Октобарски салон треба критиковати. То није институција која може бити изузета из домена суда јавности, али да би нешто било критика, а не клевета, нужно је имати аргументе. Да би се имали аргументи, нужно је бити упознат са тиме што се критикује, а што је у овом случају изложба, као поставка, као скуп конкретних радова конкретних уметника, и као кустоски став. Такође се може критиковати и начин на који Октобарски салон функционише као институција, какав однос има спрам институција сличног типа, и какву културну политику артикулише, али то подразумева још помније проучавање околности у којима он делује. Шобајић се тих правила, нормативних за текст тог типа у новинама, не држи. Он просто то што му „боде очи” проглашава за лоше, а потом му, без икаквих аргумената, придаје и епитете дилетантског, и тврди да је све то заправо само кич.

Он је, наравно, по сопственом мишљењу, изнад ситуације. Зашто би он уопште био упознат са тим што критикује? Он сматра да у критици не мора ни да помене, а камоли да анализира иједан рад са изложбе коју тек тако дисквалификује, па сатим радовима онда не мора ни бити упознат. Он је ту да оптужује, а сви остали да се бране, и свако је, ако то Шобајић напише, крив за дилетантизам и кич, све док не докаже супротно, и то по његовим правилима. Шобајић, дакле, не аргументује да нешто јесте кич, што је заправо било спорно место у његовом првом тексту, и због чега је уследио одговор на њега, већ просто етикетира, а од друге стране захтева аргументе. Реакција на његов текст није уследила зато што је он критиковао Октобарски салон, већ управо зато што је уместо да га критикује он простор оба чланка која је у Културном додатку објавио користио искључиво за самопромоцију и за обрачун са духовима авангарде који га очигледно опседају, и са којима ни на који други начин не може да се избори. Иначе, авангарде на изложби нема, нема чак ни тога што би се могло назвати неоавангардом, макар по начину на који се тај термин одређује у књизи под називом „Критички термини историје уметности”, коју су новосадски Светови издали 2004, а у којој би се Шобајић могао информисати и о значењу придева поставангардно, који му је био споран.

Шобајића, међутим, терминологија не занима. Уметност се, по њему, осећа, а окружена је неком врстом немуште духовности, коју треба чувати од контаминације речима. Па ипак, он не може ни од себе да је сачува, јер му се ипак понекад омакне понеки термин, додуше погрешно приписан. На пример, у првој реченици то је термин „теоретичар”. Он, наиме, за Едвардa Луси-Смита пише да је „водећи теоретичар савремене уметности”. На жалост, Едвард Луси-Смит то не може никако да буде, јер уопште није теоретичар уметности, нити претендује на то. Он је, пре свега, песник, па потом и ликовни критичар, затим и историчар уметности и фотограф, а најпознатији је по популаризацији уметности двадесетог века, путем једноставних књига за ширу публику. Написати за њега да је теоретичар је исто као написати за неког графичара да је вајар. То је материјална грешка. Да степен те грешке буде још јаснији, треба поменути, на пример, књигу Марге Бижвое, под називом Уметност као истраживање. У њој се ограниченост Луси-Смитових увида у кинетичку уметност објашњава управо недостатком теоријског оквира. Тај недостатак је, по њој, условио Луси-Смита да у књизи Уметност данас, писаној 1977, неке изложбе погрешно интерпретира.

Луси-Смит је ту, наравно, само име које ће Шобајић увести да би најавио и рекламирао своју монографију, као малу трансакцију у економији репутације. Корисни, битни, чувени, па чак и водећи теоретичари и критичари су при том они који те трансакције раде у корист Шобајића, доприносећи његовој репутацији потписујући неке историјске, теоријске, или какве год текстове о њему, док су сви остали штетни за културу. Иста ствар је вероватно и са кустосима. То је јасно. Нејасно је само како је закључио да је потписник тог текста, Стеван Вуковић, куратор Октобарског салона, када то нико није тврдио, а посебно не он сам, што се може проверити у тексту. Можда је Шобајић просто толико желео да му се куратор(ка) Октобарског салона обрати да је само стога и писао те текстове, те потом, када се то није десило, и замислио да му се она у ствари обраћа у обличју тог аутора? Можда су оба текста требало само да изазову мало њене пажње?

Можда је чак управо из тог разлога пропустио и да провери ко је тај Стеван Вуковић пре него што ће тврдити да он нема ни осамдесет речи објављених у Европи? Да је само мало консултовао интернет, или, ако није у прилици, прочепркао по лондонским књижарама, пошто наглашава да пише одатле, могао је да се информише. Видео би да се баш тај Стеван Вуковић наводи као један од спољних чланова редакције уметничког часописа који у Лондону излази под називом Contemporary, а можда би затекао то име и на неким публикацијама у издањуCornerhouseиз Манчестера,Хенри Мур фондације из Лидса, или у изводима са разних конференција у тој регији.

Биографије, међутим, нису толико битне. Битан је текст. Сваки текст, без обзира на биографију која иза њега стоји, остаје безвредан ако не исказује ништа осим фрустрација самог аутора у невешто сроченој форми. Шобајићеви текстови нису лоши, они су безвредни. Они ништа не казују о Октобарском салону, а најмање упућују на његове мане. Они само узурпирају јавни простор, у покушају симулације критичког става, да би се тиме њихов аутор поново појавио у листу Политика.