Већина људи има сасвим погрешно схватање кошмарних снова, као нечег крајње негативног, па чак и болесног. Та вишеструко штетна заблуда, нажалост, влада чак и међу неким стручњацима, односно психолозима и психијатрима.

Кошмарни снови или ноћне море, како се још називају, прате човека вероватно од времена када је почео да сања. Они се чешће јављају код деце него код одраслих, што је од значаја за њихово разумевање и упућује нас да је овај феномен примарно везан за психологију детета, а не одрaслих. Јер, дете је несигурно, несамостално и зависно, што нам саопштава путем својих кошмарних снова, чак и када такви снови имају манипулативни карактер.

Кошмарни снови и код деце и код одраслих често немају разрешење, а особа се буди у паничном страху. Ово указује да у њиховом животу постоји нешто веома болно и веома погрешно, с чим немају ни снаге ни храбрости да се конфронтирају и да то разреше, тако да се свестан део личности понаша игнорантски и кукавички у односу на поруке несвесног, које су садржане у кошмарним сновима.

Покушаћу све ово да поткрепим с неколико примера, јер, као што с правом каже Марча Елијаде: „Ништа не вреди толико, колико добар пример, конкретна чињеница”.

Чланица једне од мојих група за анализу снова, у средњим годинама, удата, мајка два одрасла сина, од своје двадесете па све до тридесете године, веома често је сањала огромног паука, од којег је два пута мања, а који иде на њу. Будила се с вриском, гушећи се у паничном страху.

У раду на овом кошмарном сну открио сам идентитет паука на кога је сневачица асоцирала своју мајку, која је одувек тежила да са ћерком направи симбиотски однос, који је сневачица избегавала колико је могла, јер ју је такав однос гушио. У периоду између двадесете и тридесете године, када је сневачица тражила свој идентитет, мајка ју је вештим манипулацијама спречавала и саботирала све оно што би ишло у прилог њеном одрастању и осамостаљењу.

Овакво понашање мајке је код сневачице изазивало снажну агресију, коју је морала да потискује, као и жељу да мајка умре. То је довело до веома израженог осећања кривице, а тиме и до кошмарног сна са огромним пауком, који симболизује њену посесивну и агресивну мајку, која хоће да је казни и ухвати у симбиотску мрежу. Величина паука не сведочи само о величини мајчине доминације, већ и о величини сневачициног страха и осећања кривице.

 Јунг говори о једној опатици која је дошла код њега на консултацију, уплашена и збуњена честим кошмарним сновима у којима се налазила у јавној кући, радећи као проститутка, што је, по њеном мишљењу, било сасвим у супротности са „светачким” начином живота који је водила. Свакако да није било потребно пуно мајсторства да се схвате ови кошмарни снови, тим пре што се радило о младој особи, која је потпуно занемарила свој сексуални живот. Ови „скаредни” снови су имали компензаторну функцију, надокнађујући оно што је сневачица у реалности потпуно занемарила, а што се у екстремној форми појављивало у њеним сновима, с циљем да је упозори на нецелисходност занемаривања нагонског дела личности.

Студенткиња, веома симпатична и комуникативна, имала је преко годину дана, скоро сваке ноћи, веома изражене кошмарне снове, после којих се плашила да поново заспи. У раду на њима, у искуственој групи за анализу снова, дошао сам до закључка да је мајка вештим манипулисањем успела да ћерку потпуно одвоји од оца, за кога је девојка била веома везана. Као последица тог и таквог одвајања појавило се код сневачице веома изражено осећање кривице, које је потискивала, што је и резултирало појавом масивних кошмарних снова, који су имали функцију самокажњавања. Због тих снова је била код више психијатара који су јој давали медикаменте, али се кошмари нису ни смиривали ни повлачили. Родитељи су чак планирали да је воде у Беч, али се некако у то време укључила у једну од група за анализу снова и током рада на својим сновима схватила њихов смисао, поново успоставила присан контакт са оцем и кошмари су се потпуно повукли.

Један сан може бити врло неугодан, али је увек користан, укључујући и кошмарне снове, који нам указују да у нама или изван нас постоји нешто што је неопходно да мењамо, а пред чиме затварамо очи, јер немамо ни храбрости ни енергије да се са тиме конфронтирамо и да проблем разрешимо.

Стога ћу рећи нешто веома парадоксално, али у парадоксима се често, као што истиче Јунг, налази истина – радујмо се својим кошмарним сновима, као својим најбољим пријатељима, који нам саопштавају нешто врло неугодно, али вишеструко корисно, па ако их послушамо, не набијамо „главу у песак” и пређемо у акцију, у смислу разрешења проблема који су довели до њих, доћи ће и до њиховог повлачења.

И на крају погледајмо шта о кошмарним сновима каже најпознатија Јунгова ученица Мари Луизе фон Франц, која је имала огромно искуство у тумачењу снова, укључујући и оне кошмарне:

„Ноћне море су снови од суштинске, виталне важности. Оне нас буде криком. То су електрошокови које природа примењује кад хоће да нас покрене... Завршна сцена сна, она при којој се будимо, представља онај аспект који несвесно захтева од нас да на њега обратимо пажњу. Зато ноћна мора, односно кошмарни сан, постаје права шок-терапија. Она настоји да нас тргне из дубоке, несвесне сањивости у вези са неком опасном ситуацијом. Чињеница да имамо ноћне море значи да се налазимо у психолошкој опасности, али да смо у предубоком сну и да те опасности нисмо свесни. Отуда је потребна ноћна мора да нас пробуди, коју одликује извесна хитност, као да несвесно каже: Гледај овамо, овај проблем је неодложан.”

Зато сањајмо и не плашимо се својих кошмарних снова, већ им се радујмо и размишљајмо о њима као једна моја веома даровита и интелигентна ученица која каже да не би мењала један свој кошмарни сан за десет лепих снова.