За мене, острвљанина, који са обале посматра како промичу теретњаци, који се вуче по пристаништима, попут шетача булеваром који не припада једној четврти или једном граду, већ свим четвртима, свим градовима, француски језик је једина земља, једино пребивалиште - рекао је у једном интервјуу Жан Мари Гистав Ле Клезио, француски нобеловац.

Извесна изолација с обзиром на књижевна струјања, уз коју иде и „егзотична“ резервисаност према индустријској цивилизацији, обележиле су овог писца чије се дело одувек одупирало класификацијама. Познато је да је Ле Клезио своје прве редове написао већ у седмој години. Одрастао у енглеско-француској, билингвалној породици, опредељује се за француски, тиме се, по речима једног критичара, противећи енглеској колонизацији Маурицијуса, одакле вуку породични корени.

Први роман Ле Клезиоа, Le procès-verbal, који би се могао превести као Записник, Саслушање, објављен је 1963. Близак Камијевом Странцу, у време кад је „нови роман“ владао критичком рецепцијом, овај роман бива овенчан наградом Ренодо. Током шездесетих, аутора преокупира проблем односа језика, истине и стварности: тако се идејно (али никад и до краја, идеолошки) приближава ауторима „Новог романа“. Међутим, већ од 1966, романом Потоп, Ле Клезио се одваја од естетицизма поетике новог романа: тад почиње да се разрађује карактеристична тема коју ће продубљивати током читавог стваралаштва, критика западне цивилизације. Након четворогодишњег боравка у Панами, седамдесетих, са племенима Ноанама и Ембера, Ле Клезиоов однос према језику и његовој функционалности у књижевном делу драстично се мења. Напушта формалистички и урбоцентрични приступ „новог романа“: у први план његовог језичког израза долази магијска, инкантативна функција. Проблеми чисто текстуалне природе престају да занимају аутора, јер сматра, како је рекао у једном  интервјуу за Magazine littéraire, да се путем њих књижевност изопштава из света који би требало да одражава: „Западна култура је постала исувише монолитна. До пароксизма даје преимућство урбаној и техничкој димензији, те спречава развитак других облика изражавања: на пример, религиозности, емоција. Сви неприступачни делови људског бића заташкавају се у име рационализма. Свест о томе ме је одвела к другим цивилизацијама.“

Аутор, дакле, постепено напушта интересовање за чисто формалне, естетичке односе (језик-стварност) и приближава се етичком плану (односу индивидуе и света). Тематски, дела настала у овом периоду окрећу се ка митолошком, ониричком и медитативном. Међу њима ау збирка новела Mondo et autres histoires из 1978. (Мондо и друге приче: код нас су две новеле засебно штампане у преводу Бранке Станисављевић) и романи Désert (Пустиња, 1980) и Le Chercheur d’Or (Трагач за златом, 1985).

Поред утицаја писаца експерименталних романа шездесетих година, сам Ле Клезио је радо истицао да су на његово формирање утицали песници, пре свих Лотреамон, Анри Мишо и Антонен Арто. У делима сва три аутора присутан је мистицизам, готово да се може рећи и утопизам, који се одразио и на нека Ле Клезиоова дела (нпр. Уранија). По речима критичара Фредрика Вестерлунда, Лотреамон је за Ле Клезиоа био револуционаран због коришћења језика у његовом искључиво магијском аспекту, неусмереном комуникацији. За Мишоа и Артоа га веже мотив непријатељства према друштву и слављење изолације индивидуе: Мишоу је, напоменимо, Ле Клезио посветио свој докторат, Самоћа у делу Анрија Мишоа.

Тему самоће, која га је као и тема путовања опседала, Ле Клезио сматра као „изопштеност из друштва“, старогрчка идиотија, као усамљеност индивидуе, спрам колектива. У студији о Анрију Мишоу, Ле Клезио наводи да самоћу сматра фундаменталном темом наше епохе. О томе сведоче и његова дела: сви Ле Клезиоови ликови пате због реза који их изузима из друштва и баца у самоћу. Живе издвојени од себи равних, о којој год друштвеној групи да је реч. Самоћа јунака је нешто што својевољно деконструише стварност, тако што нуди искључиво субјективну визију света. Као што је случај са Адамом Полом из Записника, или са Јубом из новеле „Водени точак“ (Мондо и друге приче), усамљеност, доживљена као патња, резултира извитопереним погледом на свет и проузрокује понирање у сећање, снове или лудило. Алтернативног, ауторског свезнајућег погледа са стране нема, стварност какву јунак поима једина је понуђена, једина постојећа. И управо ту, на прагу једног субјективног идеализма, ту где се отвара могући простор за продубљивање психолошког елемента, Ле Клезио, уместо интимном, прибегава једном средству колективне свести – миту. Тенденција укорењивања индивидуалног у митско; слободна, мада не и произвољна, фузија митова, одлика је многих Ле Клезиоових дела, нарочито романа Потоп (у ком се надовезују библијска епизода и мит о Едипу) и збирке новела Обилазак и друге хронике (1982), чији ликови представљају реинтерпретације античких митолошких јунака.

Познат и као велики путник – кад је 2008. добио Нобелову награду, главна новинарска флоскула је била „писац номад“ – Ле Клезио се истакао и као велики формални експериментатор на књижевном пољу, тако што је непрестано изнова дефинисао своју позицију, не допустивши да се сведе на припадност некој „књижевној школи“. Управо су искуства стечена приликом бројних путовања допринела еклектичности Ле Клезиоовог стила и резултирала ослобађањем од искључиве оптике западноевропске мисли. Елементи оријенталне (тачније би било рећи: не-западне) митологије и филозофије провејавају Ле Клезиоовим делима након 1975: у тим текстовима је уочљив већ наведен митски синкретизам, сукоб између рационалног, научног објашњења света и његовог мистичког склада. Чини се да је 1975. заиста година преокрета глобалне визије света у Ле Клезиоовом књижевном стваралаштву.

Мондо и друге приче сведоче о покрету од негирања до афирмације једне свеобухватне космичке свести. У тој визији се очитује покушај бекства из света историје, обележеног критичким разумом, на другу страну, која припада метафизичким сензацијама. То бекство ван цивилизације једна америчка критичарка, Џенифер Велти-Волтерс, сматра предметом читавог Ле Клезиоовог дела, а ту оцену изриче управо поводом збирке новела амблематског наслова Voyages de l’autre côté (Путовања на другу страну, 1978).

Ле Клезиоов опус је, годинама, попримио печат ангажоване књижевности, свако његово дело може се из једне глобалније визуре тумачити и као параграф у једном организованом и промишљеном одбацивању стубова, тековина (и нус-производа) западне цивилизације. Да је тај аспект његовог дела у експанзији, и да се његова критика модерног света и мондијализације све више интензивира, да је све отворенија, показују и романи објављени у последњој деценији, Онича (1991), Уранија (2005), Тужбалица о глади (2008), које је прошле године објавила издавачка кућа ИПС Просвета, као и ангажовани есеј Рага, приступ једном невидљивом континенту (2006), који је заправо пледоаје против мондијализације Океаније.

Ле Клезио  је данас редак пример аутора који успешно комбинује митолошке елементе, бригу о форми (језик у лирском модусу) са, условно речено, ангажованим литерарним амбицијама (сартровски језик-средство).