Nedavno su u Istanbulu, u toku mesec dana, premijerno izvedene dve predstave prema tekstovima Dušana Kovačevića, Generalna proba samoubistva, u Gradskom pozorištu Istanbula, kao i Profesionalac, u Nacionalnom turskom teatru. To je prvi put da se u Turskoj igraju tekstovi Dušana Kovačevića, što je, u najvećoj meri, zasluga prevoditeljke Bilge Emin, vanredno zainteresovane za balkansku dramu i pozorište (prevodila je i tekstove Dejana Dukovskog itd.). Ove dve predstave međusobno su dosta različite, u pogledu rediteljskog koncepta.

Gala premijera ovog Profesionalca bila je prošle subote. Praksa premijernih izvođenja u turskom pozorišnom sistemu je vrlo neobična, svakako drugačija od naše – predstave u Turskoj imaju svečane premijere, na koje dolaze novinari, kritičari, političari i druge ličnosti iz javnog života, tek nakon par nedelja igranja. Iako je nama malo čudna, ovakva praksa ima opravdanje – ideja je da glumci steknu samopouzdanje, da se razigraju pre svečane premijere, o kojoj će se izveštavati i pisati kritike. Tako je Profesionalac imao zvaničnu premijeru prošle subote, iako se već igra mesec dana pred publikom! Predstavu smo videli na sceni koja se nalazi u jednoj od glavnih istanbulskih ulica, Čumkurijet Kadeši, a na ovom mestu valja pomenuti i osoben način organizacije državnih teatara u Istanbulu – Nacionalni, kao i Gradski teatar, imaju po nekoliko scena, raspoređenih po čitavom gradu, na evropskom, kao i na azijskom delu (Gradski teatar, na primer, ima devet scena!). Osim nacionalnih kuća, Istanbul ima tridesetak privatnih pozorišta koja, za razliku od nacionalnih, nisu podložna (auto)cenzuri – na scenama državnih teatara, pošto ih finansira država, ne mogu se, na primer, izlagati naga tela glumaca, zbog političko-religijskih uverenja.

Profesionalac reditelja Isila Kasapodžlua je kamerno ostvarenje, neobično pročitano kao neka vrsta sentimentalne, nostalgične komedije, uz izuzetno uverljivu igru glumaca. Luka Laban je oblikovan kao komičan lik (igra ga Bulent Emin Jarar), skoro kao da je izašao iz tipologije komedije del arte, što je sasvim specifično čitanje ovog lika, pomereno u odnosu na tekst. Teodora Teja igra Jetkin Dikinciler, veoma popularan glumac u Turskoj, kao ozbiljnog, suzdržanog i rezervisanog književnika, zamišljenog i više okrenutog u sebe. U predstavi je dat akcenat njihovom, malo paradoksalnom, uspostavljanju prijateljstva, pa se suštinski jeziva, sumorna priča o društvenoj represiji, policijskom praćenju i gubitku slobode, okreće u sentimentalno ispisivanje rađanja jednog prijateljstva. Nostalgija prati Tejova sećanja na njegovu prošlost, što se na sceni pojačava sentimentalnom muzikom, veoma emotivnim odnosom između njih dvojice itd.

Za razliku od predstave Profesionalac, kamernog, glumačkog ostvarenja, rediteljski konvencionalnijeg, Generalnu probu samoubistva reditelja Nurulaha Tundžera, premijerno izvedenu u januaru, karakteriše autentičniji, promišljeniji, savremeniji rediteljski koncept. Vizuelni plan ove predstave je zaista impresivan, ona je izuzetno poetična, minimalistički elegantna (Tundžer je, inače, završio studije scenskog dizajna). Njena scenografija je posebno funkcionalna – cugovi i reflektori su osnovni scenografski elementi, u pozadini se nalazi veliko platno na kome se emituju poetične, nežne sekvence noćnih, morskih pejzaža, kao i različiti, asocijativni crteži, a uključena je i veoma senzualna muzika koja doprinosi uzbudljivosti atmosfere. Scenografija je raskošan izvor maštovitih scenskih rešenja, pri čemu je duboko integrisana u značenja radnje, koja, između ostalog, problematizuje odnos između pozorišta i života. U pogledu glumačkih ostvarenja, glavne uloge, samoubice/brata samoubice (Bora Seckin), kao i kapetana/biznismena/psihijatra/advokata (Serhat Mustafa Kilic), oblikovane su vrlo kvalitetno, svedeno i blago groteskno. Tundžerova režija se, u velikoj meri, razlikuje od režije naše predstave u Zvezdara teatru (režija Dušana Kovačevića, 2009). Konceptualizovanija je, promišljenija, savremenija i, što je najznačajnije, daje drugi, novi, svež pogled na tekst.Po ko zna koji put se potvrdilo da je za pozorište mnogo bolje kada reditelj nije i pisac teksta. Ma koliko predstava Zvezdara teatra bila dobra (ona to nesporno jeste, zahvaljujući odličnoj igri beogradskih glumaca), ona je, u određenom smislu, sputana, ograničena, nerazmaštana, zbog odsustva drugog viđenja, posebnog, odvojenog rediteljskogtumačenja teksta.

Zanimljiv nam je i način na koji je turski reditelj pristupio tragikomediji Generalna proba samoubistva. Tundžer je borbu likova ove drame razumeo u kontekstu cepanja Jugoslavije: „Ovaj komad govori o procesu raspada Jugoslavije i onome što je ostalo nakon toga, bolu, očaju, bezizlaznosti, o ćorsokaku života čoveka koji želi izvršiti samoubistvo... Vidite čoveka koji je izgubio svoje ruke, oči, predstavnika života u Jugoslaviji. Kada prekasno stižete, slomljeni delovi više ne mogu oformiti celinu” (rediteljsko viđenje teksta, iz programa istanbulske predstave Generalna proba samoubistva). Inače, naša publika je imala prilike da upozna rad Nurulaha Tundžera, kao scenografa predstave Tvrđava (Meša Selimović/Nebojša Bradić, Kruševačko pozorište), kao i reditelja predstave Derviš i smrt, produkcijaGradskog teatra u Izmiru (dramatizacija Nebojše Bradića), koja je prošle godine gostovala na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Tundžer je režirao i u Bosanskom narodnom pozorištu u Zenici, predstavu Mjesto u središtu Zemlje. Interesantno je i to da do pre pet godina pozorišna režija u Turskoj nije bila česta praksa, odnosno glumci su ranije uglavnom režirali predstave (ponekad bi dolazili reditelji sa strane, kao što je Roberto Ćuli koji je, na primer, režirao Bihnerovu Dantonovu smrt). Danas već postoji uhodana rediteljska praksa (i studije režije na akademijama u Turskoj).

Reakcije turske publike na obe predstave bile su izvanredne, sale su bile prepune, posle par nedelja igre pročulo se da su predstave izuzetno kvalitetne, publika se neprestano smejala (više na Profesionalcu, nego naGeneralnoj probi, bar tokom izvođenja koje smo pratili), aplauzima prekidala glumce, a na kraju ih je sasvim ekstatično pozdravila, na nogama. Veoma je uzbudljiva i heterogenost publike u istanbulskim pozorištima, različitost ljudi koji su sa ovacijama prihvatili ove dve predstave. Među gledaocima Generalne probe su se mogle videti i „zatvorene” žene, prekrivenih lica, čiji je pogled na svet, verovatno drastično drugačiji od konvencionalnog. One su, bar je tako delovalo, podjednako uživale u predstavi, iako ta vrsta religiozne posvećenosti podrazumeva da je pozorište grešna delatnost.

To sve govori ouniverzalnosti Kovačevićevih dramskih tekstova, potvrđuje da oni, uprkos brojnim razlikama u pogledu nacionalnosti, vere, tradicije, pola, godišta, iskustva publike, neposredno i iskreno komuniciraju sa esencijom ljudskog bića.