Tajne državne službe ne rade samo na prikupljanju, od javnosti skrivanih, informacija nego i na proizvodnji onih koje su u očiglednoj suprotnosti sa stvarnošću – podmuklo ih odašiljući javnom mnjenju kao gotove činjenice. Ta štetna delatnost tajne službe, koja građane dovodi u opasnost, u službi je ili klike na vlasti ili klike koja ka njoj bezočno grabi. Dakle, prvo stradaju činjenice, potom institucije, državna imovina i, ne na poslednjem mestu, masovno, ljudi.

Režim Slobodana Miloševića koji je, brzo, državu i društvo razorio iz temelja i zadugo, podignut je na tolikoj količini lažnih obaveštenja da se znatan njihov deo zadržao i u samom njegovom obaranju. 

Ako ćemo pravo, uspon i cvat tog razarajućeg režima u Srbiji koncipirali su tada već razoreni umovi srpske elite. O tome, iz prve ruke, svedoči i književnik Vidosav Stevanović u knjizi „Dnevnik samoće: izbor fragmenata 1988 – 1993.“ (Službeni glasnik, 2010).

Paklena mašina državne bezbednosti za pravljenje i umnožavanje neistina o ljudima i događajima, u svoj je proces svojevremeno uvukla i lik Vidosava Stevanovića. U tom pogonu pripisano mu je autorstvo odurnog teksta „Vojko i Savle“, objavljenog u „Politici“ početkom 1987, tako vešto da je i danas teško naći nekog ko u tu informaciju sumnja.

Posle propasti politike svojih prijatelja Ivana Stambolića i Dragiše Pavlovića, koju je strojevim korakom pregazila Miloševićeva klika, Vidosav Stevanović, s jedne strane, oštro kritikuje novu srpsku vlast, o čemu svedoče tada objavljeni članci i intervjui; s druge – sopstveno držanje u prethodnom periodu, dok je grabio ka društvenom uspehu, što tek sada predočavaju dnevnici od pre dve decenije.

U prilog toj kritičkoj autoanalizi, navedimo dva sledeća primera: „Znam to bolje od drugih i ćutim kao i svi drugi“ (str. 136). „Mimikrirao sam koliko i Tišma, koliko i drugi, možda nešto manje ili sa nešto više griže savesti – evo kako se lukavo opravdanje samo uvlači u rečenicu – koristio sam isti princip, primenjivao ga neprestano“ (574).

Kao što u navedenoj ispovednoj rečenici svoja ketmanska svojstva, iz jednog benignijeg vremena, upoređuje sa Tišminim iz drugog, sasvim malignog – o kolegi će napisati i to da ništa nije rekao protiv režima i da je odbio da potpiše peticiju protiv rata (269) – Stevanović, opisujući brojne mučne razgovore, ukazuje na toda je srpski nacionalizam infektivna bolest uma, na koju nisu imuni ni talentovani i inteligentni ljudi. Za odbranu je tu potrebno još nešto.

O svom prijatelju Miodragu Bulatoviću koji je pred smrt postao ratnohuškački član SPS-a, Stevanović piše da je „oboleo od tuđe gluposti i svoje slabosti“ (327). „Bule je odigrao pogrešnu ulogu, namenjenu nekom drugom. Bolje bi pristajala Danojliću“ (580), piše, podsećajući na Danojlićevo pismo novom vođi u kojem se za njegovu pojavu tvrdi da je „potresni krik narodne duše“ (536). Dok, tokom prijateljskog ručka, Dragoslav Mihajlović i Borislav Mihailović Mihiz o Miloševiću govore kao o „spasiocu naroda“ (135), na svečanom prijemu, Mića Popović novom se predsedniku, lično, zahvaljuje „za sve što je učinio za Srbiju, srpski narod i srpstvo“ (255). Lucidni, erudirani i odmereni Slobodan Selenić u NIN-u piše o „narodu kome je vraćeno dostojanstvo“ (154). Miodrag Perišić, „sada savezni ministar, funkcioner Demokratske stranke, prijatelj Ćosićev i Vučelićev, sluga Miloševićev na privremenom radu u opoziciji“ (482), govori ono „što Slobodan misli“ (460).

Mnogi akademici, univerzitetski profesori, književnici i umetnici, direktori instituta, pozorišta i muzeja, uglas „govore tačno ono što je režimu potrebno, umesto režima“ (363).

Tadašnja elita govorila je ono što je Milošević mislio, tačnije, ona je Miloševiću govorila šta da misli i kako da postupa, ona ga je svojim idejama preobrazila, dajući mu u ruke i program.Bio je to „Memorandum SANU“.

Za Stevanovića, „Mali Sloba“ je, kako tvrdi da je Miloševića u privatnim razgovorima nazivao Dobrica Ćosić, „patetični junak iz njegovih knjiga“ (135).Ne treba, međutim, zaboraviti da je dugi niz godina, kao direktor i glavni urednik u BIGZ-u i „Prosveti“, izdavač upravo tih Ćosićevih knjiga bio Vidosav Stevanović.

„Jugoslavija se mora menjati zbog nacionalnog pitanja, pre svega zbog našeg nacionalnog pitanja. Srpski komunisti moraju temeljno promeniti svoju politiku, ona mora biti nacionalna. Treba dovršiti nedovršeni posao i stvoriti državu u kojoj će živeti svi Srbi. Ako drugi neće s nama, u redu, neka idu, ali neka ostave ono što nama pripada. Izlazak iz Jugoslavije mora da se plati. Moja poruka Pavloviću i Stamboliću glasi: Ili će sprovoditi srpsku politiku ili će nestati sa scene, biće izdajnici kao i njihovi prethodnici“, zapisuje Stevanović da mu je, u proleće 1986, rekao Ćosić (477). To su reči čije će tragično ozbiljenje mnogi dočekati kao žrtve.

Posle čitanja „Dnevnika samoće“, a u vezi s temom o nacionalizmom razorenim umovima srpske elite – to je, u ovoj knjizi lične ispovesti, iako najznačajniji, samo jedan segment – ostaju u svesti dve upečatljive slike koje, nažalost, nisu metafore.

Prva. Rat još nije počeo. Otvaraju se u Hrvatskoj masovne grobnice Srba stradalih od ustaša i vade se posmrtni ostaci, kosti mučenika nad kojima se vrši opelo. Matija Bećković izjavljuje da se „veličina jednog naroda meri brojem nevinih žrtava (353), a „u prolazu između kostiju stoji veliki srpski pisac Dobrica i potpisuje knjige svom napaćenom narodu... deli autograme kao naforu... overava propusnice za svet mrtvih“ (350).

Druga, poslednja slika. „Slikar Milić Stanković od Mačve s vojskom je oslobodilaca ušao u Vukovar i postavio štafelaj na trgu između razorenih zgrada“ (474).