Политика: Ко је ваш омиљени писац из тривијалне литературе?

Басара: На пример, Мира Бобић. Њену литературу сврставају у тривијалну, али да је писана педесетих година, била би унутар корпуса веома озбиљне литературе. Времена се мењају.

Росић: Немогуће. „Дневник српске домаћице” није могуће написати педесетих. Њена популарност заснива се управо на искуству неког ко је прошао и Југославију и распад Југославије и Србију деведесетих.

Басара: Мислио сам на ниво писмености, на ниво технике и владање текстом, не на тему. Истовремено, опада ниво писмености. Данас немамо ни Андрића, ни Пекића, ни Мешу Селимовића. Они се нису бавили пуким причањем прича, него у њиховим делима можемо да наслутимо, боље него у историјским, дух епохе, смисао људског постојања. О томе се више не пише, све су књиге некако исечци, чак и одлично урађени, али нема више целине слике. Тако је и у свету. Непријатне теме се не дотичу, не треба говорити о смрти, не треба завиривати иза завеса појавности, говори се углавном о оном што се збива унутар кавеза стварности. Стварност се не истражује. Велико је сиромаштво тема. Један Борхес, рецимо, данас не би имао никакву прођу.Чак и књиге из високе литературе почињу да бивају билтени одређених политичких групација и одређених погледа на свет. Људи који читају „Нову српску политичку мисао” сигурно неће читати Маркове књиге.

Росић: Зашто?

Басара: Зато што је он, наводно, анти-Србин, они тамо имају некакву турбо-српску идеологију.

Видојковић: Ја сам читао текст Слободана Владушића у „Политици” о „Канџама” као о говору мржње. И читао сам, ј..., то је исто Владушић писао, „Операција Видојковић”. То је лудило.

Росић: Владушић је сада објавио роман. Постоји ли могућност да проверимо шта Слободан Владушић очекује од књижевности?

Басара: Колико знам, његова књига нема везе са србовањем.

Видојковић: Хтео сам да кажем да је Владушићу, можда, неко рекао: „’Ајде, посери по Видојковићу!” А он ни то није урадио како треба. Него је полемисао са идејама мог јунака из прве трећине књиге.

Бјелица: Али, Марко, зашто те то излуђује, то је легитимно.

Видојковић: То уопште није легитимно. Људи ме цимају за то срање: „Јеси ли видео ово, јеси ли видео ово?” Боли ме, бре, кад га будем видео, поразговараћемо.

Росић: Пази, он има метар деведесет.

Бјелица: Мислим да је реаговање на те критичарске опаске патетично. То је потпуно неважно.

Видојковић: То је оцена, да сам ја написао књигу у којој страствено мрзим Милошевића и све што је он значио и све везано за њега. То је потпуно ретардирано. Мрзим кад је неко злонамеран према мени. Јако ми је жао што је међу српским писцима нестао тај стари, добри обичај да се са неким пошибаш.

Бјелица: Ја сам заиста против тога. Ужасавам се физичке реакције.

Видојковић: Ја се не ужасавам физичке реакције кад је неко безобразан.

Бјелица: Онда одеш на суд па га тужиш.

Видојковић: Боље да се пошибамо.

Политика: Зашто сматрате да је негативна критика увек злонамерна, да је то напад на вас?

Видојковић: Јесте, ако човек није могао да скапира основне тезе, и то у врло читаним новинама. То је проблем, кад знаш шта си написао и шта си урадио, и кад си сам са собом потпуно океј.

Бјелица: Марко, не можеш се заузимати за тучу са људима.

Видојковић: Ма не, то је просто разговор мало вишим тоном, кад неко прети или претера. Ево, Басара најбоље зна како су те ствари некад ишле. У стара добра времена.

Росић: Исидорина прва књига, збирка прича „Први пробуђени”, имала је заиста прилично елитистички концепт. Реферирала је на Кјеркегора, не само на Борхеса и на друге филозофе. И Басарина „Фама о бициклистима“, за коју незаслужено није добио „Нинову” награду, била је врло херметична, у добром смислу те речи. Али и Исидора и Басара, она раније а он нешто касније, прелазе на комуникативнији облик писања. Мене лично, и као критичарку али и као читатељку, увек интересује како то и због чега писци реше да из једног списатељског модела којим јако добро владају, али који није довољно комуникативан или, рецимо, није довољно комерцијалан, пређу у други, питкији и „читкији”?

Басара: Што се мене тиче, ја врло мало мењам. Крећем се у уском кругу тема.

Росић: Рецимо, онај твој роман, који се дешава у Будимпешти?

Басара: „Краткодневица“?

Росић: Да. То је врло комуникативна љубавна прича.

Басара: Шта ја знам, нисам много мењао. Прилично је узак круг тема. Рецимо, има две, три књиге. „Луни тјунс“, „Света маст“, мало и полемичне књиге... Милорад Павић је сјајан писац, али ни он није много излазио из једног поетичког круга. У сваком случају, битно је да је мени то занимљиво. Не могу ја писати триста страна, а да се досађујем. Не морам да подилазим укусу дана или деценије, битно је да човек сам себе забави и још кога успут.

Росић: Да ли то значи да писци, ипак, подлежу захтеву времена?

Басара: Превише сам матор, чак и да хоћу. Тридесет година сам унутар једне поетике. Ево, Тања, ти пратиш моје књиге од самог почетка. Прво је то био неки лични свет, па како сам постајао старији више су ме занимали феномени 20. века, фашизам, милитаризми.

Бјелица: Избегаваш конкретан одговор.

Политика: Неки критичари су написали, а неки причали по чаршији: Басара се понавља, стално пише исту књигу.

Басара: То није далеко од истине.

Росић: Не мора да значи да је то лоше.

Басара: Пишем о стварима које ме интересују, које познајем. Рецимо, не иде да пишем роман о рату без непосредног ратног искуства. Имао сам проблем због „Фаме”. Критика ми је стално пребацивала, кад ћеш поново написати „Фаму”? А ја сам настојао да се удаљим од „Фаме”.  Покушао сам да се огледам и у другим темама. Ту је „Краткодневица”, па „политички” романи. Дошло се до границе...

Политика: Засићења?

Басара: Моја генерација се суочила са тим проблемом. Кад смо почели да пишемо још су били живи и Андрић и Црњански и Меша Селимовић и Пекић и Киш. Они су већ усисали огроман број тема. Тако је настао наш тзв. постмодернизам. Настао је тако што је Саша Јерков отишао у Америку и чуо за постмодернизам, вратио се и прогласио већ афирмисане писце, са по пет, шест књига, за постмодернисте. И није нам то сметало.

Видојковић: А, видите, тај Александар Јерков, да још мало припретим...

Политика: Не, пустите сад Исидору Бјелицу.

Бјелица: Ја сам стварно имала невероватну рецепцију код књижевне критике и хвалоспеве, Васе Павковића, и свих њих. После треће књиге, схватила сам: све је то јако лепо, али морам да пређем на другу структуру писања, ако желим да од тога једем ’леба. Пошто сам писала текстове у „Профилу“, о табуима око наших жена, одлучила сам да правим нешто комуникативнији дискурс. То је мој професионални избор, школовала сам се за то, тако да оног тренутка када постајем асистент на ФДУ крећем да пишем књиге које имају тираж 20.000 до 30.000.

Росић:Са идејом, која се обично сматра неостваривом, да се може живети – од писања.

Бјелица: Отворено то признајем. Не одустајем од своје поетике, него просто, са више ироније приступам сама себи. Немам више заблуде о позицији писца које сам имала, одустајем од високомиметског кода, по Фрају, и бавим се више кемп естетиком и иронијом. На тај начин задржавам део свог сукуса, а опет успевам да то постане моја професија и да од тога живим.        

Росић: Чисто сумњам да твојих 30.000 читалаца разуме мистериозну постмодерну кемп естетику.

Бјелица: Па да, али то је радост кемпа. Да они то укапирају, рецимо на првом нивоу, као откривање неких тајни, а да ја могу своју личну кемп вокацију да протурим кроз разне ствари у другим нивоима.

Видојковић: А знате ли ви како је Александар Јерков, тад сам први пут и чуо за њега, писао критику? Излази „Ђаво је мој друг”, моја друга књига, и Александар Јерков пише критику те књиге у којој хвали моју прву књигу, а каже, ево, почео је да се понавља у овој другој. А ја се питам, па где си био, ј... кад је изашла та прва књига, коју си очигледно читао. И још му се и свидела. И тада ми је све било јасно. Што се тиче промене фазона писања, гледао сам не да живим од писања, него да преживим захваљујући писању.

Росић: Финансијски или психолошки?

Видојковић: Не знам који је вама ђаво? Има велике разлике између духовног, душевног, психолошког, и психичког и психопатолошког. У томе је фазон, ако вас уопште занима.

Паковић: Пази, ми немамо психолошки проблем. Ја ћу касније причати.

Видојковић: Немам појма, само си ме изнервирао, разумеш, зато што си увредио читаоце...

Паковић: Ти говориш о фрустрацији.

Видојковић: Говорим о душевној, духовној фрустрацији. Писање је дало значај мом животу, тако што сам дно које сам дотакао из чисто метафизичких разлога почео да претачем у писану реч. И сам себе сам сморио после извесног броја романа написаних на начин да увек уљуљкујем читаоца у антихероја. Ухватио сам себе у томе да се, не рачунајући „Канџе”, вртим око истих проблема, који у почетку делују тривијално, а за које се на крају испоставља да су питања живота и смрти, а опет, нисам био искрен према самом себи. И онда правим експеримент са овом најновијом књигом, где су тек сви мислили да сам почео да се понављам, не капирајући да је она потпуно истинита.

Бјелица: Створио си парадокументарну прозу.

Видојковић: Било ми је доста арчења моје маште, на скривање иза неких приземних ствари, као што су мушко-женски односи. Све што сам имао у животу ставио сам на коцку пишући ову књигу. Хтео сам да видим где ће моја машта да оде кад је потпуно избацим из парадокументарног романа „Хоћу да ми се нешто лепо деси одмах”.

Политика: Да ли је такво писање врста директног преноса живота?

Видојковић: Да, то је ријалити шоу у којем сам ја учесник и истовремено Велики Брат. Не, није. То је књига за коју нисам сигуран да ју је неко овде уопште читао. Али, мени је требало да живот настави крај романа који сам кренуо да пишем на такав начин. Можда је он мало нижи тонусом. Сви су се посрали по мени, све до мојих читалаца, а и њих терам где треба када ме изнервирају...

Басара: ’Ајде, бре, Марко, шта се секираш због читалаца, то је стока једна грдна! (Смех)

Видојковић: Зато што су ми читаоци замерили потпун изостанак политике, идеализма и социјалне ангажованости. Рекао сам, ј… те, једина књига у којој сам то урадио тенденциозно јесу „Канџе”, а зашто сада тога нема, то треба нешто да вам каже о вашим животима, и то је релевантно.

Паковић: Да ли је грађа документарна или не, заиста је потпуно ирелевантно за роман.

Видојковић: Мени није.

Бјелица: У ликовној уметности се највише догађа оно што си рекао, да се нешто очекује од тебе. Неки наши велики сликари, попут Дамјана, морају да сликају само „плаже”, јер само „плаже” иду. То су радили и Пикасо и Дали. То има везе и са Павићем. Просто, читаоци очекују од тебе неки манир, оно по чему си постао бренд.

Басара: Опет се враћамо на оно сужавање. Сви писци се врте у кругу тема. Андрић и Меша Селимовић су тему Босне, Отоманског царства заузели, приватизовали. Хајде сад нек се неко дрзне да крене тим путем после Меше Селимовића и Иве Андрића! Све ће бити бледо у односу на ову двојицу великана. Оперишемо темама које су потрошене.

Паковић: То се не односи на стварносну прозу.

Басара: Такво је било време, једна чамотиња, али не треба потцењивати стварносну прозу, односно њихове најбоље писце, Видосава Стевановића и друге. Али читава Србија је писала стварносну прозу, био је ту низ епигона, то је одлазило у смејурију, циркузијаду, ти стварносни прозаисти, осим четворице, петорице који су сјајни. А били су живи и ови великани и само се чекало да умру (смех). И онда је било места за нешто новије. За читаву моју генерацију. Али се публика заситила и постмодернизмом, па је онда наставила Маркова генерација писаца.

Бјелица: Али, публика се везује за одређена имена. Имамо бестселере за једну годину, а имамо и ауторе који се продају годинама.

Басара: „Хазарски речник” је био бестселер, продат је у 30.000 примерака, а крајње је висока литература.

Росић: Био је бестселер и „Кад су цветале тикве”.

Бјелица: И „Књига о Милутину”.

Росић: „Кад су цветале тикве” је, ипак, за разлику од „Књиге о Милутину”, један од наших најбољих кратких романа двадесетог века са урбаном, београдском темом. Недавно сам узела и џепно издање „Гробнице за Бориса Давидовича“ и била шокирана. Југословенско тржиште је било много веће од садашњег, али, ипак, данас скоро недостижних, 200.000 примерака...