У Фолксбинеу, експерименталном театру, смештеном у некадашњем источном Берлину и једној од највећих актуелних светских позоришних лабораторија, (у програмској концепцији непресушног иноватора театра, редитеља Франка Касторфа), на Тргу Розе Луксембург, од 25. до 27. јуна, у организацији двојице филозофа Алена Бадјуа (Alain Badiou) и Славоја Жижека одржана је друга по реду конференција на тему „Идеја комунизма”, овога пута посвећена билансу социјалистичких земаља.

Тачан назив скупа гласио је Реч комунизам: између филозофског критицизма и актуелног биланса социјалистичких земаља, Идеја комунизма: филозофија и уметност. Организован као наставак инаугуралне лондонске сесије, одржане марта 2009, када су у поновном промишљању хипотезе комунизма учествовали и мислиоци попут Жака Рансијера (Jacques Rancière) и Жан-Лука Нансија (Jean Luc Nancy), чије се одсуство ове године осетило, скуп је обухватио истраживаче различитих хоризоната, окупљених у поновном читању, такорећи добровољном новом срицању означитеља KOMMUNISMUS, истакнутог великим словима на фасади театра.

Но, пре свега, како разумети неочекивано масовно интересовање публике из различитих крајева света за једну овакву конференцију? У ери тријумфујуће номиналне демократије, реч комунизам донедавно неизговорљива, сведена на мук и искључиво негативни биланс пораза, пропасти, злочина учињених под заставом „бољег”, деловала је заиста заувек похрањена у депо авети протутњалог и неупотребљивог.

Баш из тог разлога потребно је изрећи дужну заслугу организаторима овог скупа и њиховим гостима, једном речју свима који су свих ових година, непрекидно, упркос доминантној струји, радили на враћању у слободан ток ове речи, испале из својих досадашњих обала. Чувајући тако дигнитет њеног извора који укратко значи тежњу „ка идеалу правде и универзалне једнакости”, који увелико надилази секвенцу стаљинистичког и државног терора, односно „социјалистичке диктатуре”.

Позвани да говоре у своје име, а никако не и у име партије или ма које организације и излажу субјективна мишљeња верна политици еманципације, многи су се без дилеме одазвали.

Како је идеја комунизма, за Бадјуа медијацијска операција која води политици еманципације, нужно увек локална, ненасилна („насиље није општа метода, иако је легитимно одбранити одређено место политике”), али истовремено и интернационална, а као завршницу, неку врсту великог рефрена, Ален Бадју ће предложити нови стих Интернационале: поред постојећег „Били смо ништа постанимо све”, предлог је да се дода „Били смо ништа, будимо свуда”.

Оваквим закључцима свакако претходи специфични биланс овог мислиоца који се већ неколико деценија, од кључне књиге Може ли се мислити политика, своди на дефинитивно напуштање периода реалсоцијализма, односно ратног, милитарног комунизма и опседнутости победом, коју су носили у себи експерименти државног социјализма проистекли из тријумфа Другог светског рата (по Бадјуу: Југославија, Албанија), те генерално превазилажење фигуре државе-партије (цео Источни блок).

И док је у Бадјуовом случају поменути биланс досадашњег искуства био крајње сажет, он је чак готово потпуно изостао у некој врсти манифеста почетка над почецима другог сазивача и коорганизатора скупа Славоја Жижека, чији кредо би могао да се резимира у ставу: у старом не постоји ништа што би требало мислити нити пренети у ново.

Берлински скуп је садржао и малобројне реферате који су се се бавили стриктно задатом темом сазивача, оценивши њену нужност. Тако су се припадници пољског уметничко-теоретског колектива Голдекс-Полдекс (Goldex-Poldex), полазећи од тезе да је „једно критиковати капитализам, али и социјализам из капитализма, али сасвим нешто друго из срца реалсоцијализма”, бавили детаљно поновним ишчитавањем повеље покрета „Солидарност”.

Према мишљењу чланова овог колектива, иницијални еманципаторски моменат солидарности, уније радника интелектуалног и мануелног рада, означиће моменат онтолошког комунизма, оних који нису хтели власт, представљајући „могућност за нову могућност”, те јој се у том смислу треба, ако не враћати, онда је сигурно, баш као могућност, и даље проучавати.

Све у свему, биће потребно храбрости и имагинације за промишљање концепта новог комунизма 21. века, закључак је око кога су се сви учесници берлинског скупа сложили (издвојимо формално занимљиво, полифоно и свечано по свом садржају, декартовски мишљено излагање Франка Руде и Јана Волкера Тезе о привременом комунистичком моралу).

Сачинити данас детаљни, прецизни, интегрални биланс социјалистичког искуства, не само са стране ужаса (почињеног у име комунизма), већ са стране онога у њему непролазног, за сва времена, на чему ће почивати темељи сваког истински новог, чини нам се, неодложном нужношћу на путу тог прижељкивано новог.

Само тада ће моћи да буде остварена хипотеза истинског почетка о којој говори и сам Ален Бадју*. Удаљавајући се од „месијанског држања, очекивања спасоносног догађаја” који доноси толико ишчекивану новину, подсетимо на њему блиску тезу по којој „припремити се за почетак, значи уписати ситуацију у категорије мишљења вођене верношћу према претходном почетку”, да би и сам закључио: „Парадокс је да може да прихвати истински почетак самo oнај ко је веран ономе што је било”.

* Из још необјављеног разговора са Аленом Бадјуом, 2007, колектив Емигративе арт, у припреми (издањe Едицијa Југославија).