„Сличан се сличном радује”, латинска је пословица. Иако се обично мисли да писци једни другима не могу битипријатељи,јер међу њима увек влада тиха или отворена компетиција, емпирија показује другачије. Писци, веома често, имају пријатеље најчешће међу себи сличнима – списатељима. Годинама је једина жеља Јосифа Бродског била да буде блискији човеку кога је сматрао највећим умом XX века: Вистану Хјуу Одну. Док је живео у Русији, Бродски је сматрао да је та жеља потпуно узалудна,не само зато што се родио у Русији и руском језику (за кога се надао да га се никада неће одрећи,као ни руски језик њега), већ и због интелекта тог песника, коме, по мишљењу Бродског, нико није био раван.Бродски је Одну посветио есеј „Поклонити се сенци” где пише да су месецима у Русији у њему одзвањалиОднови стихови да „време штује језик” и да „где се мисао оптужује и осећање исмева, веруј своме болу...”Тада Бродски још увек ништа није знао о Одновом животу, ни о Одновој хомосексуалности,као ни о његовом браку са Ериком Ман...Па ипак, Одн и Бродски су се упознали и пријатељевали дана шестогјуна 1972.Четрдесетосам сати пошто је Бродски принудно напустио Русију, стајао је испред Одновог летњиковца у сеоцу Киршестен у северној Аустрији.

Димни траг уплаканих жена

Пред Бродским је стајао „кршан човек, који се јако знојио, у црвеној кошуљи са широким трегерима, са сакоом преко руке и хрпом књига испод мишке”. Био је то Одн испред кога су биле још две године живота. Бродски се сећа Однових реченица:„Не бих волео да живим под истим кровом са Достојевским” и „Најбољи руски писац је Чехов, јер је он једини од вас који је имао здрав разум”. Роберта Ловела Одн није волео и кратко је објаснио Бродском: „Не волим мушкарце који за собом остављају димни траг уплаканих жена”. Одн и Стивен Спендер, велики енглески песник, били су најближи пријатељи Бродском. За Спендера су Бродског везивале године дугог и топлог пријатељства. У тренутку Спендерове смрти, Бродски је дојурио из Њујорка у Лондон, да пријатељу ода последњу почаст. Енглески цариник га је упитао:„Који је разлог вашег доласка у Енглеску? Посао или задовољство?” „Где бисте сместили сахрану?”, одговорио је Бродски на царинској контроли. Но, неколико месеци касније и сам Бродски више неће бити жив.

У Русији писци никада нису престајали да се друже. Николај Гогољ имао је само једну жељу – да пријатељује с Пушкином. Пушкин је био врло избирљив када су пријатељства у питању и Гогољ се није много надао да ће се икада приближити овом великом ствараоцу. Пушкин је био старији од Гогоља једну деценију и сусрели су се кад је Пушкину било више од тридесет, а Гогољу нешто више од двадесет година. Њихово пријатељство почело је оних дана када се Пушкин оженио, малчице уозбиљио, мануо се ноћног живота и бескрајних седељки и почео озбиљно да се посвећује књижевном, пре свега прозном раду. Два или три човека су се у то време могла похвалити да су пријатељи са Пушкином, а Гогољ, пореклом из осиромашене племићке породице, једва да је веровао да му је Пушкин толико наклоњен. Но, Пушкин је био одушевљен Гогољевим даром. Једном приликом, Гогољ му се жалио на стваралачку кризу и на то како нема о чему да пише. Пушкин му је дао две идеје. Тако су настали „Ревизор” и „Мртве душе”, можда најлепши резултат у историји књижевности проистекао из разговора два пријатеља.

Андрић, сталожен и уздржан

Иако су у исто време у Русији стасавале две велике песникиње, Ахматова и Цветајева, између њих није постојао изражени ривалитет. Када се по Москви, током Октобарске револуције,пронео глас да је Ахматова погубљена, Цветајева јој се одмах обраћа писмом, дубоко забринута. У старости, Ахматова се дружила са Бродским. Имала је дачу у природи и ту ју је Бродски редовно посећивао. Ахматова се чудила: „Јосифе, долазите редовно, а не волите моје стихове, знам да не волите?”Но, Бродски је волео Ахматову не само као песникињу већ и као јединствену личност. „Двеста грама вотке моја је мера”, говорила је Ахматова сипајући пиће Бродском и себи и почињући један од оних дугих разговора о бурној, тешкој прошлости. Ахматова је пријатељевала са Надеждом Мандељштам, супругом Осипа Мандељштама. Сам Осип Мандељштам био јенајпре пријатељ са Цветајевом, чија су сва пријатељства брзо сазревала у страст и љубав – најчешће само у епистолама, на папиру. Но, Надежда Мандељштам Цветајеву и њено пријатељевање се њенимсупругом никада није осуђивала.„Добро је да се дружио са Марином пре мене, она га је за мене припремила”.

Киш и Пекић

Списак пријатеља саме Цветајеве довољно је дуг за један обиман роман. Чувене су њене преписке са Пастернаком и Рилкеом, друговање у емиграцији у Берлину са песником Андрејем Белим, весела лета проведена у Русији у Коктебељу са песником Максимилијаном Волошином, друговања са Кузмином...Но, сама Цветајева била је попут вихора. Ишла је увек „против струје” и у пријатељствима била доследна и дубока. Први лауреат Нобелове награде за књижевност у Русији, Иван Буњин, није успео да се сложи са њом. Но, Вера Буњина, његова супруга, годинама је била блиска пријатељица са великом песникињом. Иако Буњин и Цветајева једвада су и говорили, он је увек питао супругу:„Верочка, треба ли шта Марини?” Сама Цветајева је често одбијала писце од себе управо својим отвореним, снажним, емотивним наступом. Па ипак, и када су се везе развезивале, она је молила сада већ бившег љубавног пријатеља да јој увек јави где се налази. „Зашто?”, питао је збуњени песник. „Зато што ако си жив, значи да си мој”, одговарала је кратко Цветајева, која је у једном писму написала:„Боже, не суди, ти никад на овој земљи ниси био жена”. И Богјој није судио. Али јој је пресудио сурови двадесети век, њеном руком, у Коктебељу 1941.До данас сене зна место на коме почива Марина Цветајева.

Пријатељства српских писаца бројна су и посебна. Андрић и Црњански, налазећи се на разним крајевима света, размењивали су епистоле. У једном кратком писму, очајан Црњански каже Андрићу:„Мене ће убити или супруга или ташта. Нико трећи”. Сам Андрић, увек сталожен и уздржан, дружио се и са млађим писцима од себе. Познато је да је често са Бориславом Михајловићем Михизом ишао на ручак. Увек тих,штедљив на речима, увек господин, редовно је све рачуне за столом дискретно измиривао. Тако да је причу о Андрићевој шкртости измислила опака српска чаршија. Велики су и дугогодишњи пријатељи били Данило Киш и Борислав Пекић. У једном разговору, кога се сећао Пекић, неко од њих двојице (Пекић није желео да каже ко), поставио је питање:„Због чега нам се увек у животу дешава другачије од онога што смо планирали?”. Други саговорник је узвратио:„Можда је баш то – живот”. Милорад Павићтврдио је да су, када је стигла слава, сва његова пријатељства била завршена.„Пробудиш се ујутру славан и без пријатеља”, говорио је. „Имате пријатеље”, убеђивала га је потписница ових редова. „Нове, да, али они стари, са којима сам друговао деценијама, све док нисам постао познат, заувек су отишли”. Нисам смела да потврдим ову реченицу која је била истинита у мери у којој је била болна.

 Сања Домазет