Glasove petočlanog žirija koji dodeljuje NIN-ovu nagradu za najbolji roman u 2009. godini, podelili su, s najmanjom mogućom razlikom, nagrađeni „Glasovi u vetru“ Grozdane Olujić i „Ljetopis vječnosti“ Žarka Komanina.

Objavljena kod istog, najstarijeg beogradskog izdavača, „Srpske književne zadruge“, ovo su dela pisaca kojima je nekoliko bitnih osobina zajedničko.

I Olujićeva i Komanin, u poodmakloj dobi, prevalili su polovinu osme decenije. I jedno i drugo, potvrđeni su autori, kritički povoljno zapažani još od svojih prvih romana, i ne samo u sopstvenoj sredini. Njihova dela, nesporno, pripadaju korpusu lepe književnosti. Stil im je negovan, leksika bogata i probrana, a ideja dela uvek dobro promišljena. Iako neskloni formalnom eksperimentisanju, romane objavljuju u dužim vremenskim razmacima. Kad bi, kojim slučajem, NIN-ova nagrada bila ukinuta, što bi godišnju romanesknu produkciju kod nas u najmanju ruku prepolovilo, broj njihovih romana zasigurno bi ostao isti.

Od sličnosti njihovih autora zanimljivija su, i ovde važnija, slična svojstva njihovih najnovijih dela.

I glavni junak „Glasova u vetru“, Danilo Aracki, i glavni junak „Ljetopisa vječnosti“, Simon Rujanić, na kraju su životnog puta. Oba, s vidika poslednjih svojih dana, sagledavaju svoje živote i živote svojih najbližih predaka; prisećanjima, oni ispisuju porodične hronike pune bola, straha i stida. I jedan i drugi bore se protiv zaborava; od njega otržu i pretaču u sećanje, verujući da tako vaskrsavaju svoje mrtve. Njihov odnos prema sećanju toliko je srodan da bi, bez ikakvog skrnavljenja karaktera, gotovo sve reči jednog, koje se na ovo odnose, mogao izgovoriti onaj drugi. „Jedino uz pomoć njegovih sećanja oni traju“, piše u jednoj; „smrt nije dio sjećanja“ – u drugoj knjizi.

U oba romana važan je letopis – već napisana ili upravo pisana knjiga sećanja kojima su glavni junaci obuzeti. Kod Olujićeve to je „Karanovski letopis“, hronika mesta na Tisi, u kojem su živeli Aracki. Kod Komanina to je upravo „Ljetopis vječnosti“, hronika Pelinova, u susedstvu Ostroga, koje su nastanjivali Rujanići. U pseudonimima i jednog i drugog letopisca krije se reč za onog koji ponire u beskraj (zaborava/sećanja) tj. onog koji iz beskraja zahvata. „Karanovski letopis“ napisao je „Šaptač iz Božjeg sna“, „Ljetopis vječnosti“ piše Pripovedač Bezdanović. Sećanja oba junaka žude i preko sadržaja ovih letopisa. „Nema priče koja može sve da ispriča“, kaže Komanin; to je i Olujićevoj na pameti.

Vreme oba romana, godine su uoči i tokom krvavog raspada Jugoslavije potkraj prošlog veka; vreme na koje su upućena sećanja njihovih junaka, uglavnom su bratoubilačke godine Drugog svetskog rata i neposredno posle njega. „Jama s kostima roditelja, braće i sestara čeka, a noževi se ponovo oštre“, piše u „Glasovima u vetru“. „Poslije prohujalih godina, jamari se ne pominju, a pasja groblja prekrivena su travom zaborava“, piše u „Ljetopisu vječnosti“. U oba romana, dakle, postoji tema pobednika i poraženih u građanskom ratu 1941–1945, samo što je u jednom ona fundamentalna, a u drugom sporedna. To je ključna, ne i jedina, razlika između ova dva neobično slična romana.

Komaninov junak priziva seni svojih nastradalih predaka, on želi da ih se seća. Junaka Grozdane Olujić seni mrtvih predaka progone, on bi da ih se otarasi.

Cilj Simona Rujanića sav je u tome da, posle decenija prinudnog ćutanja, otkrije prikrivanu istinu o stradanjima poraženih od strane pobednika, na poljima i gudurama „od Pelinova do Pohorja u Sloveniji“. Zadatak Danila Arackog u tome je da sazna istinu o svom nestalom bratu o kome se pronose glasine da je viđen na Golom otoku.

Aracki, vođen intuicijom, onim enigmatičnim redom uzroka koji nazivamo slučajem, tumara po svetu kako bi, među Indijancima plemena Meskvoki, brata otkrio u njegovom sinu, za koga nije ni znao. Rujanić lek za svoju „bolest zaboravljanja“, kako kaže autorka „Glasova u vetru“, nalazi u svom rodnom mestu, upravo nad jamom koja mu je progutala i oca i ujaka.

Gotovo dvostruko obimniji od „Ljetopisa vječnosti“, „Glasovi u vetru“ opisuju poslove i dane pet generacija porodice Aracki, uključujući i one s kojima su oni dolazili u dodir. Priča o „pasjim grobljima“ u njima je samo segment sage o stradanjima u raznim vremenima i na raznim mestima diljem sveta.

„Ljetopis vječnosti“, gotovo bez radnje, u potpunosti je „priča o jamama i diobama“, u kojoj ne saznajemo skoro ništa o postupcima junaka koji, dakle, ne delaju nego trpe. Potonuli u bol i stid iz poznatog im razloga, junaci su tu samo personifikacije ovih osećanja. Ceo roman je, bez ikakve enigme, varijacija jedne jedine teme. Njegova struktura je struktura koncentričnih krugova.

Žrtve zlodela za koje „nije bilo razloga“, kako kaže pisac „Ljetopisa vječnosti“, kod Grozdane Olujić su nevini pripadnici nekadašnje građanske klase. Kod Žarka Komanina, to su pripadnici četničkog pokreta, o čijim, pak, delima ništa ne znamo. Jedino što o njima znamo jeste to da su, „bez saslušanja i bez suđenja“, svirepo stradali od pripadnika partizanskog pokreta.

Olujićeva se osvrće na negativna svojstva komunističke ideologije, ali ne favorizuje ideologiju suprotne, poražene strane. Ona govori isključivo o nevinim žrtvama. Komaninov roman se, pak, ne zadržava na posledicama „crvene sablazni“ ili „crvenog terora“; u nekoliko navrata, u njemu se četništvu izražava naklonost. „Izmislili su za nas ono što nijesmo bili i tako nas i danas tumače“, kaže stogodišnji rođak Pripovedača. U tim momentima, resantiman narušava ideju dela da „tražiti istinu, ne znači tražiti osvetu“.