Politika: Ko je vaš omiljeni pisac iz trivijalne literature?

Basara: Na primer, Mira Bobić. Njenu literaturu svrstavaju u trivijalnu, ali da je pisana pedesetih godina, bila bi unutar korpusa veoma ozbiljne literature. Vremena se menjaju.

Rosić: Nemoguće. „Dnevnik srpske domaćice” nije moguće napisati pedesetih. Njena popularnost zasniva se upravo na iskustvu nekog ko je prošao i Jugoslaviju i raspad Jugoslavije i Srbiju devedesetih.

Basara: Mislio sam na nivo pismenosti, na nivo tehnike i vladanje tekstom, ne na temu. Istovremeno, opada nivo pismenosti. Danas nemamo ni Andrića, ni Pekića, ni Mešu Selimovića. Oni se nisu bavili pukim pričanjem priča, nego u njihovim delima možemo da naslutimo, bolje nego u istorijskim, duh epohe, smisao ljudskog postojanja. O tome se više ne piše, sve su knjige nekako isečci, čak i odlično urađeni, ali nema više celine slike. Tako je i u svetu. Neprijatne teme se ne dotiču, ne treba govoriti o smrti, ne treba zavirivati iza zavesa pojavnosti, govori se uglavnom o onom što se zbiva unutar kaveza stvarnosti. Stvarnost se ne istražuje. Veliko je siromaštvo tema. Jedan Borhes, recimo, danas ne bi imao nikakvu prođu.Čak i knjige iz visoke literature počinju da bivaju bilteni određenih političkih grupacija i određenih pogleda na svet. Ljudi koji čitaju „Novu srpsku političku misao” sigurno neće čitati Markove knjige.

Rosić: Zašto?

Basara: Zato što je on, navodno, anti-Srbin, oni tamo imaju nekakvu turbo-srpsku ideologiju.

Vidojković: Ja sam čitao tekst Slobodana Vladušića u „Politici” o „Kandžama” kao o govoru mržnje. I čitao sam, j..., to je isto Vladušić pisao, „Operacija Vidojković”. To je ludilo.

Rosić: Vladušić je sada objavio roman. Postoji li mogućnost da proverimo šta Slobodan Vladušić očekuje od književnosti?

Basara: Koliko znam, njegova knjiga nema veze sa srbovanjem.

Vidojković: Hteo sam da kažem da je Vladušiću, možda, neko rekao: „’Ajde, poseri po Vidojkoviću!” A on ni to nije uradio kako treba. Nego je polemisao sa idejama mog junaka iz prve trećine knjige.

Bjelica: Ali, Marko, zašto te to izluđuje, to je legitimno.

Vidojković: To uopšte nije legitimno. Ljudi me cimaju za to sranje: „Jesi li video ovo, jesi li video ovo?” Boli me, bre, kad ga budem video, porazgovaraćemo.

Rosić: Pazi, on ima metar devedeset.

Bjelica: Mislim da je reagovanje na te kritičarske opaske patetično. To je potpuno nevažno.

Vidojković: To je ocena, da sam ja napisao knjigu u kojoj strastveno mrzim Miloševića i sve što je on značio i sve vezano za njega. To je potpuno retardirano. Mrzim kad je neko zlonameran prema meni. Jako mi je žao što je među srpskim piscima nestao taj stari, dobri običaj da se sa nekim pošibaš.

Bjelica: Ja sam zaista protiv toga. Užasavam se fizičke reakcije.

Vidojković: Ja se ne užasavam fizičke reakcije kad je neko bezobrazan.

Bjelica: Onda odeš na sud pa ga tužiš.

Vidojković: Bolje da se pošibamo.

Politika: Zašto smatrate da je negativna kritika uvek zlonamerna, da je to napad na vas?

Vidojković: Jeste, ako čovek nije mogao da skapira osnovne teze, i to u vrlo čitanim novinama. To je problem, kad znaš šta si napisao i šta si uradio, i kad si sam sa sobom potpuno okej.

Bjelica: Marko, ne možeš se zauzimati za tuču sa ljudima.

Vidojković: Ma ne, to je prosto razgovor malo višim tonom, kad neko preti ili pretera. Evo, Basara najbolje zna kako su te stvari nekad išle. U stara dobra vremena.

Rosić: Isidorina prva knjiga, zbirka priča „Prvi probuđeni”, imala je zaista prilično elitistički koncept. Referirala je na Kjerkegora, ne samo na Borhesa i na druge filozofe. I Basarina „Fama o biciklistima“, za koju nezasluženo nije dobio „Ninovu” nagradu, bila je vrlo hermetična, u dobrom smislu te reči. Ali i Isidora i Basara, ona ranije a on nešto kasnije, prelaze na komunikativniji oblik pisanja. Mene lično, i kao kritičarku ali i kao čitateljku, uvek interesuje kako to i zbog čega pisci reše da iz jednog spisateljskog modela kojim jako dobro vladaju, ali koji nije dovoljno komunikativan ili, recimo, nije dovoljno komercijalan, pređu u drugi, pitkiji i „čitkiji”?

Basara: Što se mene tiče, ja vrlo malo menjam. Krećem se u uskom krugu tema.

Rosić: Recimo, onaj tvoj roman, koji se dešava u Budimpešti?

Basara: „Kratkodnevica“?

Rosić: Da. To je vrlo komunikativna ljubavna priča.

Basara: Šta ja znam, nisam mnogo menjao. Prilično je uzak krug tema. Recimo, ima dve, tri knjige. „Luni tjuns“, „Sveta mast“, malo i polemične knjige... Milorad Pavić je sjajan pisac, ali ni on nije mnogo izlazio iz jednog poetičkog kruga. U svakom slučaju, bitno je da je meni to zanimljivo. Ne mogu ja pisati trista strana, a da se dosađujem. Ne moram da podilazim ukusu dana ili decenije, bitno je da čovek sam sebe zabavi i još koga usput.

Rosić: Da li to znači da pisci, ipak, podležu zahtevu vremena?

Basara: Previše sam mator, čak i da hoću. Trideset godina sam unutar jedne poetike. Evo, Tanja, ti pratiš moje knjige od samog početka. Prvo je to bio neki lični svet, pa kako sam postajao stariji više su me zanimali fenomeni 20. veka, fašizam, militarizmi.

Bjelica: Izbegavaš konkretan odgovor.

Politika: Neki kritičari su napisali, a neki pričali po čaršiji: Basara se ponavlja, stalno piše istu knjigu.

Basara: To nije daleko od istine.

Rosić: Ne mora da znači da je to loše.

Basara: Pišem o stvarima koje me interesuju, koje poznajem. Recimo, ne ide da pišem roman o ratu bez neposrednog ratnog iskustva. Imao sam problem zbog „Fame”. Kritika mi je stalno prebacivala, kad ćeš ponovo napisati „Famu”? A ja sam nastojao da se udaljim od „Fame”.  Pokušao sam da se ogledam i u drugim temama. Tu je „Kratkodnevica”, pa „politički” romani. Došlo se do granice...

Politika: Zasićenja?

Basara: Moja generacija se suočila sa tim problemom. Kad smo počeli da pišemo još su bili živi i Andrić i Crnjanski i Meša Selimović i Pekić i Kiš. Oni su već usisali ogroman broj tema. Tako je nastao naš tzv. postmodernizam. Nastao je tako što je Saša Jerkov otišao u Ameriku i čuo za postmodernizam, vratio se i proglasio već afirmisane pisce, sa po pet, šest knjiga, za postmoderniste. I nije nam to smetalo.

Vidojković: A, vidite, taj Aleksandar Jerkov, da još malo pripretim...

Politika: Ne, pustite sad Isidoru Bjelicu.

Bjelica: Ja sam stvarno imala neverovatnu recepciju kod književne kritike i hvalospeve, Vase Pavkovića, i svih njih. Posle treće knjige, shvatila sam: sve je to jako lepo, ali moram da pređem na drugu strukturu pisanja, ako želim da od toga jedem ’leba. Pošto sam pisala tekstove u „Profilu“, o tabuima oko naših žena, odlučila sam da pravim nešto komunikativniji diskurs. To je moj profesionalni izbor, školovala sam se za to, tako da onog trenutka kada postajem asistent na FDU krećem da pišem knjige koje imaju tiraž 20.000 do 30.000.

Rosić:Sa idejom, koja se obično smatra neostvarivom, da se može živeti – od pisanja.

Bjelica: Otvoreno to priznajem. Ne odustajem od svoje poetike, nego prosto, sa više ironije pristupam sama sebi. Nemam više zablude o poziciji pisca koje sam imala, odustajem od visokomimetskog koda, po Fraju, i bavim se više kemp estetikom i ironijom. Na taj način zadržavam deo svog sukusa, a opet uspevam da to postane moja profesija i da od toga živim.        

Rosić: Čisto sumnjam da tvojih 30.000 čitalaca razume misterioznu postmodernu kemp estetiku.

Bjelica: Pa da, ali to je radost kempa. Da oni to ukapiraju, recimo na prvom nivou, kao otkrivanje nekih tajni, a da ja mogu svoju ličnu kemp vokaciju da proturim kroz razne stvari u drugim nivoima.

Vidojković: A znate li vi kako je Aleksandar Jerkov, tad sam prvi put i čuo za njega, pisao kritiku? Izlazi „Đavo je moj drug”, moja druga knjiga, i Aleksandar Jerkov piše kritiku te knjige u kojoj hvali moju prvu knjigu, a kaže, evo, počeo je da se ponavlja u ovoj drugoj. A ja se pitam, pa gde si bio, j... kad je izašla ta prva knjiga, koju si očigledno čitao. I još mu se i svidela. I tada mi je sve bilo jasno. Što se tiče promene fazona pisanja, gledao sam ne da živim od pisanja, nego da preživim zahvaljujući pisanju.

Rosić: Finansijski ili psihološki?

Vidojković: Ne znam koji je vama đavo? Ima velike razlike između duhovnog, duševnog, psihološkog, i psihičkog i psihopatološkog. U tome je fazon, ako vas uopšte zanima.

Paković: Pazi, mi nemamo psihološki problem. Ja ću kasnije pričati.

Vidojković: Nemam pojma, samo si me iznervirao, razumeš, zato što si uvredio čitaoce...

Paković: Ti govoriš o frustraciji.

Vidojković: Govorim o duševnoj, duhovnoj frustraciji. Pisanje je dalo značaj mom životu, tako što sam dno koje sam dotakao iz čisto metafizičkih razloga počeo da pretačem u pisanu reč. I sam sebe sam smorio posle izvesnog broja romana napisanih na način da uvek uljuljkujem čitaoca u antiheroja. Uhvatio sam sebe u tome da se, ne računajući „Kandže”, vrtim oko istih problema, koji u početku deluju trivijalno, a za koje se na kraju ispostavlja da su pitanja života i smrti, a opet, nisam bio iskren prema samom sebi. I onda pravim eksperiment sa ovom najnovijom knjigom, gde su tek svi mislili da sam počeo da se ponavljam, ne kapirajući da je ona potpuno istinita.

Bjelica: Stvorio si paradokumentarnu prozu.

Vidojković: Bilo mi je dosta arčenja moje mašte, na skrivanje iza nekih prizemnih stvari, kao što su muško-ženski odnosi. Sve što sam imao u životu stavio sam na kocku pišući ovu knjigu. Hteo sam da vidim gde će moja mašta da ode kad je potpuno izbacim iz paradokumentarnog romana „Hoću da mi se nešto lepo desi odmah”.

Politika: Da li je takvo pisanje vrsta direktnog prenosa života?

Vidojković: Da, to je rijaliti šou u kojem sam ja učesnik i istovremeno Veliki Brat. Ne, nije. To je knjiga za koju nisam siguran da ju je neko ovde uopšte čitao. Ali, meni je trebalo da život nastavi kraj romana koji sam krenuo da pišem na takav način. Možda je on malo niži tonusom. Svi su se posrali po meni, sve do mojih čitalaca, a i njih teram gde treba kada me iznerviraju...

Basara: ’Ajde, bre, Marko, šta se sekiraš zbog čitalaca, to je stoka jedna grdna! (Smeh)

Vidojković: Zato što su mi čitaoci zamerili potpun izostanak politike, idealizma i socijalne angažovanosti. Rekao sam, j… te, jedina knjiga u kojoj sam to uradio tendenciozno jesu „Kandže”, a zašto sada toga nema, to treba nešto da vam kaže o vašim životima, i to je relevantno.

Paković: Da li je građa dokumentarna ili ne, zaista je potpuno irelevantno za roman.

Vidojković: Meni nije.

Bjelica: U likovnoj umetnosti se najviše događa ono što si rekao, da se nešto očekuje od tebe. Neki naši veliki slikari, poput Damjana, moraju da slikaju samo „plaže”, jer samo „plaže” idu. To su radili i Pikaso i Dali. To ima veze i sa Pavićem. Prosto, čitaoci očekuju od tebe neki manir, ono po čemu si postao brend.

Basara: Opet se vraćamo na ono sužavanje. Svi pisci se vrte u krugu tema. Andrić i Meša Selimović su temu Bosne, Otomanskog carstva zauzeli, privatizovali. Hajde sad nek se neko drzne da krene tim putem posle Meše Selimovića i Ive Andrića! Sve će biti bledo u odnosu na ovu dvojicu velikana. Operišemo temama koje su potrošene.

Paković: To se ne odnosi na stvarnosnu prozu.

Basara: Takvo je bilo vreme, jedna čamotinja, ali ne treba potcenjivati stvarnosnu prozu, odnosno njihove najbolje pisce, Vidosava Stevanovića i druge. Ali čitava Srbija je pisala stvarnosnu prozu, bio je tu niz epigona, to je odlazilo u smejuriju, cirkuzijadu, ti stvarnosni prozaisti, osim četvorice, petorice koji su sjajni. A bili su živi i ovi velikani i samo se čekalo da umru (smeh). I onda je bilo mesta za nešto novije. Za čitavu moju generaciju. Ali se publika zasitila i postmodernizmom, pa je onda nastavila Markova generacija pisaca.

Bjelica: Ali, publika se vezuje za određena imena. Imamo bestselere za jednu godinu, a imamo i autore koji se prodaju godinama.

Basara: „Hazarski rečnik” je bio bestseler, prodat je u 30.000 primeraka, a krajnje je visoka literatura.

Rosić: Bio je bestseler i „Kad su cvetale tikve”.

Bjelica: I „Knjiga o Milutinu”.

Rosić: „Kad su cvetale tikve” je, ipak, za razliku od „Knjige o Milutinu”, jedan od naših najboljih kratkih romana dvadesetog veka sa urbanom, beogradskom temom. Nedavno sam uzela i džepno izdanje „Grobnice za Borisa Davidoviča“ i bila šokirana. Jugoslovensko tržište je bilo mnogo veće od sadašnjeg, ali, ipak, danas skoro nedostižnih, 200.000 primeraka...