Миљенко Јерговић (Фото: Фонет)

Кажу да ако желите да разумете односе у бившој СФРЈ, довољно је да читате романе Миљенкa Јерговићa. Овај босански и хрватски писац (Сарајево, 1966), који од 1993. године живи и ради у Загребу, представио је у Београду своју нову књигу „Срда пјева у сумрак на Духове”, коју је објавила београдска издавачка кућа „Ренде”. Исти издавач објавио је Јерговићеве романе „Мама Леоне”, „Buick rivera”, „Рута Таненбаум”, „Двори од ораха”.

Ваш нови роман „Срда пјева у сумрак на духове” крими је прича, која у своју прстенасту форму укључује и низ других приповести о судбинама људи са простора бивше Југославије. Садашњост је за Вас између осталог последица компликоване прошлости, од Аустро-Угарске, преко Другог светског рата до ратова из деведесетих?

 Не, не мислим да је садашњост нужно условљена нечим што нас је одређивало, или чак што се само догађало, у ближој или даљој прошлости. Али свакако мислим да је прошлост, индивидуална и колективна, нешто што би требало памтити барем стога јер је то онај важан, ако не и најважнији, део нашег имагинарија. Када сањамо или када само маштамо, као и када се љутимо на комшије и проклињемо их до у девето колено, ми наново преживљавамо неку стварну или измишљену прошлост. Као писцу, а и као приватној особи, дакле грађанину, силно ми је важна и инспиративна та нека прошлост која обухвата сећања моје генерације, сећања генерације наших родитеља и генерације наших бака и дедова. То је, барем у моме случају, контингент неке живе и активне меморије. Испричаћу, за илустрацију, једну кратку причицу: моја пратетка Меланија Мила Јерговић била је удата за Будимира Димитријевића, високог поштанског службеника, носиоца ордена Светог Саве и југословенске круне петог реда, резервног инжењеријског поручника и солунца. То је најмање што се да навести из његовог курикулума. Био је силно благ, тај мој чика Буде, благ и смотан, и није баш био за свакодневног живота и свакодневних проблема, па му је најдраже било разговарати са мном. А имао сам између пет и дванаест година. Био је савршен приповедач, као и, срећом, многи из моје шире породице, и испричао ми је, сваки дан, скоро сваки корак своје албанске голготе. То је део моје личне меморије, мога личног сећања и, на крају, мога личног искуства. Ја сам, на неки начин, прешао Албанију са српском војском и сећам се тога. Ето, зато су моје књиге често компоноване од фрагмената живе прошлости.  

Међу Вашим јунацима су Срби који преживљавају ратове из деведесетих остајући у Хрватској, Београђани из мешовитих бракова који се враћају у Загреб, Хрвати који беже из Сарајева. Како их све повезује убијена девојчица, чије је порекло непознато и која игра на музику Цеце Ражнатовић?

 Да, тај мотив просјакиње која насред загребачке улице почетком овог миленијума игра и пева Цецине песме заправо није измишљен. Виђао сам једну такву девојчицу, малу Ромкињу, годинама. Она је певала и није имала појма да би људи око ње могли имати неки проблем с тим песмама. Ликове у роману не повезује само убијена девојчица, него их, важније од тога, повезује чињеница да су им се судбине распростирале мимо логике која ће бити успостављена границама новонасталих држава. Томе нипошто не прилазим патетично и болећиво, али за добру је трагедију довољна већ та чињеница да човеку у једном тренутку кроз судбину и кроз биографију бива просечена државна граница. 

Да ли сте неке од ових прича које исписујете видели у свом окружењу, чули у својој породици, да ли сте некога од јунака можда познавали?

Приче које човек измишља мора да су се једном већ догодиле. Како би их измислио ако се нису догодиле? Оно чега нема у искуству, тога нема у језику, а онда ваљда ни у причи. Не, ниједан лик из „Срде” није преписан или прекопиран из стварности.

У претходном Вашем роману „Двори од ораха”, који између осталог такође говори о сукобима четника, усташа и партизана, па кажете да у читавој Европи није било жртава које су толико молиле своје убице, управо због тога што су их познавале. Шта са оним злочинима које су починили „непознати непознатима”, да ли је зло мало лакше појмити?

Опет ћу рећи нешто што није ни јако паметно, а ни посебно оригинално: у двадесетом су веку народи с ових наших јужнословенских простора у пуном смислу речи постали браћа по крви. И то по међусобно проливеној крви. У нас се убица увек познаје са жртвом, а готово је редовно с њом имао раздобља љубави и привржености. Чак ни у тренутку злочина његова мржња није само мржња. Зато се и убијамо с таквом окрутношћу: покушавамо сами у себи убити склоност, разумевање, комшилук са жртвом. Лично, из аутопедагошких разлога радије о себи и својима мислим као о злочинцима него као о жртвама. У идентификацији са жртвом први је корак према освети и алибију за следеће злочине. Када се идентификујете са злочинцем, онда покушавате да будете одговорни грађанин, а на неки начин и одговорни припадник неког народа. Што се тиче злочина који су непознати починили над непознатима, ствар је проста као пасуљ: јесте ли икада видели да се изнајмљивачи соба на Јадрану љуте на Немце или на Италијане, или да у њима виде синове, унуке или браћу оних који су и по Далмацији убијали њихове очеве, дедове или браћу? Нема тога. Искрено смо ужаснути само оним што су познати чинили познатима.   

У памћењу је кључ разумевања, кажете. Колико су Срби, Хрвати и Босанци данас спремни да се на прави начин обрачунају са новијом историјом бивше Југославије и својим уделом у њој?

Тачно онолико колико су спремни да разумеју оне друге. Своју улогу у историји наши ће људи схватити онда када за злочинце из властитог народа буду имали мање разумевања него за злочинце из других народа. Тешко је то прихватити, али човек би требало да има неупоредиво већи проблем с неким ко је убијао у његово име него с неким ко му је убио некога блиског.  

Сматрате ли себе критички оријентисаним интелектуалцем и кaкав је њихов положај у Хрватској и БиХ?

Ја сам писац, и као такав имам разумевања за све своје ликове. Такође, покушавам да разумем мотиве људи који ме окружују, без обзира на то јесу ли масовни злочинци или рецимо посластичари. У основи, посао писца и јесте да разуме, а не да осуђује.

Како видите положај српске и других мањина у Хрватској, јер и о томе пишете?

О томе би, верујем, компетентније од мене говорили, рецимо, српски старци из задарскога или шибенског залеђа, или из Книна, можда. Оно о чему ја могу говорити, ипак, јесте само телевизијска и новинска слика, или то што знам из дружења са људима у Загребу, који су, ето чуда, каткад баш и Срби. Међутим, оно што је дефинитивно тужно у причи о хрватским Србима јесте то што су они, стицајем трагичних околности и испреплитањем разних кривњи, претворени у фолклорну чињеницу. Тренутно, власт, те већи део политичких и културних елита, поносе се, барем у Загребу, том фолклорном чињеницом, али то не значи пуно.       

Шта данас хрватски, босански и српски интелектуалци чине на поспешењу дијалога са другима, да ли је то довољно и ко је међу њима отворенији за дијалог?

За дијалог су увек најотворенији они који и без церемонијалних прилика ионако комуницирају. А чини ми се да све више комуницира и неки обичан свет. Након година и година муке, јада и претварања, људи поново откривају да имају рођаке у Београду и Новом Саду, па им одлазе у посете. То је, морам признати, она врста дијалога до које лично највише држим. Помало сам сумњичав према округлим столовима и симпозијумима. 

Да ли озбиљно мислите да је од кошаркашког првенства 1977. године, када је Југославија постала првак Европе, и од чувеног добацивања Моке и Киће, нашим менталитетима постало уобичајено понижавање оних других?

Не, почело је то давно пре, али је у детињствима моје генерације тај догађај био нека врста колективне ерупције идеје о властитој величини. Данас у Хрватској нема спортске победе ако се противник, барем вербално, не понизи. Зато волим када хрватске екипе губе, поготово ако губе од Срба. Наравно, ништа лично у томе нема: да се као мој пријатељ Борис Дежуловић преселим у Београд, навијао бих против српских тимова и екипа. Наш свет треба лечити спортским поразима. 

Шта мислите о томе да се све у Хрватској, па и у Србији, мери уласком у Европску унију?

Европа је нама свима нужност, али ми се гади кад нужност постаје и мода.