Специјално за „Политику” из Мадрида

Роберт Капа, „митолог“ ратне фотографије, уметник који је устоличио ратну репортажу као уметност и новински жанр, представљен је овог месеца на хит изложби „Ово је рат! Роберт Капа/ Герда Таро“, у Кружоку лепих уметности у Мадриду под покровитељством  Међународног центра за фотографију из Њујорка и Задужбине Пабло Иглесијас. 

Осим најпознатијих Капиних фотографија, попут чувене Пали војник, изложба расветљава мање познату тандемску сарадњу са његовом сапутницом Гердом Таро и предочава први пут јавности доступне негативе из чувеног „мексичког кофера“.

Два лица једног псеудонима

Наиме, уочи избијања Другог светског рата, млади мађарски Јевреј Ендре Фридман (1913–1954), који по доласку у Париз бива прозван Андре, упознаје жену свог живота Герду Похорил (1910–1937), касније уметнички названу Герда Таро, и заједно, осмишљавају лик – Роберта Капе, угледног америчког фотографа, склоног левичарским размишљањима, недавно пристиглог у надолазећи ратни вихор, и који је сваког тренутка, за потребе медија и штампе, спреман да се отисне у најудаљеније пределе како би фотографисао. На овај начин, у економски изнуреном и предратном Паризу, маркетиншки осмисливши упечатљив лик, добијају и прве наруџбине за посао.

Од тог тренутка Роберт Капа постаје псеудоним под којим су потписивали серије ратних репортажа. Иако се чинило скоро немогућим раздвојити Фридманово дело од дела Тароове, данас се зна да је Капа фотографисао лајком, док је Таро користила ролифлекс, а тек 1937. кренула да употребљава лајку. Убрзо је изгубила живот управо у шпанским рововима, те тако постала и прва жена – ратни фотограф настрадала на бојишту.

Поставка је осмишљена у пет целина: Шпански грађански рат – Капа и Таро; Аватари шпанских избеглица око Барселоне; Други светски рат; Кинеско-јапански рат и Мексички кофер.

У делу, посвећеном шпанском грађанском рату заступљени су Капини серијали са фронта у Арагону, колоне избеглица из Барселоне ка француској граници, као и концентрациони кампови ка Француској и Алжиру.  Од 1936. до 1938. објављивао је ратне фоторепортаже у француским листовима Регардс, Мач, као и у америчком Пикчер пост – слике бомбардовања, ровова, евакуације, рањених, али и фотографије војника са цигаром у руци или док чита дневну штампу. За то време Таро приказује емотивније репортаже о ратом захваћеном Мадриду, о деци на улици која носе разне униформе и стоје неприкосновено на барикадама, али и морнаре из Алмерије који свирају на музичким инструментима, као и призоре са Конгреса писаца за одбрану културе, где се у првом плану види Андре Малро. Међутим, у ратним рововима код Брунетеа, тенк гађа кола у којима је Таро, и она у 27. години подлеже ранама.

Из Другог светског рата доминирају Капине слике ослобађања Лајпцига, слике америчких војника на улицама немачких градова, али и оних настрадалих од противничких пушкомитраљеза, као и фотографије Дана Д, односно искрцавања савезника у Нормандију, на плажу Омаха, 6. јуна 1944 године...

Следећи сегмент изложбе је обележен Капином радном пропусницом на кинеском, и писмом америчког часописа Лајф који га шаље као свог фоторепортера за Индокину, да покрије Кинеско-јапански рат. То су познате слике кинеских дечака војника са шлемовима који бране отаџбину од непријатељске инвазије, као и прве ратне фотографије у боји које је Лајф објавио 17. октобра 1938. године на насловним странама.

Тајна мексичког кофера

Фотографско благо, за које се међу проучаваоцима Капиног дела знало да постоји, 2007. је откривено и враћено Корнелу Капи, Робертовом брату, оснивачу Центра за проучавање фотографије у Њујорку. У чувеном коферу, који је предат мексичком генералу Хавијеру Агилару Гонзалесу, у време његове дипломатске службе у Паризу, да их изнесе из земље (у време немачке окупације, претпоставља се да се не би открио Капин јеврејски идентитет), налазило се око 3.500 негатива, које су Капини наследници, након генералове смрти 1995. године, после преговора, коначно добили 2007. године.

Према проучаваоцима Капиног дела, откривени негативи, који већином припадају Капи, али и Герди Таро и Чиму (Дејвиду Сејмору, са којим је Капа касније основао чувену агенцију „Магнум“), имају изузетну естетску али и документарну вредност, а откривају неке од најпотреснијих фотографија, превасходно Капине, рађене у концентрационим логорима на граници са Француском, али и са Алжиром. Призори насиља над недужним, цивилним становништвом, сада се могу видети у мадридској поставци. У коферу су откривене, такође, нове и непознате јавности фотографије Чима, који је направио портрете Гарсије Лорке, Долорес ла Пасионарије и Маријана Асање.

Међутим, највећа потрага за овим мексичким благом имала је за циљ да се пронађу негативи чувене фотографије Палог војника, не би ли се окончале полемике о овој фотографији, да ли их је направила Таро или Капа (како и гласи званична верзија) и да ли је то војник који је позирао за ту прилику, или је, судећи по рафалним звуцима, просто његово тело кренуло да пада.

Судећи по комесарки изложбе Кристијен Лубен, реч јесте о Капиној фотографији, а питање је времена када ће се открити негатив.

Лајтмотив изложбе су Капине речи: „Непотребно је прибегавати смицалицама да би фотографисао у Шпанији. Ни од кога не треба да тражиш да ти позира пред апаратом. Фотографија је ту, само чека да шкљоцнеш. Истина је најбоља фотографија, боља од пропаганде.“

Јасмина Лазић