Златку Паковићу, очигледно, није непознат полемички жанр, штавише, рекло би се да и ужива у томе. Ја баш и не претерано, користим га само кад се баш мора. И зна Паковић, проверено, најбољу игру за „сређивање противника”. Свеједно што то није дијалог, и што се не игра по правилима. Извучеш му из контекста, парче по парче, па га сецираш, на парчиће. Циљ, а ни то није баш нека новина, зар не?

„Политици” су, одувек, добродошли спољни сарадници. Чак и они који ће њеног новинара, са стажом више од три деценије, са призвуком омаловажавања, назвати „читатељем”. Кад је већ о спољним сарадницима реч, „Политика” је, одувек, посебно ценила, и неговала, оне који су, снагом свог дара и моралног интегритета, уистину, ширили видике, од којих се итекако, и шта све не, могло да учи, и научи.

 „Политика” је, традиционално, с будном пажњом прихватала и оне који би да „расветле”, па макар и оно што је очигледно. Тако и овог свог спољног сарадника, Паковића, који сам свој текст оцењује као „расветљујућ”.

Међутим, коме се, и шта, после петнаест и више година од последњег несрећног рата на овим просторима, „расветљава”? Нама, који смо све то видели својим очима, доживели, и добро осетили на својој кожи!? И врапци на грани о томе већ доста знају. Између осталог, захваљујући и аутентичним сведочанствима, и респектабилним уметничким делима, од књижевности, до позоришта, филма.

Постоје само још два-три, ајде да кажем, ситна проблема. После Паковићевог „расветљења”, ја ни до каквих нових сазнања нисам дошла.

Да појаснимо, у мом реаговању, под насловом „Недоречено”, на текст Златка Паковића „Повратак ратне злочинке”, на разумљивом, српском језику, поставила сам једноставно питање: у низу различитих, чак, дијаметрално супротних, именовања последњег трагичног рата на овим просторима, кад га је већ означио као „освајачки напад на туђу територију”, за очекивање је било и да каже ко је освајач, и чију је тај, туђу, територију освајао.

Просто питање тражи и прост, једноставан, одговор. Поготово од приљежног истраживача и дубокоумног мислиоца, каквим се „Политикин” спољни сарадник представља. А шта он уради? У свом новом тексту (реаговању на моје „Недоречено”), насловљеном „По жртвама ћете их препознати”, износи општепознато, покрива се „универзалним исказима”, општим местима, које да не зна, прелазну оцену не био добио ни гимназијалац. Држи ми лекцију о знаном, сад већ мање-више свима.

Уистину, и симптоматично је кад Златко Паковић то моје питање крсти клетвом, још и ултимативном („С примесом клетвеног тона, то су ултимативне речи којима Рада Саратлић...”)

Клетве у мом народу сасвим другачије изгледају. Онај ко већ не зна како, за њега самог, можда је боље да никад и не сазна.

Чини се да би овај „дијалог” ваљало привести крају, јер кад се (само фигуративно) збуњен и онај други, макар себе сматрао и најпаметнијим, довате, то, редовно, не изађе на добро, то јест, јалов је резултат „разговора глувих телефона”.

И још на крају: врли мој саговорниче, немамо право да, кад смо већ добили простор у нашем највећем националном листу, и језичким недоумицама, да не кажем двосмислицама, збуњујемо цењене „Политикине” читаоце. Кад ја кажем да ме збунио један Ваш напис, тачније, један пасус тог написа, по мени, недореченошћу, то не значи да сам ја, и генерално, „збуњена”, малтене, потпуно необавештена, да баш ништа не знам. Није лепо да ми то импутирате. Ни мени, ни било ком Читаоцу.

Свако добро, и поздрав