razumevanja za sve svoje likove. Takođe, pokušavam da razumem motive ljudi koji me okružuju, bez obzira na to jesu li masovni zločinci ili recimo poslastičari. U osnovi, posao pisca i jeste da razume, a ne da osuđuje.

Kako vidite položaj srpske i drugih manjina u Hrvatskoj, jer i o tome pišete?

O tome bi, verujem, kompetentnije od mene govorili, recimo, srpski starci iz zadarskoga ili šibenskog zaleđa, ili iz Knina, možda. Ono o čemu ja mogu govoriti, ipak, jeste samo televizijska i novinska slika, ili to što znam iz druženja sa ljudima u Zagrebu, koji su, eto čuda, katkad baš i Srbi. Međutim, ono što je definitivno tužno u priči o hrvatskim Srbima jeste to što su oni, sticajem tragičnih okolnosti i ispreplitanjem raznih krivnji, pretvoreni u folklornu činjenicu. Trenutno, vlast, te veći deo političkih i kulturnih elita, ponose se, barem u Zagrebu, tom folklornom činjenicom, ali to ne znači puno.       

Šta danas hrvatski, bosanski i srpski intelektualci čine na pospešenju dijaloga sa drugima, da li je to dovoljno i ko je među njima otvoreniji za dijalog?

Za dijalog su uvek najotvoreniji oni koji i bez ceremonijalnih prilika ionako komuniciraju. A čini mi se da sve više komunicira i neki običan svet. Nakon godina i godina muke, jada i pretvaranja, ljudi ponovo otkrivaju da imaju rođake u Beogradu i Novom Sadu, pa im odlaze u posete. To je, moram priznati, ona vrsta dijaloga do koje lično najviše držim. Pomalo sam sumnjičav prema okruglim stolovima i simpozijumima. 

Da li ozbiljno mislite da je od košarkaškog prvenstva 1977. godine, kada je Jugoslavija postala prvak Evrope, i od čuvenog dobacivanja Moke i Kiće, našim mentalitetima postalo uobičajeno ponižavanje onih drugih?

Ne, počelo je to davno pre, ali je u detinjstvima moje generacije taj događaj bio neka vrsta kolektivne erupcije ideje o vlastitoj veličini. Danas u Hrvatskoj nema sportske pobede ako se protivnik, barem verbalno, ne ponizi. Zato volim kada hrvatske ekipe gube, pogotovo ako gube od Srba. Naravno, ništa lično u tome nema: da se kao moj prijatelj Boris Dežulović preselim u Beograd, navijao bih protiv srpskih timova i ekipa. Naš svet treba lečiti sportskim porazima. 

Šta mislite o tome da se sve u Hrvatskoj, pa i u Srbiji, meri ulaskom u Evropsku uniju?

Evropa je nama svima nužnost, ali mi se gadi kad nužnost postaje i moda.