Недавно су у Истанбулу, у току месец дана, премијерно изведене две представе према текстовима Душана Ковачевића, Генерална проба самоубиства, у Градском позоришту Истанбула, као и Професионалац, у Националном турском театру. То је први пут да се у Турској играју текстови Душана Ковачевића, што је, у највећој мери, заслуга преводитељке Билге Емин, ванредно заинтересоване за балканску драму и позориште (преводила је и текстове Дејана Дуковског итд.). Ове две представе међусобно су доста различите, у погледу редитељског концепта.

Гала премијера овог Професионалца била је прошле суботе. Пракса премијерних извођења у турском позоришном систему је врло необична, свакако другачија од наше – представе у Турској имају свечане премијере, на које долазе новинари, критичари, политичари и друге личности из јавног живота, тек након пар недеља играња. Иако је нама мало чудна, оваква пракса има оправдање – идеја је да глумци стекну самопоуздање, да се разиграју пре свечане премијере, о којој ће се извештавати и писати критике. Тако је Професионалац имао званичну премијеру прошле суботе, иако се већ игра месец дана пред публиком! Представу смо видели на сцени која се налази у једној од главних истанбулских улица, Чумкуријет Кадеши, а на овом месту ваља поменути и особен начин организације државних театара у Истанбулу – Национални, као и Градски театар, имају по неколико сцена, распоређених по читавом граду, на европском, као и на азијском делу (Градски театар, на пример, има девет сцена!). Осим националних кућа, Истанбул има тридесетак приватних позоришта која, за разлику од националних, нису подложна (ауто)цензури – на сценама државних театара, пошто их финансира држава, не могу се, на пример, излагати нага тела глумаца, због политичко-религијских уверења.

Професионалац редитеља Исила Касапоџлуа је камерно остварење, необично прочитано као нека врста сентименталне, носталгичне комедије, уз изузетно уверљиву игру глумаца. Лука Лабан је обликован као комичан лик (игра га Булент Емин Јарар), скоро као да је изашао из типологије комедије дел арте, што је сасвим специфично читање овог лика, померено у односу на текст. Теодора Теја игра Јеткин Дикинцилер, веома популаран глумац у Турској, као озбиљног, суздржаног и резервисаног књижевника, замишљеног и више окренутог у себе. У представи је дат акценат њиховом, мало парадоксалном, успостављању пријатељства, па се суштински језива, суморна прича о друштвеној репресији, полицијском праћењу и губитку слободе, окреће у сентиментално исписивање рађања једног пријатељства. Носталгија прати Тејова сећања на његову прошлост, што се на сцени појачава сентименталном музиком, веома емотивним односом између њих двојице итд.

За разлику од представе Професионалац, камерног, глумачког остварења, редитељски конвенционалнијег, Генералну пробу самоубиства редитеља Нурулаха Тунџера, премијерно изведену у јануару, карактерише аутентичнији, промишљенији, савременији редитељски концепт. Визуелни план ове представе је заиста импресиван, она је изузетно поетична, минималистички елегантна (Тунџер је, иначе, завршио студије сценског дизајна). Њена сценографија је посебно функционална – цугови и рефлектори су основни сценографски елементи, у позадини се налази велико платно на коме се емитују поетичне, нежне секвенце ноћних, морских пејзажа, као и различити, асоцијативни цртежи, а укључена је и веома сензуална музика која доприноси узбудљивости атмосфере. Сценографија је раскошан извор маштовитих сценских решења, при чему је дубоко интегрисана у значења радње, која, између осталог, проблематизује однос између позоришта и живота. У погледу глумачких остварења, главне улоге, самоубице/брата самоубице (Бора Сецкин), као и капетана/бизнисмена/психијатра/адвоката (Серхат Мустафа Килиц), обликоване су врло квалитетно, сведено и благо гротескно. Тунџерова режија се, у великој мери, разликује од режије наше представе у Звездара театру (режија Душана Ковачевића, 2009). Концептуализованија је, промишљенија, савременија и, што је најзначајније, даје други, нови, свеж поглед на текст.По ко зна који пут се потврдило да је за позориште много боље када редитељ није и писац текста. Ма колико представа Звездара театра била добра (она то неспорно јесте, захваљујући одличној игри београдских глумаца), она је, у одређеном смислу, спутана, ограничена, неразмаштана, због одсуства другог виђења, посебног, одвојеног редитељскогтумачења текста.

Занимљив нам је и начин на који је турски редитељ приступио трагикомедији Генерална проба самоубиства. Тунџер је борбу ликова ове драме разумео у контексту цепања Југославије: „Овај комад говори о процесу распада Југославије и ономе што је остало након тога, болу, очају, безизлазности, о ћорсокаку живота човека који жели извршити самоубиство... Видите човека који је изгубио своје руке, очи, представника живота у Југославији. Када прекасно стижете, сломљени делови више не могу оформити целину” (редитељско виђење текста, из програма истанбулске представе Генерална проба самоубиства). Иначе, наша публика је имала прилике да упозна рад Нурулаха Тунџера, као сценографа представе Тврђава (Меша Селимовић/Небојша Брадић, Крушевачко позориште), као и редитеља представе Дервиш и смрт, продукцијаГрадског театра у Измиру (драматизација Небојше Брадића), која је прошле године гостовала на сцени Народног позоришта у Београду. Тунџер је режирао и у Босанском народном позоришту у Зеници, представу Мјесто у средишту Земље. Интересантно је и то да до пре пет година позоришна режија у Турској није била честа пракса, односно глумци су раније углавном режирали представе (понекад би долазили редитељи са стране, као што је Роберто Ћули који је, на пример, режирао Бихнерову Дантонову смрт). Данас већ постоји уходана редитељска пракса (и студије режије на академијама у Турској).

Реакције турске публике на обе представе биле су изванредне, сале су биле препуне, после пар недеља игре прочуло се да су представе изузетно квалитетне, публика се непрестано смејала (више на Професионалцу, него наГенералној проби, бар током извођења које смо пратили), аплаузима прекидала глумце, а на крају их је сасвим екстатично поздравила, на ногама. Веома је узбудљива и хетерогеност публике у истанбулским позориштима, различитост људи који су са овацијама прихватили ове две представе. Међу гледаоцима Генералне пробе су се могле видети и „затворене” жене, прекривених лица, чији је поглед на свет, вероватно драстично другачији од конвенционалног. Оне су, бар је тако деловало, подједнако уживале у представи, иако та врста религиозне посвећености подразумева да је позориште грешна делатност.

То све говори оуниверзалности Ковачевићевих драмских текстова, потврђује да они, упркос бројним разликама у погледу националности, вере, традиције, пола, годишта, искуства публике, непосредно и искрено комуницирају са есенцијом људског бића.