Нови роман Милисава Савића Принц и сербски списатељ, објављен у јубиларном стотом колу Српске књижевне задруге, на први поглед може бити изненађење за читаоце који прате опус овог приповедача и романсијера. Никада се Савић у својим књигама (изузимајући документарну студију Устаничка проза из 1985) није спустио толико дубоко у прошлост као у овом историјском роману, у коме се две паралелне приче дешавају у другој половини осамнаестог и почетком деветнаестог века. Једна прати Стефана Зановића, пустолова, писца и надасве вештог мистификатора пореклом из Будве, који се током свог бурног живота проведеног широм Европе представљао и као црногорски и албански принц Шћепан Мали (а био је и инспирација Милу Дору за роман Сва моја браћа из 1978). Протагониста друге, паралелне приче је српски просветитељ Доситеј Обрадовић, који последње године живота проводи међу српским устаницима у Београду, борећи се против празноверја и суочавајући се са утварама из сопствене прошлости.

Постмодерни јунаци

Овакав заокрет у Савићевој прози, препознатљивој по опседнутости понајпре новијом друштвеном стварношћу, тематски је наговештен и поетички конципиран у два есејистичка фрагмента из ауторове претходне књиге „30 плус 18” (2005). У запису индикативног наслова „Јунак мог будућег романа” сажето је испричан животопис „славом овенчаног” авантуристе Зановића који просвећену али помало декадентну и развратну Европу вуче за нос, док у тексту „Љубио је свој род” представља Доситејев живот с тежиштем на оним местима која ће и у роману бити упоришне тачке (период након објављивања Живота и прикљученија, путовања по Западу а љубав према Истоку, судбинска наклоност према једној жени, Јелени Симић). Ова два кратка текста експлицирају кључну поетичку концепцију књиге Принц и сербски списатељ везану понајпре за питање како се у романескној причи доводе у везу ова два савременика, осим што су обојица били писци и велики путници. И за једног и за другог Савић у својим есејистичким белешкама користи исто одређење – и Зановић и Доситеј су постмодернисти, први више својим животом, а други својом литературом. У веку у коме се веровало да добар владар мора бити и филозоф и песник, или бар њихов пријатељ, Стефан је од фикције тражио да служи животу и уведе га у крем европске аристократије. Својим књигама вешто је конструисао и мистификовао своју биографију релативизујући разлику између измаштаног и стварног. „И својом литературом и својом биографијом лепи Будванин поиграва се на начин на коме би му могли позавидети и неки најрадикалнији постмодернисти”, констатује Савић. И Доситеја Савић одређује као постмодернисту зато што је у својим делима, како то данас воли да се каже, слободно манипулисао цитатима из различитих извора, релативизујући категорију ауторства, али и због Доситејеве енциклопедијске замисли тоталне књиге у којој би се нашли сви облици знања и писма (поезија, поуке, драме, приче, филозофија, историја). 

Роман Принц и сербски списатељ остварује овакву постмодернистичку стратегију како самом концепцијом ликова, које приповедач суочава са изазовима (пост)модерног доба, везаним за поимање и разрешавање проблема идентитета, истине, слободе, историје и зла, тако и наративним и композиционим поступцима.

Усложњавање нарације

Рано назван аутором „стварносне” или „прозе новог стила” која је у тадашњем филму имала еквивалент у „црном таласу” (очигледно како сви ти термини данас имају све мање смисла и постају семантички прзни), Милисав Савић је од почетка деведесетих година – након појаве романа Ћуп комитског војводе (1990) и поготову Ниновом наградом овенчаног дела Хлеб и страх (1991) – у критици све чешће означаван као приповедач чија поетика наглашеније добија обрисе постмодернизма. Задржавајући заправо неке особености ранијег списатељског искуства (склоност ка пародији и гротески, жанровска полифонија – од љубавног до авантуристичког и крими романа, десакрализација једних и мистификација других облика стварности, мешање реалности и фантастике), Савић своју прозу све изразитије отвара према новим креативним могућностима које, бар за сада, кулминирају у романима Ожиљци тишине (1996) и овогодишњим Принц и сербски списатељ. Коришћење разноврсном цитатном и документарном грађом, разбијање линеарне нарације и усложњавање просторних и временских димензија, проблематизација историјског знања, елементи театрализације света или, на пример, комуникација ликова у сновима као облику алтернативне али аутентичније стварности, неки су од поступака на којима почива нови Савићев роман, потврђујући и даље развијајући ауторову већ профилисану наративну стратегију. Не одустајући од раније формулисане уметности прозе као потраге за правим бићем и обликом приче, при чему су „све приче без фабуле незанимљиве”, Савићев нови роман развија двоструко усложњену причу, али композиционо доследно сегментирану на непарна (Зановићева) и парна (Доситејева) поглавља.

Мит о Протеју

Исказ о свету изречен у роману Хлеб и страх – „Свет није оно што видиш, чујеш или осетиш већ оно што измислиш, обликујеш и испричаш”, у Принцу и сербском списатељу добија потпуно, готово до карневалских размера доведено остварење. Свет је неухватљив, пун нестабилних значења и варљивих утвара, и као такав измиче и Зановићевом пустоловном духу и Доситејевом просветитељском разуму. Обојица на различите начине, Доситеј у предсмртном часу, долазе до сазнања, да је свест о целовитој и јединственој личности само илузија коју живот кад тад распрши – „А, у ствари, ми смо бића тренутка, променљива, са стотину обличја. Чак и мит зна за једну такву личност; зна за Протеја.” Из искуствене позиције модерног доба ужаса и страдања, чији долазак Доситеј само слути, демистификују се просветитељски идеали. Доситејева „Буквица” указује се не као књига мудрости и љубави, него као књига бола и патњи, „ђавоља књига”, аутобиографија као самообмана после чијег објављивања свет није постао бољи, човек просвећености указује се као „човек без срца, који није волео”. Коју деценију након Зановићевог самоубиства у амстердамској тамници, придружује му се у смрти и Доситеј, прогоњен сопственом утваром из прошлости и горким сазнањем да је o животу, ипак, лако мудровати. Тешко га је живети, макар се наизуст знале и све књиге овога света.

Не успевајући увек да очува приповедачки ритам у односима између две паралелне приче, роман Принц и сербски списатељ на моменте делује као насилни покушај да се од два романа направи један. Повремено сасвим удаљене и без јасне везе један са другом, паралелне приче се рачвају свака на своју страну остављајући читаоца у конфузији. Хронолошки штуро и сведено исприповедане последње епизоде из Зановићевог живота остају бледе, поготову спрам смисаоно много осмишљенијег Доситејевог краја. Дванаест година након Ожиљака тишине, где је укрстио судбине Црњанског и Андрића, Милисав Савић амбициозно се враћа роману који иако занимљиво, па и провокативно осмишљен, не нуди ништа више од онога што је српска постмодернистичка проза махом већ искусила током деведесетих година прошлога века.