Тајне државне службе не раде само на прикупљању, од јавности скриваних, информација него и на производњи оних које су у очигледној супротности са стварношћу – подмукло их одашиљући јавном мњењу као готове чињенице. Та штетна делатност тајне службе, која грађане доводи у опасност, у служби је или клике на власти или клике која ка њој безочно граби. Дакле, прво страдају чињенице, потом институције, државна имовина и, не на последњем месту, масовно, људи.

Режим Слободана Милошевића који је, брзо, државу и друштво разорио из темеља и задуго, подигнут је на толикој количини лажних обавештења да се знатан њихов део задржао и у самом његовом обарању. 

Ако ћемо право, успон и цват тог разарајућег режима у Србији конципирали су тада већ разорени умови српске елите. О томе, из прве руке, сведочи и књижевник Видосав Стевановић у књизи „Дневник самоће: избор фрагмената 1988 – 1993.“ (Службени гласник, 2010).

Паклена машина државне безбедности за прављење и умножавање неистина о људима и догађајима, у свој је процес својевремено увукла и лик Видосава Стевановића. У том погону приписано му је ауторство одурног текста „Војко и Савле“, објављеног у „Политици“ почетком 1987, тако вешто да је и данас тешко наћи неког ко у ту информацију сумња.

После пропасти политике својих пријатеља Ивана Стамболића и Драгише Павловића, коју је стројевим кораком прегазила Милошевићева клика, Видосав Стевановић, с једне стране, оштро критикује нову српску власт, о чему сведоче тада објављени чланци и интервјуи; с друге – сопствено држање у претходном периоду, док је грабио ка друштвеном успеху, што тек сада предочавају дневници од пре две деценије.

У прилог тој критичкој аутоанализи, наведимо два следећа примера: „Знам то боље од других и ћутим као и сви други“ (стр. 136). „Мимикрирао сам колико и Тишма, колико и други, можда нешто мање или са нешто више гриже савести – ево како се лукаво оправдање само увлачи у реченицу – користио сам исти принцип, примењивао га непрестано“ (574).

Као што у наведеној исповедној реченици своја кетманска својства, из једног бенигнијег времена, упоређује са Тишминим из другог, сасвим малигног – о колеги ће написати и то да ништа није рекао против режима и да је одбио да потпише петицију против рата (269) – Стевановић, описујући бројне мучне разговоре, указује на тода је српски национализам инфективна болест ума, на коју нису имуни ни талентовани и интелигентни људи. За одбрану је ту потребно још нешто.

О свом пријатељу Миодрагу Булатовићу који је пред смрт постао ратнохушкачки члан СПС-а, Стевановић пише да је „оболео од туђе глупости и своје слабости“ (327). „Буле је одиграо погрешну улогу, намењену неком другом. Боље би пристајала Данојлићу“ (580), пише, подсећајући на Данојлићево писмо новом вођи у којем се за његову појаву тврди да је „потресни крик народне душе“ (536). Док, током пријатељског ручка, Драгослав Михајловић и Борислав Михаиловић Михиз о Милошевићу говоре као о „спасиоцу народа“ (135), на свечаном пријему, Мића Поповић новом се председнику, лично, захваљује „за све што је учинио за Србију, српски народ и српство“ (255). Луцидни, ерудирани и одмерени Слободан Селенић у НИН-у пише о „народу коме је враћено достојанство“ (154). Миодраг Перишић, „сада савезни министар, функционер Демократске странке, пријатељ Ћосићев и Вучелићев, слуга Милошевићев на привременом раду у опозицији“ (482), говори оно „што Слободан мисли“ (460).

Многи академици, универзитетски професори, књижевници и уметници, директори института, позоришта и музеја, углас „говоре тачно оно што је режиму потребно, уместо режима“ (363).

Тадашња елита говорила је оно што је Милошевић мислио, тачније, она је Милошевићу говорила шта да мисли и како да поступа, она га је својим идејама преобразила, дајући му у руке и програм.Био је то „Меморандум САНУ“.

За Стевановића, „Мали Слоба“ је, како тврди да је Милошевића у приватним разговорима називао Добрица Ћосић, „патетични јунак из његових књига“ (135).Не треба, међутим, заборавити да је дуги низ година, као директор и главни уредник у БИГЗ-у и „Просвети“, издавач управо тих Ћосићевих књига био Видосав Стевановић.

„Југославија се мора мењати због националног питања, пре свега због нашег националног питања. Српски комунисти морају темељно променити своју политику, она мора бити национална. Треба довршити недовршени посао и створити државу у којој ће живети сви Срби. Ако други неће с нама, у реду, нека иду, али нека оставе оно што нама припада. Излазак из Југославије мора да се плати. Моја порука Павловићу и Стамболићу гласи: Или ће спроводити српску политику или ће нестати са сцене, биће издајници као и њихови претходници“, записује Стевановић да му је, у пролеће 1986, рекао Ћосић (477). То су речи чије ће трагично озбиљење многи дочекати као жртве.

После читања „Дневника самоће“, а у вези с темом о национализмом разореним умовима српске елите – то је, у овој књизи личне исповести, иако најзначајнији, само један сегмент – остају у свести две упечатљиве слике које, нажалост, нису метафоре.

Прва. Рат још није почео. Отварају се у Хрватској масовне гробнице Срба страдалих од усташа и ваде се посмртни остаци, кости мученика над којима се врши опело. Матија Бећковић изјављује да се „величина једног народа мери бројем невиних жртава (353), а „у пролазу између костију стоји велики српски писац Добрица и потписује књиге свом напаћеном народу... дели аутограме као нафору... оверава пропуснице за свет мртвих“ (350).

Друга, последња слика. „Сликар Милић Станковић од Мачве с војском је ослободилаца ушао у Вуковар и поставио штафелај на тргу између разорених зграда“ (474).